Intervju sa Patrišom Morisrou, autorkom romana „Žena pod mesečinom“

Ovaj roman Patriše Morisrou sjajan je omaž Ludvigu van Betovenu, a izlazi taman na vreme da se obeleži 250 godina od rođenja ovog kompozitora. Ova detaljna, istorijska priča o muzici i strasti govori o stvaranju Betovenove „Mesečeve sonate“ i ljubavi prema njegovoj učenici klavira, kojoj je posvetio ovo elegično delo. Sjajna autorka dela iz oblasti dokumentaristike, Patriša Morisrou objavila je izuzetno cenjenu biografiju fotografa Roberta Mejpltorpa, kao i vrlo informativne i zabavne knjige kao što su „Wide Awake: A Memoir of Insomnia“ i „9 ½ Narrow: My Life in Shoes“. Kao urednik u Njujork magazinu, Patriša je napisala preko pedeset članaka, uključujući nekoliko desetina priča koje su bile na naslovnoj strani. Njeni radovi objavljivani su u Vogu, Veniti feru, Njujork tajmsu, londonskom Sandej tajms magazinu i Diparčeru.

Vaš prvi roman „Žena pod mesečinom“ nedavno je objavljen. Kako ste se osećali pišući fikciju?

Moram da priznam da nije bilo lako, ali nije bilo ni onoliko teško koliko sam mislila da će biti. Nikada nisam razmišljala o pisanju istorijske fikcije, ali mi je jednom za ručkom urednik to pomenuo. Bila sam zaintrigirana, pa sam počela da tražim više informacija vezanih za tu temu. Pre nego što sam bila svesna šta radim, već sam počela sa pisanjem knjige. Pošto se o Betovenu mnogo pisalo, imala sam dobru osnovu. Kako je Betoven živeo pre dve stotine godina, nisam mogla da intervjuišem njegove prijatelje, ali pisma koja je za života pisao, bila su od velike pomoći, jer sam mogla da vidim njegov stil izražavanja. Glavna razlika između fikcije i publicistike jeste element iznenađenja. U romanu se dešavaju stvari koje nisam očekivala, ali sam nesvesno razvijala priču u tom smeru. Pošto nisam pisala koncept, nisam znala u kom pravcu će se knjiga razvijati. Taj kreativni proces je bio jako uzbudljiv.

Pisanje istorijskog romana zahteva dosta istraživanja na temu o kojoj se piše. Kako ste odlučili koje istorijske podatke da ubacite u knjigu, a koje da zamenite fikcijom? Da li je to išlo samo od sebe ili ste morali da razmišljate kako to sve da uklopite?

Dve godine sam istraživala ovu temu, pre nego što sam počela da pišem roman. O Juliji Gvičardi ima vrlo malo podataka, ali dovoljno da bih kasnije mogla da razvijem njen lik. Znala sam da je 1804. napustila Beč i preselila se u Napulj, pa se 1821. ponovo vratila u Beč. Njeno druženje sa Betovenom sam uspela da ubacim u taj vremenski okvir. Poznato je to da je ona bila njegova učenica klavira i „očaravajuća devojka“, kako ju je nazvao u pismu koje je napisao prijatelju. U tom istom pismu napisao je kako je zaljubljen u nju i kako razmišlja da je zaprosi, ali problem su predstavljale klasne razlike. Kao osnovu za roman imala sam to pismo, posvetu „Mesečeve sonate“ i njenu sliku koju su, nakon njegove smrti, pronašli u tajnoj pregradi njegovog radnog stola. To nije mnogo informacija, ali je bilo sasvim dovoljno da detaljnije zamislim njihov odnos.

Osim Julijinog života, koji sam uglavnom izmislila, želela sam da ostale informacije budu što istinitije i tačnije. Ne samo da sam hronološki morala da pratim Betovenov život, već sam uključila i istorijske ličnosti, poput Napoleona i Meterniha. Morala sam da budem tačna i kada sam opisivala njihove živote. Ponekad bi činjenice bile zanimljivije nego što sam mogla da očekujem. Julijina rođaka, Jozefina von Brunsvik zapravo je živela u palati sa 88 soba, iznad suprugovog kabineta sa interesantnim predmetima, u kojem je pronađena Mocartova posmrtna maska. Domeniko Barbaja je otkrio Rosinija, i tvorac je pićea koje danas zovemo „kapućino“. Julijin suprug, grof Robert von Galenberg, vratio se u Beč kako bi pomogao pri vođenju pozorišta Kerntnertor, gde je Betoven premijerno izveo „Devetu simfoniju“. U stvarnom životu, Julijina i Betovenova priča napravila je pun krug. Takva otkrića su me zaista oduševila.

Muzika je, naravno, centralni deo vašeg romana. Spomenuli ste da ste tokom istraživanja i pisanja ovog romana, barem stotinu puta odslušali Betovenovu „Mesečevu sonatu“. Šta vam je bilo važno prilikom spajanja reči i muzike koje su na stranicama knjige oživele ovu sonatu?

Bilo mi je jako važno da precizno opišem muziku. Išla sam na časove pevanja i klavira, ali ne posedujem vokabular kojim bih detaljno opisala muziku. Prvo sam poslušala muziku, a zatim čitala analizu. Takođe sam slušala i Jutjub seminare, kao što je onaj Andrasa Šifa o Betovenu. Kada sam bila sigurna da o muzici mogu da pišem na inteligentan način, rečenice sam počela da oblikujem na način na koji bi ih Julija izgovorila. Kada je čula muziku prvi put u životu, iako je imala sluha, taj trenutak je doživela vrlo emotivno. Pitala sam se kako se Julija osećala kada je prvi put čula „Devetu simfoniju“, „Veliku fugu“ ili, najvažnije, „Mesečevu sonatu“. Želela sam da prenesem neposrednost njenog iskustva, ali i da ga opišem na poetičan način. Njen lik je osećajan i intuitivan. Slušala je muziku čoveka kog je toliko volela da je skoro bila opsednuta njime. Sve to sam želela da dočaram na najbolji mogući način.

Da li ponovo planirate da pišete fikciju?

Nakon pet godina koje sam provela pišući roman o Betovenu, imam osećaj da je ovo Sizifov posao. U poslednje vreme pišem neke članke za Tajms, u čemu zaista uživam, tako da nisam sigurna šta ću sledeće napisati. Nikada ništa nisam planirala, ali mislim da će mi nešto, u međuvremenu, pasti na pamet.

Razgovarala: Marija-Kristina Nekula
Izvor: womanaroundtown.com
Prevod: Lidija Janjić