Intervju sa Piterom Frankopanom: „Znam šta je moj posao... a moj posao nije da pronalazim rešenja za političare“

Istoričar i autor knjige „Putevi svile“ govori o tome zašto bi trebalo da se okanemo evrocentrizma, ali i o svojoj ljubavi prema velikanima ruske književnosti.

Piter Frankopan je profesor svetske istorije na Oksfordskom univerzitetu i autor bestselera „Putevi svile: Nova istorija sveta“, koja dovodi u pitanje opravdanost ideje evrocentrizma i usmerava svoj fokus na Aziju. U nedavno objavljenom, dopunjenom izdanju („The New Silk Roads“), autor se još detaljnije bavi ispitivanjem savremenih ekonomskih i političkih kretanja u ovom delu sveta.

Da li ste bili iznenađeni uspehom knjige „Putevi svile“?

Zapanjen sam činjenicom koliko je veliki broj ljudi koji su pročitali ovu knjigu. Pisao sam o onim delovima sveta za koje smatram da su veoma zanimljivi i važni, kao što su Turska, Rusija, Iran i tako redom ka istoku, i najčešće kada na večernjim zabavama počnem da govorim na tu temu, niko ne želi da razgovara sa mnom. Tako da uopšte nisam očekivao da će ljudi čitati moju knjigu, niti da ću dobiti toliko dobre ocene. To je za mene bio šok. Imao sam mnogo sreće – knjiga je objavljena u pravom trenutku.

Da li je knjiga imala neki značajniji uticaj  na vaš rad?

Upravo sam bio na jednom događaju na kom je prisustvovao i jedan od ministara iz Rusije, dakle to je nešto što se promenilo. Prema tome, da, imala je uticaja, jer sada dobijam pozive da govorim na mnogo većim i značajnijim događajama nego ranije, što je veoma laskavo. Sa druge strane, više od 20 godina bavim se naučnim radom ovde, na Oksfordu, i velika je satisfakcija to što su ljudi konačno shvatili da je neophodno da se distanciraju od evrocentrizma i upoznaju se sa prošlim i sadašnjim dešavanjima i u drugim delovima sveta.

Neki kritičari su ocenili da je stav koji ste izneli u knjizi „Putevi svile“ o tome da je ovaj region u usponu, preterano optimističan. Da li je ovo dopunjeno izdanje pokušaj da dodatno potkrepite ovakav stav?

Ne, zapravo smatram da je takva ocena potekla od nekoga ko je prelistao knjigu i verovatno pročitao samo poslednji pasus. Ono što ja želim da kažem u obe verzije knjige jeste da se sudbina čitavog sveta, i u prošlosti i u sadašnjosti, odlučivala upravo na prostoru između istočnog Sredozemlja i Kine. Iako smo mi opsednuti Bregzitom i Trampovim objavama na Tviteru, ono što je stvarno važno jeste kakav će Turska imati odnos sa Irakom, Iranom i Saudijskom Arabijom. Kakav odnos ima Rusija sa Iranom, centralnom Azijom i Kinom? Kakva je ekonomska i spoljna politika Kine kad je reč o Inicijativi Pojasa i Puta – Jednog puta  (Ekonomski pojas Svilenog puta i Pomorskog svilenog puta 21. Veka)? Dakle, poenta nije u tome da su se Putevi svile aktualizovali i vratili staru slavu. Stvar je u tome da je ovo oduvek bio centar svetskih zbivanja, tako je i danas, a verujem da će tako biti u i budućnosti.

Primetili ste da Amerika gubi prijatelje, dok Kina stiče nove. Ali, takođe ističete da dok Amerika upozorava na kršenje ljudskih prava, Rusija i Kina se na to ne obaziru. Da li to znači da bi i Sjedinjene Države trebalo da ignorišu kršenje ljudskih prava?

Postoji velika opasnost od izjednačavanja određenih stvari. CNN poistovećuje činjenicu da je jednom reporteru zabranjen pristup u Belu kuću sa slobodom medija u Kini. Smatram da je to potpuno pogrešno. Znam šta je moj posao, a moj posao nije da pronalazim rešenja za političare. Moj posao je da pokušam da shvatim kakva je zaista situacija na terenu.

Predsednika Kine, Si Đinpinga, predstavili ste u pozitivnom svetlu, kao i njegovu Inicijativu o Pojasu i putu, a ipak veruje se da je Kina zatvorila oko milion Ujgura. Da li smatrate da je to problem?

Svakako, ali mi smo imali Lijama Foksa koji je govorio da uopšte ne treba da ulazimo u poslove sa Evropskom Unijom koja je zasnovana na socijalističkim principima i netransparentna u sprovođenju ekonomskih i političkih poteza, i da treba da sa Kinom postignemo dogovor o slobodnoj trgovini. Ja sam samo istoričar koji sedi u Oksfordu. Verujem da je veoma važno da se te stvari istaknu. I mada nije uvek lako saznati šta se događa, trebalo bi da podržimo za to specijalizovane organizacije, kakva je „Amnesty International“, u pokušajima da izveštavaju o tome šta se zaista događa, umesto da pokušavamo da predvidimo šta će se dešavati u budućnosti.

Ali mi u Evropi moramo da odlučimo da li je pravična ravnoteža između onoga što nam donosi uloga potrošača i onoga što nam donosi uloga građanina. Ukoliko želite da nosite najjeftinije farmerke, morate da znate da su stigle iz zemalja u razvoju, a napravili su ih minimalno plaćeni ljudi u jezivim uslovima rada. Ili biste radije farmerke platili malo više, ali znate da su one napravljene u pristojnim uslovima, a ljudi koji su ih sašili mogu da žive od svoje plate. S obzirom na trenutno stanje stvari, potrošač uvek pobeđuje. I upravo to podstiče korporacije da prave najefikasnije moguće poreske strukture, umanjujući troškove proizvodnje i ukidajući radna mesta. Mislim da je to jedan od razloga za pokretanje Bregzita, ali i za uspeh Trampa. Ljudi s pravom zaključuju da se ogromne količine bogatstva slivaju iz razvijenih zemalja u zemlje u razvoju.

Koje knjige se nalaze na vašem noćnom stočiću?

Upravo sam nabavio knjigu „Dnevni red“, Erika Vijara, koja je prošle godine dobila „Gonkur“ nagradu. Takođe, imam i knjigu o vulkanskim erupcijama i ulozi koju su odigrale u istoriji – zove se „Eruptions That Shook the World“ („Erupcije koje su potresle svet“) Klajva Openhajmera. I nedavno su mi poslali primerak knjige jednog ruskog novinara, Mihaila Zigara. Naslov na engleskom glasi: „The Empire Must Die“ („Carstvo mora pasti“).

Koja je poslednja odlična knjiga koju ste pročitali?

Meni se dopada svaka knjiga koju pročitam. Prilično je teško pročitati lošu knjigu. Mislim da je sve što pročitam do kraja odlično, jer svaka od tih knjiga ima neku drugačiju nameru i poentu. Knjiga „The Dawn Watch“, Maje Jasanof je odlična. Ona govori o procesu globalizacije kako je izgledao pre 100 godina, prateći život Džozefa Konrada. Vrlo je inovativna i uzbudljiva.

Koji su savremeni pisci fikcije kojima se divite?

Ne znam odakle da počnem. Ja čitam bukvalno sve. Ali volim Borisa Akunjina, ruskog pisca, zatim Orhana Pamuka i Elif Šafak, turske autore.

Šta čitate iz čistog zadovoljstva?

Čitam skoro pa bilo šta. Volim biografije, pročitam jednu godišnje, sigurno. Tviter je odličan za pronalaženje zanimljivih članaka iz svetskih medija. Zahvaljujući linku na Tviteru pročitao sam najnoviji zakon o odbrani Kazahstana. Samo zadovoljstvo koje mi donese neko otkriće je ono u čemu najviše uživam jer verujem da je radoznalost najpotcenjenija ljudska vrlina.

Zbog kog klasičnog romana se stidite što ga niste pročitali?

„Vašar taštine“. Nekoliko puta sam se hvatao u koštac sa ovom knjigom, ali mi nikako nije išla. Strašno me je sramota.

Ko je vaš omiljeni junak iz fikcije, bilo da je heroj ili zlikovac?

Marko Polo je vrlo visoko na tom spisku. On jeste bio stvarna ličnost, ali sumnjam da je zaista bio na svim tim ekspedicajama koje mu se pripisuju. Hari Poter, kojeg sam čitao deci. Moja prva ljubav je Rusija, a moj omiljeni pisac Ivan Turgenjev. Volim čuvenog nihilistu iz romana „Očevi i deca“, tipa po imenu Bazarov.

Kakav ste čitalac bili u detinjstvu i koje knjige iz tog perioda i danas volite?

Uglavnom su to ruski pisci. Kada sam imao petnaest godina, otkrio sam Puškina, Turgenjeva, Čehova, i svi oni su ostavili jak utisak. Ja sam odrastao za vreme hladnog rata, a oni pišu o jednoj drugačijoj Rusiji. Niko od njih nije bio svestan da se sprema Ruska revolucija, ali svi su želeli da dođe do društvenih promena, i sve to ostavlja utisak kao da posmatrate auto za koji znate da će udariti u nešto. To vas nauči da nikada ne možete da znate šta vas čeka iza ćoška.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat