Intervju sa Kejlebom Karom

„Bio sam poprilično besno dete“, kaže Kejleb Kar, autor bestselera „Alijenista“. Toplo je avgustovsko popodne i sedimo u Karovom malom stanu na četvrtom spratu zgrade njujorškog Ist Vilidža. Više kancelarija nego prostor za život, stan je prepun nagomilanih mapa, vojnih istorija i antikvarnih fotografija.



Razgovaramo o tome kako je Kar, dok je bio dete i odrastao na Menhetnu, usmerio svoj bes u izučavanje vojnih taktika. Pomalo neobično interesovanje za bilo koje dete, ali u Karovoj porodici se graničilo sa bizarnim. „Dovodilo je moju majku do suza“, rekao je, „jer je ona to izjednačavala sa ubijanjem.“ Treba imati na umu da Kar nije odrastao u tipičnoj američkoj porodici.

Kejlebov otac, Lusen Kar, bio je jedna od važnijih figura u razvojnim godinama bit generacije. Iako sam nije bio pisac, upoznao je Džeka Keruaka, Alena Ginzberga i Vilijema S. Barouza jednog sa drugim i ostao sa njima prijatelj do smrti. Lusen Kar je bio neka vrsta mračne zvezde u bitničkom pokretu. Godine 1944. ubio je čoveka po imenu Dejvid Kamerer koji je toliko bio opsednut Karom da ga je pratio do Njujorka iz njihovog rodnog mesta Sent Luisa. Detalji o toj noći ostaju nepoznati (Kamerer je možda pokušao da poljubi Kara), ali je Kar bacio telo u reku Hadson i, uz Keruakovu pomoć, sakrio naočare ubijenog i oružje kojim je ubistvo počinjeno. Keruak je na nekoliko dana bio zatvoren zbog saučesništva, dok je Kar proveo u zatvoru dve godine, tvrdeći na sudu da je pokušavao da se odbrani od neželjenog homoseksualnog udvaranja.

Kejlebovi roditelji su se razveli kada je bio mlad i nikada nije bio posebno blizak sa svojim ocem. Na mnogo načina njegov život i karijera se mogu posmatrati kao odricanje od bitnika. Njegova dva romana – „Alijenista“ (iz 1994. godine) i sada njegov nastavak „The Angel of Darkness“ – natopljeni su njujorškom istorijom. Dugi u pripovedanju, a sa malo emocija i intuicije, potpuno su suprotni delima Keruaka, Ginzberga i Barouza.

Razgovarali smo sa Karom o njegovim komplikovanim osećanjima prema stvarima poput detinjstva i Holivuda. Govori glasno intonacijom koja ispunjava prostoriju.

Neki pisci su u stanju da odvoje pisanje od ostataka života – pišu ujutru i nekako uspevaju da na to zaborave tokom ostatka dana. Deluje da to sa Vama nije slučaj.

Tako je. Nemam drugi život kada radim na knjizi.

Da li svesno odlučite da se toliko unesete ili se dogodi samo od sebe?

Koliko god da je poslednja knjiga uznemirujuća, njena tema je nešto što ljudi zapravo ne žele da vide. Ljude dovoljno uznemiruju serijske ubice, ali sam pojam ženskog nasilja, posebno majčinskog – ideja majki koje ubijaju – zaista parališe ljude. Mislim da je to jasno iz načina na koji se o tome piše u novinama. Serijske ubice dobijaju prostor kao da su sportisti, ali kada majka ubija decu, posebno svoju, priča se pojavi jednog dana i više je nikada ne vidite. Suzan Smit je verovatno izuzetak jer je bila odlična u manipulaciji novinara.

Šta u majčinskom nasilju toliko paši ljude?

Želite da verujete da u životu postoji makar jedan odnos koji prevazilazi izdaju. Odnos koji je iznad te vrste povređivanja. A ne postoji. Jednostavna činjenica je da ako u štampi vidite ovoliko majki koje rade užasne stvari, onda je njihov broj zapravo daleko veći.

Negde ste rekli da Vas je nasilje privlačio od malena.

Nije me toliko privlačilo koliko me je zanimalo. Nađem se u problemu kada izgovorim nešto poput: „Privlači me nasilje.“ Bio sam poprilično besno dete i upustio sam se u vojnu istoriju kako bih na neki način dao oduška svom besu. Kako sam odrastao, to interesovanje se sužavalo na specifičniji fokus individualnog nasilja. Samo pokušavam da razumem odakle potiče.

U jednom intervjuu ste rekli da je postojala mogućnost da sami postanete serijski ubica da ste napravili četiri ili pet koraka u drugom smeru. Magazin je, koliko se sećam, to istakao u naslovu.

To je rečenica na koju su usmerili pažnju. Ako pročitate celu izjavu, ono što sam rekao je da svako od nas – ako doživi neku vrstu sloma u životu – može počiniti užasna dela. Doživeo sam neke stvari koje prožive ljudi koji postanu ubice. Da se moj život nastavio tim putem... Ali mnogo stvari je potrebno da vam se dogodi da biste postali tako ekstremna ličnost. Trebalo je da mi se dogodi još tri, četiri tako značajne stvari da bih postao takav. Ne mislim da sam od svega toga udaljen tri ili četiri koraka, ali mogao sam poći tim smerom da su mi se još neke užasne stvari dogodile.

Poznati ste po tome da sprovedete obimna istorijska istraživanja pre nego počnete sa pisanjem knjige. Kako smestite sebe u potrebno stanje da biste napisali ove knjige?

Tamo sam od kad sam bio dečak. Oduvek sam živeo više u prošlosti nego u sadašnjosti – moj osećaj za estetiku, osećaj za etiku. Kada sam bio dete, živeli smo u suludom okruženju. Nije nimalo pomoglo stvaranju stabilnosti kod mene. Kako bih imao za šta da se uhvatim, okrenuo sam se istoriji i ljudima iz prošlosti za koje sam smatrao da su jaki, moralni likovi. Jedan od razloga zašto me je privukao Teodor Ruzvelt je bilo to što je ovaj čovek ostao veran vrednostima koje je usvojio kao dete i pratio ih je kada je odrastao. Takve stvari su mi prijale i odatle crpim mnogo inspiracije – od ljudi poput njega. Tako da sam se uvek osećao prijatnije u prošlosti i zaista mi nije teško da se ubacim u potrebno stanje kako bih pisao. Istraživanje koje za knjige sprovodim je najčešće veoma specifično – bilo da je reč o posebnoj lokaciji, određenim spisima, čemu god. Ali ne zahteva od mene da se podvrgnem nekim velikim transformacijama. Mislim da možete zapaziti kada ljudi pretpostavljaju kakva je osoba jer nije ukorenjena u emocijama, kada je intelektualna više nego emotivna. Za mene je sve to veoma emotivna stvar.

Nekoliko knjiga se pojavilo u poslednje vreme čiji pisci navode bitnike kao uzore. Vi ste odrasli uz pripadnike bit generacije – Vaš otac je bio dobar prijatelj sa mnogima od njih – ali ne deluje da ih posmatrate kao uzore.

Ni najmanje. Neki od njih su bili zaista dragi ljudi. Govorio sam o tome ranije i istina je, ali ne volim da zalazim previše u detalje jer nije reč o mom životu. Bio je to njihov život i oni koji su preostali bi trebalo sami da govore o sopstvenim filozofijama. Ali jedna stvar koju njihov način života nije uključivao bila je porodica. Smisleno su pokušavali da unište tradicionalni koncept porodice i rekonstruišu je kako bi na njeno mesto postavili nešto drugo. U tome nikada nisu uspeli. Rezultat svega toga, za većinu njih koji su imali decu ili porodice, ta deca i porodice, gotovo bez izuzetka, doživeli su veoma loša iskustva.

Koliko ste ih često viđali – Ginzberga, Barouza?

Mnogo!

Vaš otac je ostao blizak sa njima tokom života?

Da, do same smrti, Ginzberg i Barouz su ostali bliski sa njim. Veoma težak period za njega bili su meseci kada su umirali. Pre nego što su mi se roditelji razveli, bili su nam u kući neprestano. Nakon razvoda, kada smo posećivali oca, veoma često smo ih viđali. Kao što sam rekao, bili su zaista prijatni ljudi jedan na jedan. Keruak je bio veoma drag čovek. Alen je umeo da bude veoma prijatan. Barouz mi je kao detetu delovao čudno (smeh). Ali nisu bili ljudi koji vole decu. Samo su odrasli mogli bez straha da se nađu u njihovoj blizini. Ono što su radili nijednom detetu ne bi moglo biti prihvatljivo. Bili su bučni, pijani ljudi i živeli veoma alternativne stilove života. Neke od tih stvari su zapravo veoma problematične za decu. Bili su, prosto, strašni. Neko u „Njujork tajmsu“ je napisao za „Alijenistu“ da se ne može zamisliti knjiga koja se razlikuje od bitnika. Napisano je sa ciljem da predstavlja uvredu. A ja to ne prihvatam ni kao uvredu ni kao kompliment. Uzimam to kao činjenicu. Nisu imali šta da mi ponude i...

Niste težili pisanju zbog njih?

Ništa manje nisam želeo kao dete nego da budem pisac romana. Da ste mi tada rekli da ću postati umetnik ili pisac kada odrastem, smejao bih vam se u lice. I to je trajalo dok nisam pronašao način pisanja koji je veoma drugačiji od onoga što su oni radili, tada sam počeo da se osećam opuštenije dok pišem.

Da li je istorija Vašeg oca jedna od stvari koje su Vas zainteresovale za impulse koji dovode ljude do očajničkih poteza?

Da, nemoguće je da nije indirektno uticalo. Kada odrastate sa nekim takvim, nemoguće je da se ne zapitate šta ga motiviše. To je prirodno. Primetićete da je mnogo pisaca o ubistvima zapravo imalo neku intimnu povezanost sa nasilnim zločinom u prošlosti. Mnogo više nego što ljudi pretpostavljaju.

Vaše knjige iskazuju duboko poštovanje prema racionalnosti. Stvara se osećaj da ako dovoljno obratite pažnju i dodate naznake, možete rešiti svaki problem. Jesu li stvari zaista toliko jednostavne?

Nisam siguran da to uvek vodi do srećnog rešenja, ali verujem da je to najsigurniji put ka rezultatu. Neće tu uvek biti stvari koje su prijatne, ali će uglavnom rasvetliti slučaj. I dalje čvrsto verujem da smo definitivno dospeli na ovaj svet kako bismo koristili svoj um i to je ono što nas čini drugačijima. Verujem da je u tome ključ. Ako postoji išta što će sprečiti ljudski rod da bude ovo zversko, destruktivno biće, to je razum. Naravno, treba reći da se razum može koristiti i za loše stvari.

Pominjem ovu hiper racionalnost jer je u potpunoj suprotnosti sa onim što su bitnici radili. Njihove knjige su o intuiciji i slepom iskustvu.

Ali, vidite, bio sam svedok besmislenosti intuicije. Slušao sam kao dete. Video sam mnogo vrištanja, vikanja i izbacivanja emocija koje nisu predstavljale ništa. Bio je to samo zvuk i jedno veliko ništa. Možda to i predstavlja nešto na pisanoj stranici, ali u njihovim životima? Mislim da nijedan od njih, kada pogledate njihove privatne živote, nije uspeo da ne ostavi neku vrstu staze uništenja za sobom. A ponekad i ozbiljna uništenja.

Mnogi likovi u Vašim romanima su stvarne istorijske ličnosti. U prvom romanu je to bio Ruzvelt, a sada je u ovom značajnu ulogu imao Klerens Darou. Postoje li opasnosti pri njihovom korišćenju?

Za mene ne. Trudim se da ovi likovi, koliko god je to moguće, govore svojim rečima – koristeći neke od stvarnih izjava koje su dali tokom života. Pokušavam da ih prikažem verodostojno, ne da pravim od njih pijune kako bih dokazao poentu koju želim. Ne igram se sa njima kao što to čini Gor Vidal. Istoričar sam i ne volim da igram takve igre.

Ne koristite slobode koje su Vam na raspolaganju.

Ne, smatram ih jeftinim trikovima. Vi ste romanopisac; trebalo bi da ste u stanju da uradite nešto više od toga. Izum bi trebalo da služi onome što želimo da postignemo. U tom smislu, stav mi je blizak Tolstojevom. Kada se Napoleon pojavi u „Ratu i miru“, veoma je stvaran. Nikada se takav susret nije desilo, ali je Tolstojev Napoleon veoma veran onome što je Napoleon i bio.

U uvodu knjige pominjete „močvaru druge obale“. Pretpostavljam da mislite na loše iskustvo sa filmom.

Pod močvarom mislim na televizijsku pilot epizodu koju sam uradio sa rediteljem Džoom Danteom. Napravili smo veliku naučnofantastičnu epizodu za Paramaunt i CBS. Potrošili smo na to mnogo novca, ali iz razloga koji će možda nekada biti jasni, a mislim da su u velikoj meri politički, nikada neće ugledati svetlost dana.

Nisam znao da Vam je naučna fantastika jedna od strasti.

Budućnost je samo još jedno mesto. Oduvek sam govorio ljudima o toj seriji: „Reč je samo o još jednom delu epohe koje se, eto, dešava u budućnosti.“ Pravila su ista. Gledajte, istorijski romani uvek govore o vremenu u kom su napisani. Nisu zaista o prošlosti. Naučna fantastika je takođe uvek o vremenu u kome je napisana. Nije zaista o budućnosti. Sve su to samo mračne, maglovite refleksije onoga što vam se sada dešava.

Nema mnogo ljubavi i seksa u ovim romanima.

Ne. I to sam uradio namerno, pre svega zbog ženskog lika, Sare. Želeo sam da napišem knjigu sa ženskim likom čiji razlozi postojanja u priči ne zavise od toga da li će se u nekoga zaljubiti. Žene i dalje navode da veruju da svoja tela i snove treba da usmere ka vezama, a ne prema nezavisnim životima kakve same izaberu. A ja sam želeo da pokažem da žena to može. Pritom, volim da pišem dela koja uključuju ansamble likova. Bolji sam u prijateljstvima nego u vezama. To mi više odgovara.

Iz obe ove knjige jasno je takođe da Vas zanima pojam ludila. Ljudima se dopada ideja da se kriminalci žigošu kao „ludi“ jer to udaljava njihove postupke od nas „normalnih“ ljudi. U čemu leži Vaša zainteresovanost za ovu temu?

Oduvek me je privlačila ideja onoga ko se ne uklapa. Bio sam čudak dok sam odrastao jer me nije zanimala bit generacija. Tokom školovanja sam bio čudak jer sam izučavao vojnu istoriju u kvakerskoj srednjoj školi. Bio sam nekako čudan gde god da sam se našao, i mislim da sam odrastao pitajući se: zašto postoji ta očajnička potreba da udaljavamo od sebe one koji su drugačji od nas? Tanka je linija između toga da vas smatraju čudnim, posebno u ranim fazama istorije, i da vas smeste u instituciju. U nekim slučajevima ta linija nije ni postojala. Ako ste bili drugačiji, odmah bi vas institucionalizovali, kaznili ili prognali. To je najtačnije bilo u slučajevima mentalno obolelih. Postoji mnogo ljudi u ovom svetu sa istinskim, ozbiljnim psihičkim problemima. Ali isto tako postoji mnogo ljudi koji su samo drugačiji i zbog toga bivaju kažnjeni.

Ipak, negativci koje ubacujete u svoje romane se ne kreću oko te linije. Poprilično ozbiljno su je prešli.

Duboko su zakoračili preko linije. Ali ono što otkrivate je da je izvor njihove različitosti nešto za šta većina nas može reći: „Mogu to razumeti na neki način.“ Kod ubice u prvoj knjizi imate nekoga koga su u detinjstvu nemilosrdno mučila porodica i deca u okruženju. U slučaju žene u ovoj knjizi, reč je o nekome kome je od malena usađivana ideja da niko ne želi da bude pametna, mudra žena. Potrebno je da bude dobra majka i dobra žena, a ako to ne može, onda je neuspešna. To su stvari koje većina nas može da razume. Ova ideja demonizacije ljudi mora biti zaustavljena. Nikome ne pomaže to da idete okolo i govorite da su neki ljudi zli monstrumi. Reč je o beskorisnim diskusijama koje čine da se neuki članovi društva osećaju bolje.

Kako su Vaši roditelji – i njihovo okruženje – reagovali na Vaš prvi roman?

Alen je oduvek pružao podršku. Porodica mi je pružala podršku. Otac je čitao knjigu i pričali smo jednog dana telefonom kada je rekao: „Isuse, mnogo toga si morao da uradiš kako bi napisao ovu knjigu. Mnogo toga da istražiš. Svi koje sam poznavao bi samo seli i pisali.“ A ja sam odgovorio: „Znam, tata, u tome je razlika. Pokušavam da uradim nešto drugačije.“ Drugim rečima, ne znam da li su razumeli ili razumeju ono što radim išta više nego što sam ja razumeo ono što su oni radili. Ali tu je postojalo, na poslovnom nivou, međusobno poštovanje.

Izvor: salon.com
Prevod: Dragan Matković