Intervju sa Kerolajn Krijado Peres: Zašto je sve od saobraćaja do ajfona usmereno ka muškarcima

Autorka knjige „Nevidljive“ Kerolajn Krijado Peres objašnjava kako su elementi modernog sveta dizajnirani više za muškarce nego za žene.

Kerolajn Krijado Peres je društvena aktivistkinja i novinarka koja je 2017. godine uspešno vodila kampanju za uvođenje lika Džejn Ostin na novčanice u Velikoj Britaniji, nakon što je Engleska banka objavila da će lik Elizabet Fraj biti zamenjen likom Vinstona Čerčila. Krijado Peres je glasno kritikovala stav Tvitera o njihovom odnosu prema uvredljivim objavama, jer je i sama bila meta ozbiljnog uznemiravanja na ovoj platformi. A baza podataka žena stručnjaka koju je ona osnovala – Women’s Room – ima za cilj da se izbori da se što više žena u medijima navodi kao izvori.

U novoj knjizi „Nevidljive“ Krijado Peres ispituje različite elemente savremenog sveta za koje se čini da su dizajnirani sa manje obzira prema ženama: transportni sistemi, medicinski uređaji i lečenje, poreske strukture, proizvodi široke potrošnje, pa čak i pametni telefoni i tehnologije za prepoznavanje glasa koje svakodnevno koristimo. U ovoj knjizi podaci se izbacuju rafalnom brzinom, i time je pre čine akademskim štivom negoli laganom knjigom koju biste poneli sa sobom na letovanje. Uprkos povremenim digresijama, „Nevidljive“ se često vraćaju istom, naizgled neizbežnom, zaključku: postoji stvarno odsustvo rodno osetljivih podataka što predstavlja „i uzrok i posledicu nerazmišljanja kojim se podrazumeva da je čovečanstvo muškog roda.“

Moje prvo pitanje je: koji Vas je trenutak naterao da pomislite, OK, pravo je vreme da napišem ovu knjigu? Bavili ste se ovim pitanjima duže vreme, ali se pitam da li Vas je nešto posebno nateralo da objavite „Nevidljive“ baš u ovom trenutku.

Prvi put sam naišla na odsustvo rodno osetljivih podataka 2014. godine u oblasti medicine, kada sam pisala svoju prvu knjigu. Bila sam toliko šokirana što u 21. veku lekari daju pogrešnu dijagnozu ženama jer simptomi srčanog udara kod žena nisu isti kao kod muškaraca. I da je veća verovatnoća da će žene umreti i da će im biti data pogrešna dijagnoza. Otprilike u isto vreme sam otkrila da ne težimo ka uključivanju žena, ženki životinja ili ženskih ćelija u medicinska ispitivanja, a rezultat je da žene nisu dovoljno efikasno lečene i da imaju više nuspojava.

Bilo je zaista zapanjujuće. Nisam mogla to da izbacim iz glave, tako da me je to podstaklo. Znajući da se to dešava u medicini, shvatila sam da se sigurno dešava i na drugim mestima. Pošto sam studirala bihevioralnu i feminističku ekonomiju na Ekonomskom fakultetu u Londonu, već sam znala da je u toj oblasti sve podređeno muškarcima, ali sam počela da otkrivam i druga područja u kojima se isto dešava. Što sam više otkrivala, više sam učila o odsustvu podataka u tehnologiji i dizajnu bezbednosti vozila... pa čak i u podacima vezanim za stavove o izbeglicama. I na kraju sam imala toliko mnogo informacija da je jedini način da ih sve obuhvatim bio da napišem knjigu.

Možete li da nam kažete nešto više o tehnološkim uređajima koje pominjete u knjizi i o tome kako su pristrasni podaci uticali na pristrasan dizajn? Uvek mi prvo padnu na pamet ogromni pametni telefoni, jer često primetim kako jednostavno ne odgovaraju mojim šakama. A ako se u reklamama pojave profesionalni sportisti koji ogromnim šakama drže telefone, čine se malim odnosu na njih.

Pametni telefoni su za mene bauk jer sam od njih zadobila povredu. A sada sam osuđena na telefon koji više ne može da se nadogradi. Apple je ukinuo jedini mali telefon koji je odgovarao veličini moje šake. To je tako frustrirajuće. A kada su uveli Siri, mogli ste da je koristite da pronađete dobavljača viagre, ali ne i kliniku za abortuse. Dakle, postoje razne vrste sličnih primera, gde se nije razmišljalo toliko o tome, znate – da postoje i ženske mušterije. Drugi primer su prevelike slušalice i naočare za virtuelnu stvarnost.

Ali po meni najstrašniji primeri se ne nalaze u hardveru, već u algoritmima. Što se hardvera tiče, lako možemo da uvidimo kako on utiče na nas i da li nam odgovara, pa ga relativno lako možemo zameniti i prepraviti. Ono što me više zabrinjava jesu algoritmi koji se pune informacijama zasnovanim na veoma pristrasnim skupovima podataka o muškarcima i način na koji se ti algoritmi uvode u sva područja naših života. Čini se da ljudi koji kodiraju ove algoritme ne razumeju da postoji problem sa podacima na kojima se oni zasnivaju. To vidimo u sistemima za prepoznavanje glasa koji ne prepoznaju ženske glasove, onlajn rečnicima, i tako sve do algoritama koji odlučuju da li će određena radna biografija ikada stići do ljudskih očiju.

Pošto se ovo u najvećem broju slučajeva tiče vlasničkog softvera, ne možemo uvek da vidimo da li je u obzir uzeta rodna pristrasnost. Svoju budućnost stavljamo u ruke privatnih kompanija koje koriste pristrasne skupove podataka, i nema načina da saznamo šta se tačno sa njima događa.

Saobraćaj, i šire gledano, planiranje grada, takođe je nešto o čemu dosta pišete u knjizi. Ističete da u nekim društvima žene više idu peške od muškaraca i da se način na koji one objedinjuju putovanje i obavljanje poslova – takozvano „lančano kretanje“ – pa čak i njihova bezbednost, zapravo ne uzimaju u obzir. Kako popraviti nešto poput saobraćajnih sistema koji su tako čvrsto utemeljeni?

Postoji mnogo toga što se može uraditi. Najočiglednije rešenje je izmena autobuskih ruta jer su, kao što ste i sami rekli, stvari poput podzemne železnice fiksirane i njihova promena je mnogo skuplja. Kada se dodaju nove linije i nove stanice, te stvari apsolutno treba uzeti u obzir. Autobuske rute se vrlo lako mogu promeniti, a što se autobusa tiče, u nekim mestima ih žene mnogo češće koriste. Na taj način se vrlo jednostavno može rešiti pristrasnost prema muškarcima u okviru saobraćajne infrastrukture u relativno kratkom roku.

Gledano na duge staze, treba obratiti pažnju na dizajn samih gradova i osvrnuti se na zakone o zoniranju. Jedan od velikih problema vezanih za način na koji smo izgradili gradove je taj što su izgrađeni tako da služe potrebama mitskog hranitelja porodice, dok mu se supruga nalazi kod kuće u predgrađu. Takav muškarac se vozi na posao i zamišlja dom kao mesto gde provodi slobodno vreme, pa zato ne postoji potreba za većinom ustanova; i zato postoje isključivo stambena područja. To je ona ideja da kući idete samo da spavate. A to u potpunosti ne odgovara onome kako žene i muškarci žive svoje živote. Moraju da odvedu decu kod lekara, u školu, da odu po namirnice, posete rođaka... sve što svakodnevno radimo zahteva komplikovanu logistiku.

U nekim društvima je manje verovatno da će žene imati pristup automobilu u odnosu na muškarce; ako domaćinstvo ima jedan automobil, muškarci imaju prednost u korišćenju. Stoga žene koriste javni prevoz, ali javni prevoz nije dizajniran za one koji obavljaju neplaćene poslove u domaćinstvu i brinu o drugima. Besmisleno je i to što se otežavajući ženama da obave svoje neplaćene poslove, još više otežava njihovo angažovanje u poslovima koji su plaćeni. U SAD je, na primer, broj žena koje rade manji u odnosu na druge razvijene zemlje, a u Americi postoji potreba da se žene više angažuju kao plaćena radna snaga. I ništa se ne čini kako bi im se pomoglo da to ostvare, čak ni da im se na ove vrlo jednostavne načine olakša da odrade te neplaćene poslove koji moraju da budu obavljeni.



Kada razmišljam o pristrasnosti u saobraćajnoj infrastrukturi, pomislim na kabinu za dojenje koju sam videla prošle godine na aerodromu. To je ona kabina za dojenje koju sponzoriše Zapos, a koju su smestili posred prolaza na aerodromskom terminalu. Osoba sa kojom sam tada putovala rekla je nešto poput: „Zar nije zanimljivo što ima sve više ovih prostorija za majke?“ A ja sam pomislila: „Zar nije strašno što na aerodromu nisu izgrađene odgovarajuće prostorije za porodice još onda kada se gradio?“

Ja idem i korak dalje i pitam se zašto moramo zatvarati žene u kabine kako bi one nahranile svoju decu. To baš deluje bizarno. Nisam sigurna da to vidim kao napredak u bilo kom pogledu. Ne mogu da smislim reč za to. Prilično sam užasnuta time... Znam da bi neke žene htele da ih koriste, ali takođe znam da bi trebalo da bude dovoljno i ako žena poželi da samo prekrije svoju bebu, gde god se nalazila.

U delu knjige u kom se pozivate na svoju kampanju da naterate Englesku banku da stavi ženu na svoje novčanice, napisali ste nešto što se mnogo puta pojavljuje u knjizi. Napisali ste: „Odsustvo rodno osetljivih podataka uglavnom nije maliciozno, niti čak namerno. Naprotiv. To je jednostavno posledica načina razmišljanja koji postoji hiljadama godina i koji se zapravo pretvorio u nerazmišljanje.“ U kom trenutku je – posebno sada kada imamo pristup različitim skupovima podataka – njihovo ignorisanje postalo namerno?

To je vrlo dobro pitanje i podseća me na citat koji mi je neko poslao na Tviteru pre neki dan. Bilo je nešto o tome kako je neznanje ili odbijanje saznanja epistemološki politički projekat. Ovo tvrdi i [feministkinja i akademik] Nensi Tuana. Mislim da je ovo veoma zanimljiv način da se to formuliše. Mada ja to ne formulišem na takav način, jer mislim da čak i kada ... kako da to kažem? Dakle, mislim da postoje dve bitne stvari.
Pre svega, veliki deo pristrasnosti prema muškarcima na koju nailazimo pokazuje da su jednostavno zaboravili da uključe žene; u pitanju je bio tim koji je pristrasan prema muškarcima i oni su jednostavno zaboravili da mi postojimo. Igrom slučaja, to se stalno dešava. A sa druge strane ne postoji dovoljno saznanja o potrebama žena.

Na primer, često pomislim na to kako je Šeril Sandberg zatražila od direktora Gugla da se omoguće parking-mesta za trudnice, a on je naravno rekao kako mu to do tada nije palo na pamet. Ona kaže kako mu je bilo žao što nikada nije razmišljao o tome. A to upravo naglašava potrebu za raznolikošću. Zato što je sasvim normalno da muškarac koji nikada nije bio trudan, ali i žena koja nikada nije bila trudna, ne razmišljaju o tome. Naravno, mogli su da prikupe podatke o potrebama žena koje rade sa njima. Ali u svakom slučaju, ovo se nije dogodilo iz čiste zlobe.

Tačka pri kojoj počinjem da razmišljam o svemu ovome kao o političkom projektu jeste momenat kada počnu da se pronalaze izgovori. Jedna od stvari koje me najviše pitaju o knjizi je: „Koji je to primer koji vas je najviše naljutio?“ I zaista ne mogu da izaberem samo jedan. Ono što me zaista ljuti i nikada ne prestaje da me ljuti su izgovori. U tom momentu više nije u pitanju nečija zaboravnost, već čisto odbacivanje. Evo jednog primera vezanog za proizvođače automobila: u EU je doneta odluka da se konačno uvede sistem provere bezbednosti automobila pri sudaru za žene, ispostavilo se da je u pitanju samo smanjena muška lutka, koja se koristi samo u određenim testovima i isključivo na suvozačkom sedištu. Kako je došlo do ovakve odluke? Ovo nije nečija zaboravnost već namerni čin.

Da li možete da predočite sebi svet u kojem tehnologija zaista može da pomogne u rešavanju nekih od ovih problema?

Možda. Svakako mislim da je tehnologija istorijski pomogla ženama. Skratila je vreme koje žene moraju da provedu radeći određene stvari. Jedan od primera o kojima govorim u knjizi su šporeti. Većina žena u zemljama sa niskim prihodima i dalje kuva na ognjištu, na vatri, pri čemu se ispuštaju neverovatno toksična isparenja. Šporeti koje imamo u modernim domovima su apsolutno neverovatni jer pomažu ženama tako što umanjuju zdravstvene rizike i skraćuju vreme koje one provode uz njih.

Nada postoji, mada ne znam kakva će to biti tehnologija jer nisam pronalazač. Ali pretpostavljam da odgovor leži u tome da sve zavisi od toga kome će biti dozvoljeno da izmišlja nove stvari. Većina osoba koje poseduju rizični kapital su muškarci, i veća je verovatnoća da će oni finansirati muške preduzetnike. A muški preduzetnici imaju mnogo veće šanse da razviju tehnologiju koja pomaže muškarcima.

I to, opet, nije zavera. To je samo zato što je veća verovatnoća da ćete razviti nešto što odgovara vašim potrebama. Veća je verovatnoća da će preduzetnice razviti tehnologiju koja pomaže ženama. To je sjajno, ali one ne dobijaju sredstva. I opet se vraćamo na temu odsustva podataka. Tu se krije „kvaka 22“. I tu leži razlog za zabrinutost. Budući da nemamo podatke, a muškarci koji poseduju rizični kapital ne umeju da prepoznaju problem, da li će tehnologija moći da reši probleme zavisi od toga da li ćemo ženama dati novac i resurse da je razviju.

Autor: Loren Gud
Izvor: wired.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Rachel Louise Brown