Paolo Konjeti svoj mobilni telefon koristi retko i nevoljno. Izuzetak je napravio kako bi uoči literarne manifestacije „Eventi literari monte verita“ dao ovaj intervju. Konjeti je autor dokumentarnih filmova, književnik i aktivista. Njegov roman „Osam planina“ pripoveda o prijateljstvu između Pjetra, koji provodi letnji raspust u Alpima, i Bruna, sina seljaka iz tamošnjeg planinskog sela. To prijateljstvo traje celog života. U intervjuu smo razgovarali o trenucima slobode koji su ovu knjigu nadahnuli, o potpunom odsustvu ekološke politike u Italiji, o prijateljstvu kao pribežištu i o utopiji neposrednog življenja.
Ako ljude pitam zbog čega baš i ne vole da čitaju, većina odgovara: opisi pejzaža. Vaša knjiga „Osam planina“ puna je opisa pejzaža, a ipak je bestseler. U čemu je njena tajna.
Ja pejzaž ne prikazujem kao sliku u ramu, već kao nešto živo, kao neku ličnost. Pored toga, čovek svet koji opisuje mora i veoma dobro da poznaje. Drveće, divlje životinje. Čitaoci vole da nauče nešto novo, čak i iz romana. Potrebna je, dakle, i poezija i nauka.
Ovaj roman se odigrava u Alpima, stenovitoj formaciji koju verujemo da poznajemo iz bezbroj zavičajnih romana, filmova iz pedesetih godina i s kičastih razglednica. Jeste li prilikom pisanja imali to negde na umu?
Da, naravno. Postoji i ta slika ovih planina kao raja. Ja je mrzim. Lažna je. Pisanje o prirodi nema veliku tradiciju u Italiji, radnja naše književnosti odigrava se u urbanom okruženju. Mislio sam na veliku američku književnost, na Džeka Londona, Hemingveja, Toroa. Za njih je priroda mesto na kome čovek može da počne ispočetka ako mora da prizna poraz, ako je slab, ako ga je grad ponizio. Može da ode i da u divljini počne iznova.
Zbog čega Italija nema tradiciju pisanja o divljini?
Imamo planine i imamo more, ali imamo i gradove, i to već hiljadama godina: kultura, civilizacija. Prirodu zaboravljamo. Tako je i u politici. Šezdeset odsto ove zemlje sastoji se od planina, ali Italija sebe vidi kao zemlju gradova i plaža. To je neverovatno.
Kako stoji stvar sa zaštitom prirodne sredine?
Zaštita prirodne sredine nije tema kojom se ovde bavim. Prošle nedelje smo imali izbore, a nijedna partija, ni jedan jedini političar, nije govorio o zaštiti prirodne sredine, o ekologiji. To nikoga ne zanima. Mi i nemamo ekološku stranku u parlamentu. To je veoma tužno. Ja računam na Evropsku uniju i nadam se da će ona spasti naše šume, planine i reke.
Otac vašeg pripovedača u prvom licu, Pjetra, nikad ne ide u planine zimi. Od skijaškog turizma pobesni, zato što on uništava planine. Da li je tako i s vama?
Mislim da je u pravu, ja sada živim u kućici na visini od dve hiljade metara. Tražio sam kuću koja je dovoljno daleko od svega. A u jesen sam ustanovio da se nalazi nasred skijaške piste. To mi toliko ide na živce. Leti je to najlepše mesto, a zimi dolaze hiljade ljudi iz Milana i Torina. Dolaze u subotu i ostaju do nedelje. Skijaju se, jedu, piju. Oni troše planinu. I to na nasilan način. Da bi se izgradila skijaška pista planine i šume se pustoše buldožerima i bagerima guseničarima.
Kako je živeti na skijaškom području?
Nemam pojma, kad dođe vikend, ja odlazim.
Bežite u grad?
Da. Moje najdraže doba počinje u aprilu, maju, kad dolaze seljaci i pastiri sa svojim kravama i kad ne moram više da gledam bogate skijaše. Leti su Alpi jedan sasvim drugačiji svet, a ja volim taj jednostavni život.
Kao dete ste raspust često provodili u dolini Aoste. Koja je vaša najjasnija uspomena iz tog doba?
Sloboda. Milano nije dobar grad za decu, nema ni parkova, ni živih ulica. Kao dete sam se, dakle, uglavnom igrao u našem stanu, u svojoj sobi. Uvek sam se osećao kao u zatvoru. Ali juli i avgust sam sa roditeljima provodio u dolini Aoste. Majka mi je sa sela, pa je umela da ceni planine kao bezbedno okruženje. Nije brinula o meni, čak i ako sam se po ceo dan igrao u šumi ili kraj reke, radovala se što je tako. U septembru bismo se onda ponovo vraćali u grad, ali onda bih leti ponovo na dva meseca postajao divlje dete. Kada sam kasnije, kao odrastao čovek, s trideset godina doživeo neku vrstu krize, setio sam se tih leta i pomislio sam da mi je sreća možda ostala u planinama.
Jeste li je tamo pronašli?
Jesam. I samoću. Ali to je ponekad dobro, a ponekad je loše. Ja zapravo nisam usamljenik. Ponekad patim zbog usamljenosti, pa odem da posetim prijatelje u gradu. Ali pronašao sam i nove prijatelje. Nakon jedne faze potpune usamljenosti, počeo sam da se srećem s ovdašnjim stanovnicima, brđanima, a dvojica su mi postali i prijatelji. Onda sam se i sam preselio u planinu. Novijih godina provodim polovine godine u planini, a drugu polovinu u gradu. Prošle godine sam s nekoliko prijatelja pokrenuo festival, festival likovne umetnosti, muzike i književnosti. Zove se „Zov divljine“, po poznatoj priči Džeka Londona. Traje tri dana, a ljudi mogu da dođu sa šatorom i da žive u šumi. Pored toga, kupio sam jednu štalu u blizini svoje kuće. Baš bih voleo da je pretvorim u kulturni centar, domaće stanovništvo, umetnike, školsku decu i politički rad.
Šta nameravate?
Hteo bih da pozovem umetnike da tu neko vreme žive i rade. Želeo bih da pozovem cele školske razrede. Upravo sada putujem po celoj Italiji i razgovaram s decom o planinama. A onda bih rado organizovao i radionice, za ljude koji se povlače, poput mene. Postoji jedan par, zovemo ih „Nuovi Montanari“. Oni, na primer, još ne znaju kako se pravi sir i moraju mnogo da nauče o poljoprivredi.
[U pozadini se čuje režanje]
To je moj pas. Bori se s nekim drugim psom.
Je l’ pobeđuje?
Ne, gubi. Ja ga zadržavam. (Smeje se.) Mladim ljudima koji se vraćaju u planine potrebna je određena mreža. Možda ja mogu da predstavljam neku vrstu mosta. Polovinu svog života živim u gradu, a drugu polovinu u planini. Mogu da povežem ljude.
A šta to pričate deci o planinama?
Deca koja su odrasla u gradu ništa ne znaju o prirodi. Ne znaju imena cveća i još nikada nisu videla divlju životinju. Njima je sve novo. Rado bih im dao da osete onu slobodu koju sam sam osećao kao dete, tu lepotu. A zatim: već su i deca veoma navikla da neprestano troše novac. Sve ima svoju cenu. Ali u planini, u šumi, nema ničega što bi moglo da se kupi. Važno mi je da razumeju da postoji i nešto s onu stranu potražnje (nešto izvan potrošnje). To što u Italiji nemamo ekološku politiku uslovljeno je i time što deci ne pokazujemo bogatstvo naše prirode.
Šta tražimo ako idemo u prirodu?
Ja mnoge stvari odbijam. Odbijam da uvek imam kod sebe novac, da stalno radim i da svoj život živim kao i svi drugi. Ako idemo u prirodu, tražimo život koji je stvarno naš.
„Osam planina“ je knjiga o muškim prijateljstvima, kažu mnogi kritičari. Verujete li da postoji neka specifična muška vrsta prijateljstva?
Muškarci su usamljeniji od žena. Mnogi muškarci koje poznajem nemaju društvenih veza izvan svoje porodice.
Zbog čega je to tako?
To smo naučili od svojih očeva. Oni su život provodili radeći, gradili su kuće, uvećavali porodicu, unapređivali karijeru i zaboravljali su na svoja prijateljstva. I Pjetro je to naučio od svog oca. Naša generacija je potpuno drugačija. Mi imamo manje novca i manje posla, između ostalog i zbog ekonomske krize. Tu nam se pruža prilika da ponovo otkrijemo stvari koje su naši očevi zaboravili. Kao što je prijateljstvo. Ono što su naši roditelji još imali bile su jake veze sa komšijama i kolegama, u fabrikama i kancelarijama. Te veze su danas manje jake, jer su nam radna mesta, ako ih uopšte imamo, manje sigurna. Prijateljstvo bi moglo da bude naše pribežište.
Pjetro je putnik, on istražuje svet. Bruno ostaje na očevom imanju, odbija savremeno doba i turizam i bavi se tradicionalnom poljoprivredom. Polazi mu za rukom da izgradi imanje i zasnuje porodicu, ali završava osiromašen i sam. Dakle, sve je izgubljeno. Otpor je besmislen?
Možda je to i tako. Video sam šta se s mojom planinom dešava. Brunova priča je priča jednog naroda a ne jednog jedinog čoveka. Ljudi koji su živeli onako kao Bruno nestali su u drugoj polovini 20. veka. Napustili su planine da bi radili u fabrikama. Bruno je hteo da bude junak, poslednji Mohikanac, poslednji brđanin. Ali njegova propast je bila neizbežna.
Ali neki se i vraćaju.
Neki se vraćaju. U proteklih 15 godina u Alpima smo doživeli jedva primetan preokret demografskog trenda. Nakon smanjenja broja stanovnika za 70, 80 odsto, sada imamo prirast od jedan odsto. Mali fenomen, ali ipak prisutan. Zahvaljujući mom radu upoznao sam mnoge od novih. Poznati su mi njihovi snovi i problemi i znam zašto su napustili grad.
Kakvi su to ljudi?
To su ljudi koji imaju izbor. Mnogo su putovali, videli su Evropu, i svesno su se odlučili za to da žive kao brđani i pastiri. U pozadini toga leži jedan utopijski način razmišljanja.
Autor: Elizabet Dic
Izvor: Booknerds.de
Prevod: Dušica MIlojković
Foto: © Roberta Roberto