Intervju sa Lukom d’Andreom povodom romana „Srž zla“

Debitantski roman italijanskog pisca se munjevito probio na stranim tržištima, a nedavno je objavljen i na srpskom jeziku. Tim povodom objavljujemo intervju u kojem autor govori o pozadini ove priče i svojim uzorima.



Hajde da prvo bacimo pogled na „Srž zla“. Ovde postoje dve jasno odvojene linije pripovedanja. Tu je priča o Selindžeru i njegovoj porodici u „sadašnjem“ trenutku i priča o Kurtu, Evi i Markusu i njihovom tužnom kraju 1985. Da li biste mogli da nam nešto kažete o inspiraciji za ovu priču?

Tu je stajao čovek koji je posmatrao fosil. Ogromni amonit, koji je dosta čest u našem kraju. Sa njim je bila i devojčica. I držali su se za ruke. Bio je to prizor apsolutne normalnosti. Ali nekako sam osetio da je devojčica ta koja drži svog oca, štiti ga, a ne obrnuto. Kao da je želela da ga zaustavi... da ne odleti. Prizor je bio tako neobičan da sam kazao sebi: „Iza ovoga postoji priča koja zaslužuje da se ispripoveda.“ I tako sam zavrnuo rukave i prionuo na posao.

Kao čitaocu teško mi je bilo da predvidim obrte u priči. U nekim trenucima roman podseća na natprirodni horor, a u drugima liči na starinski krimić. Da li ste od početka znali kakav će biti kraj, ili ste poput nas ostalih bili iznenađeni kada je roman dobio prvi mračan preokret?

Znate, ja smatram da čitalac daje piscu najveći dar koji poseduje: vlastito vreme. I kao pisac imate dužnost da čitaocu date najviše što možete. To, na kraju krajeva, podrazumeva i sate provedene u listanju starih knjiga, kao i čašćavanje pivom vremešnih planinara koji bi postali pričljivi tek kada bi vam ispraznili novčanik. Tako da pre no što napišem čak i prvu reč romana, mesecima radim na zapletu, okolnostima i ponajviše na karakterima, jer želim punoću likova sa svim živopisnim pojedinostima. Za sve to potrebno mi je šest, sedam meseci. Na kraju imam preciznu sliku, svaki obrt je jasno nagovešten. Tek tada počinjem da pišem.

Uprkos širokom, otvorenom prostoru u kome je priča smeštena, roman je natopljen jasnim osećajem klaustrofobije. Kako ste postigli ovako snažan utisak i koliko je on bio važan za uspeh same priče?

Prirodni prostori, pod kojima podrazumevam i oblakodere isto koliko i pustare, ne samo planine, su unutar nas, deo naše lične istorije. Zato o njima uvek razmišljam kao o karakterima, na istom nivou na kome su to i ljudski likovi. Planine se neprestano menjaju od ekstremnih hladnoća (možete se smrznuti na smrt usred leta, video sam da se to dešava) do zagušljive toplote. U jednom trenu planine se otvaraju ka beskrajnim, gotovo tuđinskim krajolicima, a već u sledećem to su tuneli koji izazivaju drhtaje niz kičmu. I naravno, tu je uvek ljudski činilac. „Srž zla“ ima jednog pripovedača, Džeremaju, i vi sve doživljavate kroz njegove oči.

„Srž zla“ se dotiče mnogih oblasti, od paleontologije do planinarenja, od planinskih spasilačkih misija do južnotirolskog secesionističkog pokreta osamdesetih godina. Koliko je na knjigu uticalo istraživanje, a koliko je rezultat stare poslovice  „piši o onome što ti je poznato“?

Ja volim da pišem fikciju. Niko nije zainteresovan za sukobe bandi u helankama u Veroni, ali su svi dirnuti Romeom i Julijom. Ali da bi njihova ljubavna priča dobila na značaju, sam prikaz Verone morao je biti verodostojan. I to je ključna reč: verodostojnost. 70% onoga što pišem je realno i zahteva mnogo istraživanja i proučavanja, ali je 30% čista kreacija. „Piši o onome što ti je poznato“ je dobro pravilo, čak odlično, jer podrazumeva nametanje discipline mašti. A pisanje je, onako kako ga ja vidim, upravo to: disciplina i radoznalost. Ali nikada ne sme da bude zatvor. Dobili smo divan dar, koji nazivamo maštom, koristimo ga.

Džeremaja Selindžer, jedan je od najinteresantnijih likova koji su se javili u književnosti u poslednje vreme. Nije preterano dopadljiv, jer vidimo kako loše utiče na svoje prijatelje i porodicu. Zašto ste se odlučili da on bude Amerikanac?

Onako kako ga ja doživljavam, Džeremaja je čovek koji pokušava da dela najbolje što može koristeći maksimum svojih sposobnosti. Samo što je on opsesivan, a teško je pomiriti opsesiju sa zahtevima porodice, a ponekad čak i sa normama zdravog razuma. Ako malo razmislite o tome, to je nešto što je zajedničko velikom broju književnih likova. Osim toga, za razliku od 90 odsto junaka trilera ( možete ih zvati noir pričama, krimićima, detektivskim novelama, za mene su sve to samo priče), Džeremaja ima suprugu, ćerku, porodične veze. A to je ono što je blisko meni kao piscu, ali blisko je i čitaocu.

Jer to je nešto što nam je svima zajedničko. Ne bih, naravno, proglasio Džeremaju „ocem godine“, ali ga ne bih proterao ni u Pakao. On je ljudsko biće. U njemu ima svetlosti i senke. Džeremaja nije slučajno Amerikanac (hvala što ste me to pitali), jer, upravo kao što mi, Južnotirolci, govormo italijanski kao maternji, Amerikanci su deca i unuci imigranata, što ih na neki način čini meni bliskima. Istovremeno, da bih na najbolji mogući način mogao da istražim dinamiku male, zatvorene, konzervativne zajednice Zibenhoha i oblast koja je složena poput moje, bila mi je neophodna tačka gledišta jednog stranca, nekog iz potpuno drugog sveta, širokih gledišta, iz multikulturalnog sveta, uvek otvorenog za novine, poput Njujorka, u ovom slučaju. Što je, naravno,i razlog za to što je roman napisan u prvom, a ne u trećem licu.

Da li postoji mogućnost da ćemo ga ponovo sresti u budućnosti ili radite na nečemu potpuno novom?

Moj novi roman upravo sada izlazi u Italiji. Zove se „Lizi“ i smeštena je u moj omiljeni zabavni park, moju vlastitu regiju. Ali ništa je ne vezuje za „Srž zla“. Ona nije nastavak. Mnogi čitaoci su me molili za nastavak, ali ja nažalost nisam pisac serijala. Serijali mi postaju dosadni nakon nekog vremena, pretvaraju se u sapunice, što je sa tačke kreativnosti najniže čemu autor može težiti. Ja volim da mi svaka knjiga bude novi izazov.

Koji su autori i dela uticali na vas, kao pisca?

Hiljade njih. Doslovce. I zahvalan sam im svima. Čak i onim lošim. Ako ništa drugo, naučili su me šta da NE činim. Ali ja sam kompulsivan čitač, ja čitam sve. Uvek Stiven Kinga, Patrišu Hajsmit, Džefrija Devera, Džona Vinsloa. I volim engleske i američke klasike, poput Melvila, za kojim sam lud. Zatim tu su Borhes, Lavkraft... Ali ako me pitate istu stvar sutra, nešto mi govori da vam mogu dati drugačiji odgovor.

I na kraju, nešto lakše teme... Ako biste mogli da da upoznate bilo kog pisca (mrtvog ili živog), uz čašicu pića po vašem izboru i porazgovarate, ko bi to bio i o čemu biste razgovarali (i koje piće bi uz taj razgovor najbolje išlo)?

Nemojte da se smejete, ali ja se obično držim dalje od pisaca. Uvek se plašim da kada zavolim njihove knjige mogu da se razočaram u njih, kao u ljude od krvi i mesa. Naravno, voleo bih da provedem veče sa Melvilom. Ali iskoristio bih jeftin trik. Kako je on istinski lovac na kitove, nalio bih ga viskijem da bi on neprestano pričao, a ja bih pio samo vodu da ne bih propustio ni jednu reč.

Izvor: readerdad.co.uk