Intervju sa Mari Benedikt, autorkom romana „Drugi Ajnštajn“

Alberta Ajnštajna pamtimo kao jednog od najznačajnijih naučnika svih vremena, ali šta danas znamo o njegovoj supruzi? Ne dovoljno, ako je verovati Mari Benedikt, autorki knjige „Drugi Ajnštajn“.



Roman „Drugi Ajnštajn“ baca svetlo na do sada nedovoljno poznatu priču o Milevi Marić, prvoj supruzi Alberta Ajnštajna. Postoje li i druge žene čija imena istorija ne potencira, a na koje biste čitaocima rado skrenuli pažnju?

Žene su u prošlosti igrale značajnu ulogu u svakom aspektu života, ali budući da su autori istorijskih knjiga bili muškarci, uloga jedne polovine populacije bila je zanemarena. Zato je spisak žena koje je istorija zaboravila, a čije priče bih želela da prenesem drugima, zaista dugačak.

Ako bih morala da spisak suzim na važnija imena u svetu nauke, rekla bih: Ejda Lovlejs, engleska matemaričarka iz 19. veka, koju mnogi smatraju prvim kompjuterskim programerom; Liza Majtner, austrijska fizičarka koja je radila na prvim istraživanjima u vezi sa nuklearnom fisijom tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka; Rozalind Frenklin, engleska hemičarka koja je sredinom 20. veka značajno doprinela razumevanju DNK; Sofija Kovalevskaja, ruska matematičarka s kraja 19. veka; Neti Stivens, američka genetičarka koja je u 19. veku otkrila da su polovi genetski determinisani... nabrajanje bi moglo da potraje.

Šta Vas je posebno iznenadilo prilikom proučavanja materijala za roman o Milevi Marić?

Mileva je rođena sa urođenim iščašenjem kuka, zbog čega je od detinjstva šepala i trpela hronične bolove. Danas to možda ne bi predstavljalo veliki problem, ali ova deformacija je presudno uticala na Milevin život. U sredini u kojoj je odrasla, fizički nedostatak te vrste podrazumevao je da su njene šanse za udaju bile minimalne. Za većinu devojaka u njenoj kulturi to je značilo da će život provesti u roditeljskoj kući i brinuti o njima u starosti. Ali Milevin otac je bio svestan njene neobične inteligencije, a pošto je pretpostavljao da se neće udavati, odlučio je da je pošalje na školovanje. Tako se ozbiljan fizički defekt pretvorio u priliku za sticanje obrazovanja.

O Milevi ste mnogo toga saznali iz njene korespondencije sa Albertom. Koliko Vam je čitanje njenih pisama pomoglo u konstrukciji lika?

Čitajući pisma, imala sam osećaj da upoznajem mladu Milevu. Njen način izražavanja i teme o kojima je raspravljala otkrivaju ličnost oštre inteligencije, elegantnog uma i širokog spektra interesovanja. Ali sadržaj tih pisama svedoči i o velikom neiskustvu kada su u pitanju odnosi sa drugima. Do odlaska na studije, fizička ograničenja sprečavala su je da ostvari ozbiljniji kontakt sa ljudima van roditeljskog doma. Svet prijateljstva, a naročito ljubavi, za nju je bio nešto sasvim novo. Pisma su mi otkrila osetljivu, nesigurnu stranu njenog karaktera. Pomogla su mi da bolje razumem zašto je bila spremna da godinama trpi Albertovo neprimereno ponašanje i prihvati marginalizovanje vlastite naučne karijere.

Kojoj njenoj osobini se posebno divite?

Mileva je bila izuzetno uporna. Nepokolebljiva istrajnost odvela ju je na studije fizike uprkos urođenom defektu, istočnoevropskom poreklu, polu i zakonima koji ženama nisu dozvoljavali ni odlazak u srednju školu, a kamoli na univerzitet. To je osobina koja joj je omogućila da napreduje i prilagodi se situaciji u kojoj su joj trudnoća i njom izazvani neuspeh na završnim ispitima prekinuli snove o uspešnom bavljenju naukom.

Naučnici i danas raspravljaju o tome u kojoj meri je Mileva doprinela Albertovom radu. Mislite li da ćemo ikada saznati prave razmere njenog uticaja?

Uvek postoji mogućnost da će se pojaviti novi dokazi na osnovu kojih ćemo preciznije utvrditi u kojoj meri je uticala na Albertove teorije. To bi možda moglo biti neko novo pismo iz tog perioda. Nedavno se jedno novootkriveno Albertovo pismo sinu Eduardu našlo na aukciji u Bostonu. Možda ćemo jednog dana na nečijem tavanu otkriti ranu verziju nekog od četiri čuvena rada koje je Ajnštajn objavio 1905. Do tada ćemo samo moći da spekulišemo i izvlačimo zaključke iz sadržaja njihovih pisama i njihovih zajedničkih projekata – kao i činjenice da su tokom Albertovog najplodnijeg perioda iz večeri u veče zajedno sedeli za trpezarijskim stolom.

Autor: Keli Galuči
Izvor: bookish.com
Prevod: Jelena Tanasković