Intervju sa Polom Džonsonom

Postoje ljudi koji značajno otežavaju život novinarima –  to je ona neprobojna barijera sačinjena od sekretara, predstavnika za štampu, medijskih konsultanata... Pol Džonson je jedan od najpoznatijih novinara i istoričara u Britaniji – razgovarali smo o zakazivanju intervjua manje od minuta kada je rekao: „U redu, kada želite da dođete?“ Eh, kada bi život uvek bio tako jednostavan.



I tako sam se za manje od 72 sata, u rano jutro, iskrcao u Kvinsveju i mirnom sporednom ulicom zaputio ka mestu susreta.

Na samom početu, utisak mi je pokvario rogobatan trem iz šezdesetih godina XX veka, nakalemljen na savršeno pristojnu viktorijansku prezbiteransku crkvu. Oštro skretanje ulevo vodi u drugi deo ulice. Saobraćajna gužva je utihnula, a vazduh ispunjava pesma ptica. Grupa građevinaca na baštenskom zidu strpljivo čeka gazdu da ih pusti u kuću, a pupoljci prolećnog cveća prekrivaju gotovo sve travnjake u kraju.

Između impozantnih dvorišta ukrašenih lučnim prilazima i malih, suncem okupanih, bašti koje se naslanjaju na glavnu ulicu i njene građevine iz XIX veka, smestili su se i jedna zatvorena banka, grčki restoran, nekoliko azijskih prodavnica i dobrotvorno društvo.

Ulaz i prednji zid Džonsonove kuće prekriven je snežno belim pupoljcima puzavice, a pod tendom ponosno stražari stariji tip nisana, ispod kojeg se nazire stara fleka od ulja.

Penjem se stepenicama do vrata i kucam u minut tačno, a samo trenutak kasnije Džonson otvara, želi mi dobrodošlicu, bez previše pompe, obučen ležerno ali uredno, i kratko se obavestivši o meni i mojim očekivanjima, uvodi me u salon prepun knjiga i slika, da obavimo ono zbog čega smo tu.

Džonson zrači toplinom i odlučnošću, strastven u svojim uverenjima, direktan i nespreman za kompromise, jasno definisanih stavova o svemu što se postavi kao tema. Počinjem, kao i uvek, od njegovih početaka.

Kao što Sveto pismo nema smisla bez knjige Postanja, tako je i za razumevanje čoveka potrebno znati njegovo poreklo.

„Ja sam iz Mančestera. Moja porodica potiče iz severnog Lankašira, iz jednog od malobrojnih katoličkih uporišta, koje se oduprlo zlokobnim dešavanjima u XVI veku. U mojim venama nema ni kapi protestantske krvi.“

(Ovo je izrečeno sa prećutnim, ali nedvosmislenim ponosom. Za Džonsona je tipično da otvori sve svoje karte dok se ostali snebivaju.)

„Odrastao sam u severnom Stafordširu, industrijskom kraju. Moj otac je bio direktor Umetničke škole koja je obrazovala dekoratere i dizajnere za rad u fabrikama porcelana.“

Da li se vi bavite umetnošću?

Još uvek slikam. Zapravo, u poslednjih pet-šest godina mnogo se ozbiljnije bavim slikanjem, što potvrđuju i dve veoma uspešne samostalne izložbe održane u Londonu. Ako pogledate iza kuće, videćete da gradim atelje, i želim da se ozbiljno posvetim slikanju uljem na platnu.

(I, zaista, tamo gde većina ljudi ima neku šupicu ili garažu, nalazi se uznapredovala konstrukcija i temelj pozamašnog ateljea. Zidovi njegove kuće prepuni su slika umetnika, majstora forme i svetlosti. Među njima su i njegovi razigrani i romantični pejzaži u akvarel tehnici.)

A šta je sa crkvenom umetnošću?

Moj otac je pomogao prilikom projektovanja, izgradnje i uređenja velike katoličke crkve u Tunstalu, pod poroviteljstvom jednog veoma energičnog i ambicioznog sveštenika, oca Rajana.

(Zanimljivo je koliko negativih asocijacija  reč „ambiciozan“ budi u ušima jednog anglikanca. Međutim, iz Džonsonovih reči jasno je da se radi o svetoj ambiciji da se čini najbolje u ime boga i za božiji narod.)

Gde ste išli u školu?

Majka nije želela da idem u predškolsko – verovala je da sam previše mlad da bih išao od kuće. Tako da mi je odlazak u jezuitski internat u Stoniherstu u početku bio pomalo neobičan, ali ubrzo sam zavoleo taj život.

Danas su moderne priče o okrutnom postupanju i brutalostima u verskim internatima. Da li ste vi iskusili nešto slično?

Ne. Moj otac je preminuo kada mi je bilo 13 godina, i u školi nisu mogli biti ljubazniji. Veoma su se negovale sportske aktivnosti, zgrade su bile prepune predivnih slika, bilo je dramskih, umetničkih sekcija, i korpus za obuku oficira.

Vojska je bila prva profesija koja je ukinula zabranu katolicima, tako da je Stoniherst dobio više odlikovanja od bilo koje druge škole – portreti ovih učenika još uvek krase hodnike škole.

(Rezigniranost zbog optužbi za istorijsku izdaju duboko je ukorenjena među engleskim katolicima, stoga ne čudi njihova rešenost da dokažu lažnost takvih tvrdnji koja je često rezultirala velikim herojstvima.)

Da li ste nastavili da se bavite glumom?

Ne. Na završnoj godini sam igrao „Hamleta“, i držao predavanje iz istorije na koledžu Magdalen, u Oksfordu. Moj savetnik mi je rekao: „Nadam se da nećeš traćiti vreme baveći se glumom“, na šta sam odgovorio: „Neću“. I to je bilo to.

Nakon studija?

Dve godine služenja vojnog roka, od 1949. Bio sam kapetan garnizona na Gibraltaru. Nakon toga odlazim u Pariz na tri i po godine da radim kao pomoćnik urednika u jednom magazinu. Vratio sam se na mesto stranog dopisnika za časopis „Nju Stejtsmen“, a poslednjih šest, od ukupno petnaest godina provedenih tamo, bio sam urednik.

(Svako ko bi iz današnje perspektive posmatrao Džonsona, bio bi zaprepašćen njegovim filozofskim razvojem. Jedan od kritičara, iz njegove generacije, nedavno ga je opisao kao „osobu koja je od liberalnog socijaliste postala okoreli konzervativac“. Ali stvari nisu tako jednostavne.)

Posle 1970. prešao sam u slobodnjake, a zatim početkom osamdesetih počeo sam da pišem nedeljnu kolumnu za „Spektator“ – u početku, na temu medija, a vremenom  o svemu.

Da li ste odgajani u socijalističkom duhu?

Moj otac je bio veoma staromodan konzervativac, dok je majka bila za gladstonovski liberalizam. Dok sam boravio u Francuskoj bio sam izrazito levičarski nastrojen, pod snažnim uticajem Pjera Mendesa Fransa. Bio sam prijatelj Anerina Bevana, i njegov veliki poštovalac – mada to više nisam. Družio sam se sa Haroldom Vilsonom, ali on je veliko razočaranje.

(Isti taj Džonson bio je veliki poklonik i prijatelj Margaret Tačer, a sada pruža snažnu podršku gospodinu Toniju Bleru.)

Kako odgovarate na optužbe za nedoslednost?

Za mene je najvažnije liderstvo. Političke stranke su izum XIX veka i ne verujem da će biti od značaja za politiku XXI veka. Karakter i moralna ubeđenja su ključna za lidera – Tačer i Bler imaju i jedno i drugo.

Nedavno ste iznenadli ljude kada ste pružili podršku laburistima?

Ne podržavam laburističku stranku i smatram da rade mnogo toga pogrešno, ali Toni Bler je dobar hrišćanin i njegovo političko promišljanje je zasnovano na verskim principima što je danas izuzetno retko.

Šta je sa laburističkim stavovima po pitanju abortusa? Zar ne mislite da je to anti-hrišćanski?

Što smo više naučno potkovani to smo više izopačeni. Verujem da će, na kraju, SAD reagovati. Bez obzira na sve kritike koje Englezi upućuju Amerikancima, oni imaju snagu da se uhvate ukoštac sa velikim moralnim temama. Drugi će ih slediti. Za dvadeset godina abortus će ponovo postati zločin, i u moralnom i u pravnom smislu.

(Za Džonsona je porodični život, pored vere, centar sveta. U Vorstornu je 1956. godine upoznao Merigold, pobožnu anglikanku, a godinu dana kasnije su se venčali – „Sledeće godine slavimo četrdesetu godišnjicu.“ Bila je, Kaže Džonson, „njena ideja da pređe u katoličanstvo – nikada nisam vršio pritisak.“ Sva njihova deca su veoma uspešna. Danijel je glavni urednik u „Tajmsu“ i piše istoriju nemačke filozofije. Kosmo je u građevinskoj industriji. Luk je preduzetnik, „Kažu mi da je veoma bogat.“ A Sofi radi u jednoj televizijskoj kući. Ima petoro unučića.)

Ko su bili vaši uzori?

Među političarima, moj heroj je ser Karl Poper. Trenutak kada sam bio najponosniji sobom bio je kada sam od njega dobio pohvalno pismo na temu moje knjige „Modern Times“. Pokazaću vam ga kasnije.

(I pokazao mi je. Uramljeno je, u njegovoj radnoj sobi. Neću da vas zamaram detaljima, ali da sam ja dobio takvo pismo od jednog od najvećih umova XX veka, i ja bih ga uramio.)

U duhovnom smislu, moji uzori su bili moja majka i otac i dve starije sestre – neverovatno duhovni ljudi.

Šta je sa uzorima izvan porodice – sa svecima?

Moje srednje ime je Beda, i ja sam veoma odan Svetom Bedi kao duhovnom vođi, teologu, istoričaru. Anglikanci nemaju dovoljno svetaca. Gajim veliko poštovanje prema dr Džonsonu (Semjuelu Džonsonu) i Džejn Ostin. Džonson – pisac, novinar – koji je čitav život posvetio rečima, svestan svojih slabosti, molio se i grešio. Čitav njegov život prošao je u u neprestanoj borbi da dosegne vrlinu. I Džejn Ostin – pobožna, duhovita, zanimljiva. Njeni romani su priručnici za čestit život i napustila je ovaj svet u miru.

(Džonson veoma ceni to što je dr Džonson pisao molitve i često to i sam čini za druge. Pisao je, između ostalih i za Tonija Blera i princezu Dajanu. I drugi pisci bi trebalo to da rade, „nekada su biskupi pisali molitve, a ne izveštaje“.)

Većina ljudi vas doživljava kao proroka „stanja nacije“ u dnevnoj štampi, ali vi se zapravo prevashodno bavite istorijom.

Tako je. Do sada sam napisao trideset knjiga, i nadam se da ću do kraja ove godine završiti istoriju naroda Sjedinjenih Američkih Država. Nakon toga planiram knjigu o proteklom milenijumu – o istorijskim lekcijama i greškama koje bi trebalo da izbegnemo u budućnosti.

(Svako ko je čitao neku od Džonsonovih istorija ili biografija, bilo da se slaže sa njegovim političkim i teološkim stavovima ili ne, primetio je jednu neuobičajenu i divnu stvar – temeljno sprovedeno istraživanje, napisano novinarskim stilom, toliko pitko da se čita u jednom dahu. Koju god da uzmete, nećete pogrešiti.)

Divite se papi, ali čini se da je on dosta nepopularan u zapadnjačkim katoličkim krugovima.

To je nereprezentativan uzorak medijski aktivnih liberala! On je i te kako popularan među običnim katolicima širom sveta. Nepokolebljiv je kad je reč o tradicionalnim katoličkim učenjima. Izuzetan čovek – odiše istinom i pravednošću, veoma je oštar i brilijantan mislilac. Nedavno mi je omogućena audijencija, poklonio sam mu primerak moje „Istorije hrišćanstva“ („Christianity History“) na poljskom. Tog dana, pored redovne molitve i administrativnih obaveza, razgovarao je sa dve hiljade studenata, sreo se sa evropskim policijskim veteranima i katolicima iz Evropskog parlamenta – i sve to govoreći na šest jezika. On poseduje neverovatnu energiju i posvećenost. Objavljivao je enciklike o svim najvažnijim temama i proputovao je čitav svet kako bi bio sa svojim vernicima. Njegov pontifikat je izuzetan i uverio me da postoji potreba za najboljim ljudima na najvišim pozicijama. Pred nama je velika potraga za bogom i mlako liderstvo ne dolazi u obzir.

Da li odobravate novi katehizam?

Nešto najbolje što se dogodilo. Često ga koristim – obimno štivo, ni nalik prethodnom! Svaka tema je detaljno izložena i potkrepljena Svetim pismom.

(Razmenili smo duge, značajne poglede čije značenje će on vrlo rado pretočiti u reči...)

To nije isto kao u anglikanskoj crkvi, zar ne?

Ali rekli ste da podržavate rukopoloženje žena.

Katolička crkva se menja i ja sa prezirom odbacujem sve argumente koji se tome protive.

Kao što je učenje o kreacionizmu, inkarnaciji, ikonama, primeru Isusa, učenjima Crkve i papi?

Potrebno nam je više sveštenika, a to bi bilo praktično.

A zašto ne i oženjeni sveštenici?

Ne – muškarci treba da posvete čitav svoj život, telo i dušu svešteničkom pozivu.

(Pretpostavljamo da će se ovaj celibat odnositi i na žene.)

Žene imaju izrazitu sposobnost za vrlinu, uskratiti im mogućnost da se rukopolože bilo bi protivno prirodnim zakonima!

Smatrate li da je „prirodni zakon“ primenjiv na neprikrivene homoseksualce?

Ne! To je manifestacija greha. Oni nisu rođeni kao takvi, već su takvi postali. Iskvarili su se, i dalje kvare druge.

Iz perspektive jednog istoričara, postoji li neki drugi period u kom biste voleli da živite?

Ima ih više, ali najpre period između 1780. i 1830. godine – politički, književni i muzički napredak je bio ogroman, to je vreme velikih poduhvata, nade i zabave.

I istih problema sa princem i princezom od Velsa.

Gotovo neverovatna sličnost. Dajana je, ipak, jedna zadivljujuća žena, dok je Kerolajn bila jedna naporna, stara vreća. I Džordž IV je bio mnogo besramniji od Čarlsa.

(Zadržao sam za sebe cinični komentar da bi nesrećna Kerolajn imala bolji tretman u štampi da nije izgledala kao trokrilni ormar i zaudarala poput tvora.)

Da li je ovo početak kraja kraljevske porodice?

Ne. Englezi vole monarhiju, oporaviće se. Trenutno svuda prolazimo kroz težak period – nema strahopoštovanja, nema poštovanja prema autoritetima. Ako nema toga, potrebne su vam fizičke kazne. Manje prirodnog poštovanja donosi više ljudi u zatvorima. Pred nama su velike promene – povratak autoritetima. Ali nemojte to da poistovećujete sa autoritarnošću.

Da li će crkva imati ulogu u svemu tome?

Poslednji nadbiskup sa istinskim autoritetom bio je Fišer.

(Vraća se na svoje nedavne komentare o trenutnim verskim poglavarima. Nemoguće je oteti se utisku da Džonson na anglikansku crkvu gleda kao na jednu krajnje smešnu organizaciju i prećutno uživa u činjenici da se ona u svakoj prilici iznova predstavlja kao takva.)

Prepoznajem u njemu kreativno i borbeno uzbuđenje jednog Čestertona ili Beloka – jednog neverovatno talentovanog i prijatnog čoveka koji možda za nijansu previše ceni sopstveno mišljenje, sa sposobnošću da utiče na mišljenja drugih i dejstvuje kao visoko obrazovani glas naroda.

Razgovarao: Robi Lou, 1996.
Preuzeto sa: trushare.com
Prevod: Maja Horvat