Intervju sa Klarom Uson: Fikcija služi za istraživanje konflikta ljudskog srca

Nakon što se oporavila od zgrčene mišice uzrokovane satima pisanja prethodne knjige, Klara Uson (Barselona, 1961) predstavlja „Hrabrost“, svoj novi roman u kojem ‒ mešajući efikasno i  s velikim talentom različite narativne planove ‒ obnavlja pitanja revolucije u Haci, problema savremene tinejdžerke i društvene izopštenosti koju proživljava jedna prodavačica polisa osiguranja.

Tri pripovedačka vremena „Hrabrosti“ povezuju se iz reda u red, pri čemu ste se lišili mogućnosti nastavljanja pasusa na pasus. Osim što to podrazumeva narativnu veštinu, da li predstavlja način poigravanja sa čitaocem nudeći mu oslonac između triju naizgled veoma različitih priča?

Nemam nameru da izmeštam čitaoca, to što sam uradila nije nikakav pripovedni trik, već sam pokušala da svu komplikovanost prebacim na stranu pisanja, a ne čitanja. Mislim da ne treba iziskivati prevelike napore od čitaoca, utoliko manje s obzirom na nove čitalačke navike i načine na koje se danas čita. Ne bih da kažem da želim da čitanje bude lako samo po sebi, nego da ono bude simultano ali ne i zbunjujuće, da ostavi utisak da se sve što se događa u romanu, odvija u isto vreme. Nastojim da čitalac, pošto ga prođe početno iznenađenje, uživa u onome što se potom zbiva. Mislim da se odmah zatim ulazi u pripovednu igru i da se nastavlja bez problema. Pazi, iznenadilo me je što neki moji veoma mladi čitaoci nisu imali problema, dok su se starije osobe našle u poteškoćama. Iako to nisam unapred osmislila, sličan tome je način na koji moramo da percipiramo stvarnost posredstvom interneta. Na primer, dok je moja šesnaestogodišnja sestričina lagano čitala „Hrabrost“, njena majka jeste imala problema.

Dozvolite mi rđavu igru rečima, ali treba imati „Hrabrost“ pa opremiti roman likovima prodavačice polisa osiguranja, hrvatskog franjevca koji učestvuje u istrebljivanju Srba, žigola iz Istočne Španije i, u isti mah, likom antifrankističkog pučiste… Dok ste pisali roman, da li vam je palo na pamet da je posredi mešavina međusobno veoma različitih elemenata?

Pojedini čitaoci su mi zamerili na tome a znam da je posredi rizik. Istina je da je, pošto sam napisala „Kćerku Istoka“, došlo do iščekivanja šta ću nakon toga da objavim, a ja sam znala da će ta iščekivanja postati visoka. Bilo bi lako napisati istu knjigu ali ja to nisam želela i odlučila sam da rizikujem. U stvaranju književnosti mora biti rizika, mora se nastojati da se otkriju novi putevi. Želela sam da ispričam sve u isto vreme, budući da u romanu uvek ima fragmenata, prelaznih pasusa, dopunjavanja… koje čitalac i pisac jednako prepoznaju. Pokušala sam da stvorim roman koji bi imao intenzitet priče, u kojem ritam ne bi opadao. Ako u pisanju uvek ideš na sigurno, stvorićeš nešto što je već napisano.

Tokom romana, likovi vode međusobni dijalog posredstvom ličnih akcija, a povezuje ih nevidljiva nit koja briše granicu vremena. Kakvu poteškoću Vam je priredilo tvorenje ove igre u kojoj se mešaju stvarni likovi sa onima koje ste sami izmaštali?

U tome nisam originalna, od „Ilijade“ do Tolstoja svima poznati likovi mešaju se sa izmišljenima, a ono, stvarnosno, sa izmaštanim. Kada se to jednom uradi, u romanu se sve pretvara u fikciju. Jeste tačno da sam dok pišem o istorijskim događajima i uvodim stvarne likove, u potpunosti rigorozna i da im ne pripisujem akcije koje ne bi mogle da im se dogode jer bih u suprotnom izgubila na verodostojnosti. Priča se piše velikim i malim slovima, kako ona o velikanima, tako i ona kakvu svi stvaramo. Likovi se ogledaju jedan u drugom po sopstvenim dejstvima i reaguju na različite načine na iste, granične situacije. U romanu je prihvatanje hrabrosti kao moralnog principa još i iznad rizika i načina na koji likovi reaguju. Revolucija, želja da promeniš svet, spremnost da za to izgubiš život… Glavna religijska dogma i apsolutni princip dvadeset prvog veka jeste novac, koji vrši potpuno nasilje nad svima.

Po jednom čitanju „Hrabrosti“, vrlo smo u uporni u ponavljanju zala i grešaka iz istorije, koliko god u romanu bilo prosvećenih likova. Da li je to ljudsko stanje od kojeg se ne možemo odreći?

Očigledno nije reč o ličnom otkriću, govoreno je o tome u mnogim prilikama, kako je tvrdio Hegel posredi je prokletstvo čovečanstva: može da dođe do materijalnog, naučnog, saobraćajnog progresa… ali on vodi u druge stvari, kao što su klimatske promene. Zlo i dobro se nisu promenili, tako da nas progres nije učinio boljima. Zbog toga ima smisla nastaviti sa pisanjem romana i ponavljanjem istih grešaka. Čovečanstvo kao pleme ima crte Pavlovljevog sindroma ‒ kada oseti strah reaguje uvek na isti način i vladari to koriste da ga kontrolišu. Veoma je lako manipulisati nama, nalazimo se u razdoblju čiste retrogradnosti u kojoj ponavljamo greške iz tridesetih godina dvadesetog veka. Nakon što sam to istražila, počela sam da nalazim paralele između dvadesetih i tridesetih i onog što se sad zbiva: nepoverenje u institucije, nepravda, nejednakost… i pojava fašizama. Sve se to ponovo dešava. Prolazimo kroz istovetna osećanja.

Kakvu ulogu ima književnost u toj priči, da li je u stanju da ponudi neku vrstu spasa?

Ne verujem u terapijski učinak književnosti, ona ne nudi konačne poruke. Kao što to nisu u stanju da učine ni slikarstvo ni neke druge umetnosti. Ako želiš da promeniš čovečanstvo, ne piši roman nego Bibliju, Kur’an, „Kapital“… Fikcija služi za istraživanje konflikta ljudskog srca sa samim sobom, za postavljanje pitanja. Ona ne nudi ni uputstva ni spasenje. Pomaže ti samo da razmišljaš, jer donosi izmišljotine koje su u suštini istina. Otkriješ da su ljudi iz devetnaestog veka razmišljali kao i ti; kao što je govorio Eri de Luka, „književnost ne spasava, ali pravi društvo“.

Korelacija različitih priča, naročite one koja se prostire od oficira Galana do bankovne službenice Mati, govori nam o onome što u svakom različitom razdoblju znači „biti hrabar“. Kako se izmenio koncept hrabre osobe, od tada do danas?

Reč „hrabrost“ veoma je ambivalentna, sadrži mnoga značenja. Srčanost, smelost… dolaze iz nesvesnog, iz neopreza ili očajanja. A onda se tu hrabrost ispostavlja kao cena, što je ono što danas vlada. Galan je napravio vrlo nesrećnu i neopreznu revoluciju, preterano hrabro. Ali je izveo dostojanstveno, načinivši od sebe laičku žrtvu, istinsku žrtvu koja ne računa da će obezbediti večni život. Dao je život za nešto apstraktno poput revolucije. Ostali likovi nemaju takvu hrabrost, ali svako od njih vrši neki čin posebne hrabrosti, koja je drugačije motivisana od činova ostalih.

Koliko hrabrosti revolucionara iz Vašeg romana ima u današnjim društvenim pokretima?

Mislim da stvari stoje sasvim drugačije. Oni nisu nasilni i prvi put smo isprepadani tiranijom novca i nedemokratskih institucija koje vladaju nad nama. Zavisimo od vladara kojeg pak nismo izabrali. Onda se neočekivano pojavi izvesna nada protivna rezigniranosti savremenim izdanjem feudalnog režima, jer je to što postoje ljudi koji se ne slažu – nada. Ranije razdoblje bilo je znatno burnije, danas niko i ne razmišlja o oružanoj pobuni, u Evropi više nema ratova, izmešteni su na periferiju da odatle hrane industriju oružja.

Šta mislite da je ono što nas odistinski pokreće na nastavak svakodnevnog življenja i suočavanja sa stvarnošću u svetu u kojem kao da više niko nije spreman da žrtvuje život za hrabrost i vrednosti?

Fermin Galan posedovao je veoma rigidan vojnički kodeks: ukoliko rizikujem, dajem život za to. Predaje se pošto je u njegovoj revoluciji bilo mrtvih i pošto mora da ispuni dužnost. Zapanjuje što je u to vreme bilo mnogo više bede ali je čovek mogao da živi bez novca, što je društvo bilo sasvim drugačije satkano. Ako sada nemaš novca, apsolutno si isključen iz sistema: samo tvoje ustajanje nosi sa sobom dugove. U tome je nasilje novca. A ima i onih koji daju život za pare i koji ga zbog njih rizikuju. Veoma je tužno to što se novac pretvorio u apsolutnu vrednost. Na primer, sad čovek mora da koristi brojke i računice kako bi znao kada bi mogao da ima decu. A kada dođe do ekonomskih problema, prvo što se spasava su banke. Blagostanje važi za banke ali ne i za osobe.

Lično mi se ni najmanje ne sviđa da govorim o polu autora ali je činjenica da su u trenutku kada ste dobili „Nacionalnu nagradu kritike“, istu tu nagradu već pedeset i dve godine dobijali samo muškarci. Da li je to znak menjanja društva?

Nadam se da ne ispadam crna ovca ako primetim da je najneobičnije to što su pomenutu nagradu pedesetih dobile dve žene, i što ispada da je tada bilo više feministkinja nego danas. Ja želim da mislim da je ovo što se desilo meni znak promene i toga da su uvideli da nije sramota da daju nagradu ženama koje je zaslužuju. Volela bih da je i ove godine daju ženi i, zašto da ne, i sledeće i one tamo. To se ne dešava ni u Sjedinjenim Državama ili u Velikoj Britaniji, tako da učinimo tako makar samo stoga da sa sebe skinemo sramotu što smo mačističko društvo.
 
Izvor: Informacion
Prevod: Igor Marojević