Intervju sa Juom Nesbeom: „A Bane Ivanović je iz Srbije?“

Jedan od najpoznatijih svetskih pisaca kriminalističkog žanra posetio je početkom maja Beograd i stigao je da podeli na hiljade autograma, ali i da razgovara sa Brankom Rosićem o tome zašto Srbija za razliku od Skandinavije ima visoku stopu kriminala a slabu krimi fikciju, o železničkoj stanici, o fudbalu.
 
Stranci, tačnije strani turisti koji su se u ponedeljak 7. maja našli u blizini SKC-a, sigurno su pomislili da tu nastupa neka rokenrol zvezda. Dugačak red od SKC-a pa do Nemanjine formirali su fanovi Jua Nesbea koji je u knjižari Delfi potpisivao svoje knjige. Tako je Beograd bio dokaz planetarne popularnosti pisca čiji su romani prodati u trideset miliona primeraka u svetu. Nesbe je jedan od najpopularnijih pisaca kriminalističkih romana, a njegov junak Hari Hule već je doživeo besmrtnost i popularnost Šerloka Holmsa, Poaroa i ostalih heroja detektivskog žanra. Zahvaljujući izdavačkoj kući Laguna u toku smo sa radom ovog norveškog bestseler autora, pa smo nedavno iščitali i njegov najnoviji roman „Magbet“, definisan i kao novo iščitavanje Šekspira.
 
Ju Nesbe je svestran lik koji je počeo kao fudbaler, radio kao novinar i broker, ali je slavu stekao romanima o detektivu Hariju Huleu, a i kao autor nekoliko odličnih knjiga za decu. Uz sve to, bavi se muzikom, pa onda ona asocijacija sa rokenrolom i gužvom ispred SKC-a i nije nelogična.
 
Ti si ne samo pisac već i rokenrol muzičar. Da li si se juče potpisivanja knjiga u knjižari Delfi osetio kao rok zvezda? Bila je ispred gužva kao na koncertu.

Prvo, zadivilo me je strpljenje ljudi koji su čekali u redu. Čuo sam da su neki stigli još par sati pre mene da sačekaju u redu za potpisivanje. Bilo je zanimljivo doći u jednu zemlju prvi put posle četrdeset godina i videti taj red na ulici. Bilo je i zabavno, super sam se proveo.
 
Ima li razlika između tog tvog prvog dolaska i ovog sada?

Prvi put nisam došao ovamo planirano. Putovao sam sa drugarom, koji se inače zove Ejstejn Ejkeland, isto kao taksista i najbolji prijatelj Harija Hulea u mojim romanima. Imali smo 17 godina i pošli smo vozom u Grčku, ali smo se predomislili i završili u Beogradu. Ostali smo ovde nekoliko dana i sjajno smo se proveli. Sada sam iz auta video železničku stanicu - izgleda skoro isto.
 
Možda će dospeti u neku tvoju sledeću knjigu?

Videćemo, videćemo.
 
Stalno pričamo o skandinavskim krimićima, o romanima i serijama, ali to nije skandinavska stvarnost. Vi imate nisku stopu kriminala, a visoku stopu produktivnosti romana i serija krimi žanra.

Da, mislim da je velika produkcija kriminalističke fikcije u Skandinaviji pre povezana sa tradicijom tog žanra nego s kriminalom. Još od sedamdesetih i švedskog književnog tandema Ševal-Vale, kriminalistički žanr drži jaku poziciju u skandinavskoj književnosti. Mladi pisci se regrutuju u taj žanr zato što su mu autori iz sedamdesetih doneli prestiž. Na tom polju postoji velika konkurencija.
 
Gledali smo tvoju seriju „Okupirani“, a koja je tvoja omiljena kriminalistička serija? Zapravo bilo koja serija, ne mora kriminalistička?

Dosta mi se dopala serija „Mindhunter“. Voleo sam, naravno, i „The Wire“, ali i „Mad Men“ koja, doduše, nije kriminalistička serija. Uopšte mi se čini da su pre 5-10 godina serije nudile vrhunsko pripovedanje, sada kao da više naginju mejnstrimu nego u trenutku kad su osvajale kablovsku ponudu.
 
A imaš li neke omiljene serije s područja Evrope? Britanske, skandinavske?

Nijedna mi ne pada odmah na pamet.
 
Počeli smo ovaj razgovor tako što sam rekao da si ne samo pisac već i muzičar, ali pre svega si bio fudbaler. Koji ti je omiljeni klub? U Norveškoj, pa i u svetu?

U Norveškoj je to Molde, jer je to klub za koji sam igrao, a tu je i brazilska reprezentacija, isto od detinjstva -- pamtim i Pelea.
 
A u Evropi?

Totenhem Hotspur, još od sedamdesetih. Umalo da navijam za Arsenal, pošto mi se sviđao dres. Moj brat, pet godina stariji od mene, pretplatio se na fudbalske časopise, a ja sam tu gledao dresove, pa su mi se svideli Arsenalovi, ali je brat to video i rekao: „Ne, ne, nećeš navijati za Arsenal, nego za Totenhem.“ Tako je on odlučio za mene, a ja sam to prihvatio.
 
Znaš li imena nekih srpskih fudbalera koji igraju u Engleskoj?

Ne...
 
Matić, u Mančester junajtedu, bivši igrač Čelsija.

A, da, da, Nemanja Matić.
 
A imali smo i dva kapitena, Ivanovića u Čelsiju i Vidića u Mančester junajtedu.

Ivanović je iz Srbije? Da, imate dobrih igrača. Mi u Norveškoj, nažalost, trenutno nemamo dobrih igrača. Nema nijednog stvarno dobrog fudbalera. Ima nekih koji su pristojni, ali stvarno dobrih nema.
 
Setio sam se, ima još jedan norveški pisac koji je i muzičar, mislim da je bubnjar ‒ Knausgor. Poznaješ ga?

Znam, znam.
 
Obojica ste nekako iz muzike stigli u književnost?

Mislim da je za našu generaciju prirodno i zanimanje za muziku, da smo to spojili s književnošću. Ima pisaca koji pišu knjige o popularnoj muzici, to nije samo pojava napolju, kao Nik Hornbi. Ima i norveških muzičara koji napišu celu knjigu zasnovanu na popularnoj muzici, i to ima smisla. Trenutno postoji jača veza između popularne muzike i književnosti nego ranije.
 
A šta misliš o Knausgoru kao globalnom fenomenu?

On je dobar pisac. Kada se pojavio njegov serijal „Moja borba“, to mi je povratilo veru u ukus čitalaca. Obradovalo me je to što je jedan eksperimentalni književni projekat poput njegovog dospeo na vrh liste bestselera u Norveškoj.
 
Prošle godine sam intervjuisao Erlenda Lua. Rekao mi je da su on i Knausgor prijatelji.

Da, tako je. Erlend Lu je takođe veoma talentovan pisac, njegov roman „Naivan. Super.“ bio je genijalan. Bio je takoreći prvi iz te generacije mlađih pisaca koji pišu tu vrstu romana.
 
Uz tebe, Knausgor i Lu su najpopularniji norveški pisci ovde. U Beogradu se igra predstava „Volvo kamioni“ Erlenda Lua.

Stvarno?
 
Srbija je imala moćnu kriminalnu scenu, ali loše kriminalističke filmove i serije.

Da, to je suprotno od Osla gde nema mnogo pravog kriminala, ali ima mnogo kriminalističke fikcije.
 
Ali najbolji prikaz srpskih kriminalaca dao je danski reditelj Nikolas Vinding Refn.

Da, da, on je u svom prvom filmu „Diler“ („Pusher“), imao srpske kriminalce.
 
Da li ti je srpska premijerka rekla koji joj je tvoj roman omiljen?

Nije.
 
Juče je pisalo na internetu da ćeš se sastati sa njom.

Ne, to valjda nije uspelo da se uklopi u raspored.
 
Da li planiraš da pišeš scenario za još neku seriju u budućnosti?

Nemam konkretne planove, ali mi se uvek vrzmaju neke ideje. Zanima me televizijska serija kao koncept, kao medij, okvir od sto sati u kojem može da se ispriča priča nasuprot dvočasovnom mediju filma. Videćemo.
 
Možda ćeš onda da inspirišeš i kriminalističku fikciju ovde.

Hvala, potrudiću se.
 
 
Autor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik