Intervju sa Mirom T. Li: Multikulturalizam i duševne bolesti

Mira T. Li nije odrasla očekujući, čak ni želeći, da bude pisac. A onda joj je umrla majka i napisala je priču „While we waited“ („Dok smo čekale“) o poslednjim nedeljama života svoje majke koja je objavljena 2009. godine u prolećnom izdanju magazina The Southern Review. „To je bilo moje prvo objavljeno delo“, kaže autorka. „Nakon toga, upoznavala sam se sa tehnikama pripovedanja i otkrila da uživam u  oblikovanju fiktivnih događaja.“

Njen debitantski roman „Sve je ovde divno“ velika je knjiga o velikim problemima: ljubavi i odanosti među sestrama, duševnim bolestima, imigraciji, kulturnom prilagođavanju, braku, vaspitavanju dece, međurasnim vezama, zdravstvenoj zaštiti i granicama ljubavi.

Sa autorkom smo se našli u kafeu nedaleko od Kembridža u Masačusetsu gde živi sa suprugom i sinovima. Razgovarali smo o duševnim bolestima, multikulturalizmu i kreativnoj evoluciji romana „Sve je ovde divno“.

Lusija, mlađa sestra u romanu, boluje od šizoafektivnog poremećaja. Roman prikazuje mnoge njene psihičke slomove sa toliko saosećanja, užasavajućeg realizma i višeslojne složenosti. Jeste li znali za ovaj poremećaj iz nekih ličnih iskustava?

U mojoj porodici ima mnogo slučajeva duševnih oboljenja, nekoliko članova moje šire porodice ima šizofreniju. Gledala sam kako se isključuju iz realnosti, veruju da televizor razgovara sa njima ili da im FBI prati računare. Videla sam kako je to kad ljudi gube razum i nisu u stanju da sastave rečenicu.

Imala sam posla sa doktorima, bolnicama i socijalnim radnicima tako da sam veoma upoznata sa frustracijama koje ljudi proživljavaju kada žele da pomognu obolelom, zato u romanu ima toliko emocija. Kroz Manuelov lik sam uspela da prikažem dramu koju doživljava neko kad mu voljena osoba nestaje.

Ali nisam se oslanjala isključivo na sopstvena iskustva. Čitala sam mnoge memoare i blogove o duševnim bolestima kojih ima zaista mnogo. Samo proguglajte „ispovesti o šizofreniji“, naići ćete na ogroman broj stranica koje su pisali ljudi koji se bore sa ovom bolešću. Jedno vreme sam izučavala i postporođajnu psihozu kako bih opisala Lusijinu nesposobnost da brine o sebi a ni o svojoj bebi nakon porođaja.

„Sve je ovde lepo“ govori o duševnim bolestima iz više perspektiva tako da čitaoci dobijaju pogled na šizofreniju ne samo kroz Lusiju, već je tu borba njene sestre Mirande između ljubavi i frustracije, kao i nespremnost Lusijinih muževa da se suoče sa njenim napadima. Takođe vidimo i reakcije medicinskog sistema na ovu neizlečivu bolest. Da li ste želeli da čitaoci nauče neke stvari o šizofreniji postavljanjem više perspektiva?

Želela sam da duševnu bolest prikažem kao nešto složeno, i da ukažem na to da ne postoji pravi način na koji možete nekome pomoći. Svako ko se susreo sa duševnom bolešću bi voleo da postoji jednostavno rešenje: uzmeš tablete i bude ti bolje. Istinski je teško kada gledate nekoga ko je bolestan a ne možete da mu pomognete. Šizofreničari često ni sami ne shvataju da su bolesni i da rade na sopstvenu štetu.

Dalje, želela sam da prikažem nijanse duševne bolesti i kako to utiče na porodicu. Posećivala sam grupe za podršku i znam kako je teško nositi se sa ovakvim bolestima, one se ne mogu podeliti u kategorije, dešavaju se iznenada. Psihotični napadi se dese neočekivano, i retko to bude samo jednom i više nikad. Jednostavno, te bolesti ne prolaze, tu su do kraja života, a ljudima sa kojima su oboleli bliski to stvara osećaj neprijatnosti.

Želela sam da se pozabavim još jednom temom u romanu. Odmah sam odlučila da ne želim da glavni junaci budu belci. Želela sam da prikažem da ovakve bolesti pogađaju zajednice različitog rasnog ili etničkog porekla. I na kraju, želela sam da prikažem šizoaktivni poremećaj koji se javlja kod ljudi različite starosne dobi jer se najčešće o ovoj temi piše na primeru tinejdžera.

Svi likovi u romanu deluju kao ljudi koje možemo da sretnemo: imaju mane, komplikovani su i nisu uvek dopadljivi.

Želela sam da čitalac saoseća sa mojim nesavršenim junacima. Lusija je obična osoba, impulsivna je, kreativna i pametna. To što ima šizoaktivni poremećaj ne menja u osnovi njen karakter. Njena sestra Miranda daje sve od sebe, njeni izbori nisu uvek jasni jer je razdire želja da pomogne sestri, a zbog toga bi morala sve da napusti. Njen suprug takođe nije siguran kako da joj pomogne i šta da joj savetuje.

Bilo mi je važno da likovi budu zaokruženi i stvarni. Nadam se da sam u tome uspela.

Multikulturalizam igra veliku ulogu u vašem romanu. Svi junaci ostvaruju veze sa ljudima koji su drugačiji od njih. Miranda i Lusija su rođene u Kini i došle su kao deca u SAD. Jona, Lusijin prvi suprug, je iz Izraela, a Manuel, Esprancin otac, iz Ekvadora. Sličnosti se ne privlače u romanu. Šta ste time želeli da kažete?

Zapravo je sve to zasnovano na ličnom iskustvu. Svi ljudi koje znam su u vezi sa nekim ko je drugačiji od njih ili je reč o međurasnom paru. Za Lusiju je sasvim prirodno da se uda za Jonu pa Manuela, isto je i sa Mirandinim mužem Švajcarcem. One su jednostavno takve.

Kroz roman se provlači i tema imigracije, legalne i nelegalne, a čitaoci je sagledavaju iz nekoliko uglova. Jona i Manuel su tek došli u SAD, a Lusija je Amerikanka u Ekvadoru. Jeste li očekivali da će ova tema biti toliko u skladu sa dešavanjima koja su sada aktuelna?

Ne. Likove sam odavno razvila i nisam imala predstavu kakva će politička klima vladati kada knjiga bude objavljena. Nadam se da će čitaoci uspeti da shvate probleme sa kojima se junaci suočavaju.

Da li je knjiga dugo uređivana?

„Sve je ovde divno“ sam počela da pišem 2013. godine, i za dve i po godine sam napisala četiri verzije. Kada sam našla agenta i prodala knjigu, urednici su tražili izvesne izmene na kojima sam radila godinu dana.

Taj deo posla je bio zanimljiv jer Lusija i Miranda nisu na početku bile Kineskinje, a tema duševne bolesti nije bila toliko izražena. Prvi rukopis bio je o ženi koja odlazi u Ekvador sa mužem, dobija bebu i postaje nezadovoljna životom kojim živi. Jedan od prvih čitalaca me je pitao kako se ovaj roman razlikuje od bilo kog drugog sa sličnom temom i to me je nateralo da se fokusiram na Lusijino psihičko stanje i etničko poreklo.

Kakvu poruku biste voleli da čitaoci ponesu nakon čitanja ovog romana?

Želim da čitaoci shvate složenost brige o nekome sa duševnom bolešću, kao i to da ne pate samo beli ljudi srednje klase od duševnih bolesti. Takođe se nadam da će knjiga doći do ljudi koji možda ne bi čitali ispovesti, članke ili blogove o duševnim bolestima i da će probiti sramotu, stigmu i tišinu koja u mnogim kulturama postoji kada je reč o onima koji pate od psiholoških poremećaja.

Volela bih i da ljudi shvate da su veze ljudi različitog etničkog porekla moguće i poželjne. Obično kada je priča o američkim Azijcima, ona ostaje u okvirima „azijske priče“. Nema mnogo romana o međurasnim parovima ili ljudima koji žive u potpuno izmešanim zajednicama. Moj svet je prepun takvih mešavina i zbog toga mi smeta što toga nema u književnosti.

Na čemu sada radite?

Trenutno stvaram različite stvari, a najviše se bavim grafičkim dizajnom koji mi je godinama zvanično zanimanje. Razmišljam o mnogo čemu i želim da napišem novi roman. Zaista je pravo zadovoljstvo biti usred kreativnog procesa.

Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Dragan Matković