Besplatna isporuka na teritoriji Republike Srbije
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju sa Piterom Svonsonom, autorom romana „Zaslužena ubistva“

Magazin „Thriller Books” predstavlja Pitera Svonsona, autora napetog krimi romana „Zaslužena ubistva“, koji je objavljen u proleće 2015. godine.

Hajde da počnemo sa nekim osnovnim stvarima: da li je pisanje kriminalističnih roman bila Vaša osnovna profesija i, ako nije, kada i kako ste počeli sa pisanjem?

Oduvek pišem, još od kada sam bio mali. Počeo sam sa pisanjem kriminalistike pre dvanaest godina. Oduvek me je privlačio taj žanr, od Agate Kristi pa do najzamršenijeg šunda, pa sam pomislio da pružim sebi šansu, nešto kao eksperiment, kako bih video da li mogu da započnem i završim celokupan roman. Završio sam taj prvi roman i toliko sam uživao u tom procesu da sam nastavio sa tim.

Objavili ste takođe nekoliko poetskih radova. Šta smatrate da je tako neodoljivo u pisanju poezije u poređenju sa prozom?

Poezija je, za mene, skoro kao igra u kojoj težite da stvorite taj tako mali, ali savršen komad umetnosti. Čitanje odlične pesme je isto kao i gledanje u sliku bez mana. Uživao sam u tom izazovu, iako mislim da je to nešto što nikada nisam savladao u potpunosti. Ovih dana i ne pišem toliko poeziju. Jedino kada imam baš jaku ideju, ali toga je sve manje i manje.

Pre nego što pređemo na kriminalističke romane, molim Vas recite nam više o inspiraciji za Vaš niz soneta o filmovima Alfreda Hičkoka.

Pa, iskreno, taj niz je nastao jer sam tražio ideje za pesme. Nisam napisao ništa što mi se svidelo već duže vreme, osim lične pesme u ime druge gospođe De Vinter iz filma „Rebeka“. To mi je dalo ideju da napravim niz pesama, za svaki Hičkokov film po jednu. To mi je takođe bio i izgovor da ponovo pogledam sve te filmove koje sam i pre video, kao i da po prvi put vidim one koje ranije nisam. Bio je to odličan zimski projekat.

U romanu „Zaslužena ubistva“ jedan od likova susreće se, takođe slučajno, sa misterioznom ženom koja se nudi da mu pomogne pri ubistvu žene. Zašto su tako slučajne okolnosti značajne za Vas?

Sviđa mi se ideja iznenadnih promena. Da vi ili ja ili bilo ko može otići u bar jedne večeri i da stranac koji sedi pored vas može da vam promeni život zauvek. To je nešto što je i sam Hičkok jako voleo. Većina likova su slučajni, samo obični ljudi koji su završili u posebnim okolnostima.

Od nedostatka moralnih osobina koje neki likovi iskazuju u romanu „Zaslužena ubistva“ čitaoca obuzima jeza, ali, sa druge strane, možemo samo malo da prelistamo dnevne novine i da pronađemo slične primere. Vaše kolege, koje se takođe bave pisanjem kriminalističkih romana, tvrde da ljudi čitaju ovakve romane kako bi razumeli takav način ponašanja. Kako Vi gledate na to?

Mislim da većina ljudi čita ovaj žanr kako bi pobegla od stvarnosti. Znam da to zvuči kontraintuitivno – zašto čitati nešto tako mračno kao izlaz iz svakodnevnog života – ali jednostavno postoji nešto utešno u činjenici da ste sigurni u svom domu dok čitate o ubistvima, prevarama i likovima dostojnim prezira. I u većini ovih knjiga (neću reći da li je reč i o mojima), tama je ispravljena do kraja romana. Svet je vraćen na svoje mesto.

U „Zasluženim ubistvima“ pronalazimo i zamućene granice: kako ljubav može biti tako žestoka da se pretvori u mržnju ili kako se žrtva preobražuje u počinioca. Da li smatrate da je ovo pošteno gledanje na roman ili biste želeli da date neki komentar na sve ovo?

To je definitivno pošteno. Mislim da je Lili najbolji primer za to. Za nju je sve crno ili belo, pa ako ona nekoga voli i oni je izdaju, ona tu ne vidi ništa između. Smišlja način da se osveti. I smatram da je ovo odraz realnosti. Jer osoba koja će se najlakše odlučiti da vas ubije je ona koja sedi preko puta vas za doručkom. Ljubav je tako snažno osećanje da se pretvara u mržnju veoma lako.

I na kraju, kakav biste savet dali potencijalnim autorima ovog žanra? Šta mislite da je ključna veština koja je potrebna da se stvori dobar savremeni kriminalistički roman?

Ključna veština je sposobnost da se sedi i piše svakog dana (ili skoro svakog) dok se knjiga ne završi. Ako to ne možete da uradite, čak i da imate najbolju ideju na svetu ili pišete prelepe rečenice, neće vam pomoći. Druga veština koja može da pomogne je sposobnost da iznenadite svoje čitaoce, jer čitalac koji ne zna šta će se sledeće desiti je onaj koji će nastaviti sa čitanjem.
 
Izvor: thrillerbooksjournal.com


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
intervju sa džudit orlov o pozitivnoj energiji laguna knjige Intervju sa Džudit Orlov o pozitivnoj energiji
31.03.2020.
Džudit Orlov je psihijatar, školovala se na univerzitetu u Južnoj Kaliforniji, ima malu privatnu praksu i radi na medicinskom fakultetu Univerziteta Kalifornije. Ona kaže za sebe da ima „intuit...
više
nova izdanja domaćih laguninih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih Laguninih autora
31.03.2020.
U štampi je osmo izdanje romana „Besnilo“ Borislava Pekića, koji je danas aktuelniji nego ikad ranije. Pekić piše o biološkoj katastrofi, koja, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogađa londo...
više
redakcija lagune čita laguna knjige Redakcija Lagune čita
31.03.2020.
Redakcija Lagune je odlučila da napravi svojevrstan dnevnik čitanja tokom perioda samoizolacije. Naši urednici pišu svoje impresije o knjigama koje trenutno čitaju. Pre dve nedelje vratila sam ...
više
kako da provedete 42 dana zarobljeni u svojoj sobi  laguna knjige Kako da provedete 42 dana „zarobljeni“ u svojoj sobi?
31.03.2020.
Vil Švabl o „Studiji izolacije“ Gzavijea de Metra iz 1790. godine. „A Journey Around My Room“ („Putovanje po mojoj sobi“) napisao je 1790. godine mladi francuski oficir po imenu Gzavije de Metr...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.