Intervju sa Markom Lorensom

Napomena: Intervju je objavljen 17. oktobra 2018. godine.

Dakle, odlučio sam da napravim malu pauzu i da, umesto što stalno intervujišem vas, uradim jedan veoma poseban intervju, a svakako jedan od najdetaljnijih i najdužih koji su se našli na mom blogu. Predstavljam vam razgovor sa osobom koja je verovatno princ grimdark žanra. To je niko drugi do osnivač SPFBO književnog konkursa (Self-Published Fantasy Blog-Off), pisac kog kritičari obožavaju i koji piše neverovatne stvari – Mark Lorens lično! Ispostavilo se da je on mnogo zanimljiviji od svojih knjiga. A kada smo kod njegovih knjiga, pročitajte ih! I da… to su samo neke od svega onoga što ima u svom rukavu!

Kada već pričamo o tome, stvarno moram da pročitam još njegovih knjiga.

Na početku, recite mi nešto o sebi. Šta pišete?

Ja sam pisac i to mi je posao od 2015. godine, otkad je ceo istraživački centar, gde sam radio kao naučnik, zatvoren. Pišem fantastiku i naučnu fantastiku.

Kako razvijate svoje zaplete i junake?

To se sve dešava u hodu. Naravno, jasna mi je prednost planiranja, ali po mom mišljenju, to samo može osakatiti vaš proces pisanja i uzbuđenje koje taj proces nosi, pa zato puštam da se stvari događaju u onom trenutku dok kucam.

Za koga biste rekli da je glavni junak vaših romana? A možete nam nešto više reći i o samim romanima.

Pa mogu vam reći da ih ima nekoliko. Ipak, izabraću Nika Hejsa iz knjige „One Word Kill“ koja tek treba da izađe – to će biti moje prvo delo naučne fantastike koje će biti objavljeno… u stvari, prvo delo koje definitivno žanrovski određujem kao knjigu naučne fantastike. Kažem naučna fantastika, ali mesto zbivanja je London osamdesetih godina prošlog veka. Pretpostavljam da je to mešavina „Čudnijih stvari“ (Stranger Things) i „Prvog igrača na potezu“. Nik ima petnaest godina kada ga prvi put upoznamo, a njegov život okrenuo se naglavačke kada mu je postavljena medicinska dijagnoza. Dobra strana je ta što je on matematički genije zvezdanih kalkulacija i što je uvek u društvu svojih nerazdvojnih prijatelja sa kojima igra Lagume i zmajeve, te zajedno sa njima prolazi kroz čitavu scenografiju čudnih okolnosti.

Mislim da je ono što Nika izdvaja u odnosu na sve moje prethodne junake, pored toga što je izuzetno inteligentan, to što je on običan dečko, i to je svakako dodatno naglašeno postavkom same knjige. Baš kao i čitalac, on mora da se nosi sa svakodnevnim nedaćama u životu. U ostalim mojim knjigama, junaci preživljavaju različite surove svetove, dok Nik mora da ide u školi, da izbacuje smeće, mora da vozi bicikl kako bi otišao kod svojih drugara i tako dalje.

Koji savet biste dali novim piscima koji se upuštaju u svet kreativne fikcije?

Ne znam… Mislim da će smisliti mnogo zanimljivije stvari ako budu ignorisali savete. A ukoliko oni nemaju motivaciju da sami pronađu svoj put, onda je moguće da su se našli u pogrešnoj priči.

Da li iz realnog života crpite inspiraciju za svoje knjige i ako je odgovor potvrdan, koje su to situacije?

Pa, napisao sam mnogo knjiga. Šesnaest njih je objavljeno ili su predate urednicima za objavljivanje, radim na novoj trilogiji, pet knjiga je u fioci, imam nekoliko delova drugih knjiga… U mojoj prvoj knjizi postavka je uzeta iz stvarnog sveta, a ruine u kojima se taj svet nalazi mogu biti iste one koje čekaju naš svet za pedeset godina. Čini se da mi je stvaran svet i te kako velika inspiracija.

Šta vas inspiriše da pišete?

Unutrašnji pritisak.

Šta je je najteži deo prilikom rada na jednoj knjizi?

Ne mislim da je pisanje knjiga teško. Pretpostavljam da je „najteži“ deo strpljenje. Nisam nešto posebno strpljiv čovek, a pisanje knjige je ipak spor proces. Želite što pre da dođete do onog zanimljivog dela, ali ako mu prebrzo pođete u susret, taj deo neće ispasti dobro. Ovo delimično može objasniti i to zašto ja ne planiram unapred. Ukoliko već ne znam kuda sam se uputio, svakako sam u manjoj žurbi da do toga dođem.

Koji deo ili poglavlje knjige vam je bilo najzabavnije da pišete i zašto?

Mislim da na to nemam odgovor. Mislim da pisac mora da voli svako poglavlje. Ukoliko vam se čini da je nešto dosadno ili da usporava radnju ili da se tu našlo reda radi… šta onda to poglavlje, dođavola, radi tu? I to ne znači da na svakoj stranici nešto mora da se dešava, jednostavno je – svako poglavlje trebalo bi da bude značajno i da mu glavni sastojak bude vaše najbolje pisanje.

Ponekad je teško ući u kožu junaka o kom pišemo. Kako se vi nosite sa tim?

Ne opterećujem se previše razmišljajući o tome. Samo rano stvorim jasnu predstavu o tome s kim imam posla, a onda sve te zamisli oslobodim. Pretpostavljam da se razumevanje temelji na interakcijama. Ne postavljam sebi pitanja kako će se moj junak ponašati u ovoj ili u onoj situaciji. Više je to osećaj kao da posmatram svoje junake šta je to što će sledeće uraditi, a zatim to otkriće samo dodam na spisak stvari koje o njima znam.

Kakvi vas projekti čekaju u budućnosti?

Pa, treba da napišem još dve knjige za ugovor koji je i dalje na snazi. Tako da su to planovi za budućnost! A pored toga… pisaću sve ono što budem želeo da pišem. Ako moje naučno-fantastično čedo prođe dobro, onda ću svakako pisati još malo naučne fantastike. Možda se budem vratio knjizi „Broken Empire“ koju sam samo delimično napisao.

Da se niste proslavili kao pisac, šta bi bio vaš posao iz snova?

Nisam siguran. Mislim da se svakako ne bih ponovo bavio naukom. Postajem pomalo star naspram svih inovacija, a i menadžment me ionako ne intersuje. Možda nešto što bi imalo veze sa kompjuterima i igricama. Prošle godine sam napisao nekoliko istorijata i misija za igricu za Xbox (Ashen) i to je bilo zabavno.

Čime se najviše služite u kontaktu sa svojim čitaocima?

Društvene mreže su me navele da se osećam kao hobotnica koju je na sve strane raščerečila španska inkvizicija. Odbijam da bilo šta privuče moju pažnju.

Autor: anduril38
Izvor: thousandscarsblog.wordpress.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković