Intervju sa kraljicom krimića Karin Sloter

Karin Sloter je do sada napisala 18 romana koji su prodati u preko 35 miliona primeraka širom sveta i objavljeni na 37 jezika. Trenutno su tri njena romana („Cop town“, „The good Daughter“ i „Pieces of her“) u procesu adaptacije za film i televiziju.

Autorki smo postavili nekoliko pitanja o počecima, pisanju trilera i stvaranju likova.

Da li vas je neka posebna knjiga inspirisala da postanete spisateljica ili je uticala na nekog od likova koje ste kasnije stvorili?

Moj otac je taj koji me je inspirisao jer je uvek pričao priče kada sam bila mala. Većina su bile poprilično mračne i duhovite priče o ljudima koji prave gluposti ili bivaju ubijeni ili osakaćeni, što je nekako tipično južnjačka vrsta priča – južnjačka gotska tradicija.

Sa pisanjem sam počela kao dete, želela sam da budem kao moj tata i pričam priče. Većina mojih priča bila je o tome kako moje sestre bivaju ubijene. Najmlađa sam od tri devojčice u mojoj porodici. Na taj način sam im se svetila što su bile loše prema meni ili me ignorisale. Na mene kao pisca najviše je uticala zbirka priča Fleneri O’Koner. Bila je sa Juga i živela je u malom gradu poput mene.

Kao malu su me uvek zanimale mračne stvari i često su mi govorili da nisam normalna, a svakako da to što sam non-stop pisala nije bilo normalno jer devojčice to nisu radile. Kada sam pročitala knjigu ove žene koja je slavljena širom sveta za nešto što sam i sama radila, neki način sam dobila dozvolu da nastavim i postanem autorka, da pokušam da pratim njene stope. Važno je da devojčice imaju uzore, a ona je definitivno bila moj.

Da li vam je pisanje prirodna stvar?

Da, prirodno mi je. Uvek smišljam nove priče, gde god da sam javljaju se ideje – na aerodromu ili u autu, pod tušem... Uglavnom mi najbolje rečenice, posebno one Amandine opaske upućene Vilu, padaju na pamet pod tušem. Imam vodootpornu beležnicu u koju unosim sve te grozne stvari koje Amanda izgovara. (Amanda i Vil su junaci romana iz serijala o Vilu Trentu.)

Da li je pisanje trilera promenilo vaš pogled na ljude?

Mislim da sam na ljudsku prirodu oduvek gledala sa dozom skepse. Moja baka je često pričala priče o ljudima koje je poznavala. Najviše je volela da nas vodi u crkvu i upoznaje sa prijateljima. Čim bi se, na primer, neka žena okrenula i otišla od nas, baka bi nam poverila neku tajnu: „Ona mnogo pije“ ili „Muž je vara“. Tako sam kao dete odmah naučila da ljudi uvek nešto kriju. Upravo to je stvar koju najviše želim da saznam.

Koliko vremena posvećujete istraživanju?

O većini svojih knjiga razmišljam veoma dugo. Recimo, za ovu koju sada pišem ideja mi se javila pre pet godina. Sama ideja nije najteži deo, mnogo je teže shvatiti kako da je pretvorite u priču, kako da je izrazite kroz likove i gde u romanu da postavite prekorete i zaplete.

Kako birate imena likova?

To je veoma težak proces jer svi imamo omiljena imena. Svi imamo to ime koje bismo voleli da su nam roditelji dali umesto ovog koje jesu. Napisala sam 18 romana, koristila sam mnogo imena. Ponekad gledam po Fejsbuku i na njemu tražim imena. Ili napravim dobrotvornu aukciju da se po nekome zove lik u mojoj knjizi. To je zabavna stvar koju volim da radim.

Koju rečenicu je teže napisati: prvu ili poslednju?

Jednako su teške. Da bi knjiga bila zaista dobra, morate da se posvetite početku koliko i kraju. Svi smo čitali knjige kod kojih kada dođemo do kraja, pomislimo da je pisac previše zbrzao sve, nije obratio mnogo pažnje na deliće slagalice, niti je promislio. Mislim da je svaka reč važna, bila ona prva ili poslednja.
 
Izvor: annekeschrijft.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: ©Alison Rosa