Intervju sa porodičnim terapeutom Jesperom Julom: „Parovima su neophodne zone bez dece“

Krajem jula meseca ove godine preminuo je čuveni danski terapeut Jesper Jul. Prošle godine se pojavila njegova poslednja knjiga koja se bavi roditeljima kao partnerima. Iako nije u planu objavljivanje ove knjige, tema je veoma važna, i stoga prenosimo ovaj intervju sa Julom, koji je neumorno radio na poboljšanju porodičnih odnosa i boljem međusobnom razumevanju.

Kada se rode deca, često se dešava da odnosi među partnerima zapadnu u krizu. Danskom stručnjaku za vaspitanje Jesperu Julu do sada su se više puta obraćali roditelji koji su se našli upravo u takvoj situaciji. Njegova poruka je jednostavna: i muškarci i žene moraju posvetiti više pažnje sebi i svojoj vezi.

Iako ne postoji rešenje koje bi sprečilo pojavu kriza u partnerskim odnosima, Jul smatra da postoji mnoštvo klasičnih zamki porodičnog života, koje bi se mogle zaobići.

Gospodine Jul, u Vašoj nedavno objavljenoj knjizi obaveštavate čitaoce o problemima koji nastaju kada parovi postanu roditelji. A njih, po svemu sudeći, ima mnogo. Da li je reč o pojavi novijeg datuma ili su porodice i u prošlosti patile zbog istih problema, ali se o tome nije govorilo?

Problemi sa kojima su se suočavali parovi u prošlosti nisu se u velikoj meri razlikovali od onih sa kojima se susrećemo danas, ali postojalo je mnogo toga što ni parovi, ni učesnici u javnoj debati, jednostavno nisu smatrali problemom. Očekivanja savremenog čoveka su drugačija, a arena u kojoj se raspravlja o različitim vrstama poteškoća postala je znatno veća. Generacije naših baba i deda, kao i one koje su im prethodile, nisu nam ostavile pisane podatke o tome kako su promene u odnosima među partnerima uticale na njihov seksualni život. Čak ni moja generacija nije registrovala kao problem činjenicu da smo nakon rođenja dece imali manje vremena i energije za intimne odnose. Danas mladi roditelji očekuju da će se njihov život u najvećoj meri odvijati na isti način kao i pre te velike promene. Godine iskustva mi govore da su u zabludi.

Tokom terapeutskih sesija savetujete parove, a naročito majke, da razmišljaju o sebi i svom partneru, a ne samo o deci. Možete li nam dati primer sasvim jednostavnog saveta za svakodnevnu upotrebu?

Ako postoji mogućnost, savetujem parovima da odvoje nekoliko sati u toku nedelje kao „vreme za odrasle“. Bilo bi od neprocenjivog značaja da se svi članovi porodice naviknu na to da su majkama i očevima neophodne „zone bez dece“, u kojima će moći da se posvete promišljanju o „životnim problemima odraslih“, i kao pojedinci i kao par. Ne postoji univerzalan savet za sve, ali namera mi je da roditeljima ukažem na to koliko je važno (i za njih i za decu) da vode računa o svom životu kao celini. Tokom poslednje dve decenije veoma je popularna rečenica „Deca su mi sve na svetu“. To nam na prvi pogled deluje kao divna izjava predanog roditelja, ali reč je zapravo o teretu koji svaljujemo na leđa dece i faktoru koji nagriza odnose među odraslima.

I muškarci i žene često očekuju previše od svojih partnera, što dovodi do nesuglasica. Odakle potiču ta nerealna očekivanja?

U poslednje vreme se u medijima susrećemo sa bezbroj samozvanih stručnjaka, ali i mnogim obrazovanim pripadnicima srednje klase, koji se lažno predstavljaju kao uzorni parovi kojima sve polazi za rukom. Tim ljudima je imidž daleko važniji od stvarnog kvaliteta života. Moj savet glasi: vodite računa o partneru i deci, razgovarajte sa njima i omogućite svima kvalitetan emotivni i duhovni razvoj, ali obavezno mislite i na sebe.

Statistički gledano, veliki broj veza zapada u krizu posle sedam i petnaest godina trajanja. Kako objasniti te vremenske periode?

Porodičnim terapeutima je taj podatak poznat još od sredine prošlog veka. Važno je znati dve stvari: kao prvo, te krize nije moguće sprečiti, i kao drugo – one se međusobno razlikuju. Prva kriza ima veze sa odnosom među partnerima, jer do nje dolazi u trenutku kada se iz emocionalnog stanja zaljubljenosti, u kome par sebe vidi kao zajednicu zvanu „mi“, prelazi u stadijum ljubavi i zajednicu koja se zove „ti i ja“. Moje životne potrebe se razlikuju od tvojih. Nakon sedam godina, naša uzajamna ljubav je dovoljno sazrela i u stanju smo da razumemo potrebe onog drugog, bilo da je reč o poslu, porodici ili ličnom razvoju. Kada prebrodimo krizu, trebalo bi da smo naučili da naše individuale potrebe ne ugrožavaju ni naš odnos, ni našu porodicu. One su nužni faktor u razvoju svih nas.

Da li nas prevazilaženje teških perioda čini spremnijim za hvatanje ukoštac sa budućim problemima?

Ne nužno. Jer druga kriza je znatno individualnija. Do nje dolazi u periodu kada ozbiljno počnemo da razmišljamo o izborima koje smo napravili u životu. Gledamo svog partnera i pitamo se: da li je ovo osoba sa kojom želim da provedem ostatak života? Radi se o egzistencijalnoj krizi, koja može potrajati dve do tri godine. Ukoliko se ne prepozna o čemu je reč i o problemu ne razgovara otvoreno, društvo ima običaj da ove poteškoće kod muškaraca nazove „krizom srednjeg doba“, a kod žena se takva pojava pripisuje „ulasku u menopauzu“. I jedni i drugi se suočavaju sa depresijom, teskobom i frustracijom. Oni koji nisu uspešno prevazišli prvu krizu i nemaju razumevanja za individualnost svog partnera, neće se lako izboriti sa drugom krizom.

Mnoge će iznenaditi to što u knjizi preporučujete da parovi na savetovanje sa terapeutom povedu i decu, kao i da sa njima otvoreno razgovaraju o porodičnim problemima. Nije li to preozbiljna tema za decu, naročito malu?

Ne, naprotiv. Deci će biti lakše kada saznaju o čemu je reč i ako ih podstaknete da učestvuju u rešavanju problema. Potrebne su samo blage reči terapeuta: „Zdravo, drago nam je što si tu i ako želiš nešto da kažeš, rado ćemo te saslušati.“ Kada to čuju, deca osete olakšanje.

Bacimo sada pogled u budućnost: često se govori o tome kako pripadnici mlađih generacija, koji koriste usluge Tindera i drugih sajtova za upoznavanje, imaju problema u sklapanju veza. Da li će to u budućnosti dovesti do još ozbiljnijih sukoba ili do veće opuštenosti i bolje organizacije unutar različitih porodičnih zajednica?

Suviše je rano za procene. Reč je o sasvim novom fenomenu, koji se ne može porediti sa onim što nam je do sada bilo poznato. Za donošenje konstruktivnih zaključaka biće nam potrebno iskustvo nekoliko generacija.
 
Autor: Kristijane Ajkman
Izvor: haz.de
Prevela: Jelena Tanasković