Intervju sa Jovanom Hismajer: „Spoznati sebe je proces koji nikada ne prestaje“

Njena fizička lepota, besprekoran stil, damski maniri i držanje samo su ram za sliku o mladoj ženi koja je završila Pravno-matematički fakultet, usavršavala svoja znanja i umeća od vodećih svetskih učitelja (Filis Kristal, dr Jan Erik Sidžela, Kejt Bajron) družila se i u četiri ruke sa Isidorom Bjelicom napisala roman koji predstavlja priručnik za dualnu terapiju živeći na različitim kontinentima i u različitim zemljama i radeći sa drugima na putu njihovog ličnog razvoja.  O dualnosti svega i lečenju dualnom terapijom ali i terapiji modom, o prijateljstvu kao leku koji može biti i kontraindikovan ako se loše upotrebljava o pronalaženju ličnog smisla u vremenu opšte dezorijentisanosti, površnosti i konzumerizma, razgovaramo sa Jovanom Hismajer – inspiracijom našeg decembarskog izdanja.
 
Zajedno sa Isidorom Bjelicom napisali ste knjigu „Upomoć prijateljice“ u izdanju Lagune. Koliko je prijateljstvo lekovitо i kako vi birate i negujete prijateljstva?
 
Lepo ste to rekli, prijateljstvo je kao lek, baš zato kada upotrebite pogrešan lek, onaj koji vam ne prija ili u dozi koja nije za vas, ishod može biti katastrofalan. Tako i sa prijateljstvima ‒ neka su melem za srce, dok su druga praviotrov. U današnje vreme nije lako pronaći pravog prijatelja i uspostaviti odnos koji je dubok i iskren ali je moguće i ne treba nikada odustati. Prijateljstvo između Isidore Bjelice i mene je pokazalo da su moguća prijateljstva bez predumišljaja i skrivenih namera, niskih strasti i računa.
 
Ova knjiga na neki način prekida insistiranje popularne psihologije na pozitivizmu, promovišući dualnu terapiju u kojoj prihvatamo dualnost univerzuma paraleno postojanje i dobrog i lošeg. Kako izgleda dualna terapija u praksi i kome sve može biti od koristi?
 
Balkan malo kaska za svetom i ovde se prodaje mudrost koja je u Americi još sedamdesetih godina prevaziđena… Na Istoku nikad nije ni bio usvojen taj pozitivistički teror. Knjiga „Upomoć, prijateljice!“ nas kroz priču uvodi u svakodnevni život junakinja gde se jasno vidi koliko su svi događaji istovremeno i dobri i loši, a da je jedina razlika u našoj percepciji. Dualna terapija nas uči kako prihvatiti takvu realnost i okrenuti je u svoju korist. Koliko god smo Isidora i ja začetnice ove vrste terapije, nas dve nismo izmislile osnovni zakon univerzuma u kome živimo, a to je zakon polariteta. Tako da je iluzorno negirati ga, zatvarati oči i čekati da prođe.

Dualna terapija je zaista namenjena svima, suština je da se na svaku tezu odgovori antitezom. Da naše želje uvek projektujemo kroz bipolarnost mimeze realnosti. Odnosno narodski rečeno da sve što zamišljamo, idealnog partnera, dobar posao. prinovu u kući uvek provučemo kroz zakon polarnosti. Tada – dualnom vizualizacijom naš idealan partener hrče ponekad i ostavlja čarape za sobom, beba plače noću, a danju ima grčeve, posao je odličan ali je šef budala… Baš ovakvom vizualizacijom, realnijom, vaše želje dobijaju visok emotivno-misaoni probabilitet realizacije. Dakle, prihvatiti život u celini i svojoj punoći je suština dualne terapije.
 
Završili ste Prirodno-matematički fakultet a potom ste se posvetili izučavanju različitih učenja savremenih gurua popularne psihologije Filis Kristal, dr Jan Erik Sidžela, Kejt Bajron… I to ukazuje na dualnu prirodu i pokušaj da se i racionalna i duhovna znanja objedine. Koliko vas je u životu vodio racio a koliko srce? Koja učenja, misli, ideje su najviše uticala na vaš pogled na svet?
 
Odlično pitanje! Naime, kako mi možemo sa sigurnošću znati kada nas vodi srce, a kada racio? Da li je običnom čoveku koji nije spiritualan, koji ne meditira, koji nije u dosluhu sa svojim unutrašnjim bićem jasno šta oseća i da li je to njegov ego ili njegov um ili njegova mama? I oni koji su duhovno probuđeni često lutaju. Dakle, mnogo je pojednostavljeno ako samo gledamo srce ili racio. Neko gleda horoskop, neko sluša mamu, neko muža, ali rad na sebi je upravo to – da na kraju slušamo sebe, a to često nije ni srce ni racio, već nešto teško objašnjivo.

Na mene su uticali mnogi doktori, filozofi, joga učitelji i mistici… Volim da slušam Sadguru zato što je mudar i poseban, a istovremeno je i duhovit i pristupačan. Kod nas u Srbiji često postoji taj kompleks intelektualne elite, govornici se ni ne nasmeju u svojim nastupima sve kako bi delovali ozbiljno. Kao da treba ostaviti utisak da smo ružni i tužni da bismo dobili priznanje da smo pametni. 
 
Kako spoznati sebe u današnje vreme krize identiteta, smisla, opšte površnosti i kako sa druge strane „uzeti sve od života” u konzumerističkom društvu u kome živimo sa stalnom glađu za još...
 
Spoznati sebe je proces koji nikada ne prestaje. Mi smo kao društvo prošli kroz doba industrijalizacije, zatim visokotehnološkog doba i sada smo svedoci novog doba – povećane duhovnosti. Dakle nije slučajno što baš o ovome pričamo danas.

Ono što zaključujem u radu sa ljudima je da za svaku osobu postoji različit smisao u životu. Nema uopštavanja, nekome je to mir u duši, nekom kuća puna dece, nekome odličan posao. Dakle, svaki čovek ima svoju meru sreće. Ja radim sa onima koji nisu baš sigurni šta bi hteli, šta mogu, koji nemaju jasnu viziju i jasan plan.

Tu je odgovor na vaše pitanje. Sebe spoznajemo kroz rad na sebi koji može biti samostalan ili uz pomoć trenera za lični razvoj, theta terapiju, kroz jogu, kroz prijateljstvo i dualnu terapiju, kroz knjige i predavanja. Odakle god krenuli – dobro je!


 
Kako očuvati mentalno zdravlje danas i šta učiniti kada osetimo da nam treba pauza, kada se desi „zamor materijala”?
 
Izuzetno je važno da bar desetak minuta ujutru odvojite za sebe. Za meditaciju i potpunu izolovanost od misli i spoljnih uticaja. Potrebna je pauza, punimo i mobilne telefone potrebno je da se i mi napunimo energijom. Ako u toku dana uhvatite sebe da se ne osećate dobro u svojoj koži – uradite nešto što vam prija i što volite. To može biti odlazak na trening, čitanje knjige, odlazak u šetnju.
 
Sreća je danas visoko proklamovana kao jedna od najvećih vrednosti kojima težimo. Postaje li neka uputstva koja običnom čoveku pomažu da bude srećan? 
 
Na Istoku se recimo cene mir i spokojstvo. Sreća je tamo kao preterana euforija – nespokoj. Primećujete ugao gledanja? Dakle ja bih pričala o zahvalnosti, ako ste zaista zahvalni za makar to malo što imate – nikada nećete biti nesrećni. Odgovor za sreću leži u zahvalnosti. Možete imati toliko toga i ako niste zahvalni i stalno želite još, nećete biti srećni.
 
U vašoj biografiji kao mesto prebivališta stoji Limasol. Kako izgleda živeti na ostrvu? Koliko su putovanja i promene životne sredine uticale na vas kao ličnost s obzirom na to da je čovek teritorijalno biće?
 
Sada dok razgovaram sa vama već više ne živim na Kipru. Trenutno sam u Beču dok moj muž često putuje u Majami zbog posla. Da vam kažem gde sam sve živela i koliko puta sam se selila ne samo na druge kontinente i zemlje nego i u različite kuće vi biste mislili da se šegačim sa vama. Sve to je veoma uticalo na mene – i loše i dobre strane sam pretvorila u dobre da bih opstala i preživela. Dakle živeti na različitim lokacijama mi je pomoglo da još više upoznam jako heterogenu ljudsku prirodu. Omogućilo mi je rad sa ljudima iz celog sveta, omogućilo mi je da spoznam da sam sama sa sobom u dobrom društvu, da otkrijem svoje talente i potencijale i da u svakom gradu imam po jednu najbolju drugaricu, a to znači da imam mnogo divnih prijatelja po celom svetu. Za mene je to sreća. 
 
Ostvarili ste se kao žena i roditelj. Koliko vas je roditeljstvo promenilo i koliko je važno za svaku ženu?
 
Mene roditeljstvo nije promenilo, zašto bi? Imati decu znači brinuti o nekom i pružati mu ljubav ali i vaspitanje, sve to nije uticalo na promenu moje ličnosti. Nisam skratila kosu, stavila ranac i jabuku za užinu i otišla u park. Vodila sam decu svuda sa sobom, nisam ih ostavljala ženi, svekrva ih nije čuvala, moja mama radi, pa ni ona nije mogla previše da pomogne. Hoću reći da sam protiv tog veličanja majki kao velikih mučenica, žrtvenica i jadnica. Koja god žena ne želi da ima dete ja to potpuno razumem, teško je i zlatnu ribicu čuvati, a ne dete. Ali kod nas rode decu pa ih daju dadiljama, osim kada ih lepo obuku i slikaju za Instagram. Dakle sa jedne strane imamo žene mučenice, a sa druge strane one koje zaista trajno emotivno zapostavljaju svoju decu. Deca nisu igračke, ni naše vlasništvo, o njima treba brinuti i pružati im ljubav i nežnost, međutim često ih majke posmatraju kao male lične trofeje i jedine dokaze da su nešto uradile u svojim životima, a to nije ni prirodno ni zdravo.
 
Dugo ste se bavili modelingom i radili za velike svetske brendove kao što su Agent Provocateur, Swarovski, Nina Ricci, Frey Wille Jewellery… Danas ste i modni konsultant koji pomaže drugima da budu u svom najboljem izdanju. Koje su to pisane i nepisane lekcije o stilu do kojih se držite? Da li je moguća i terapija modom i na čemu se ona zasniva? 
 
Smatram da je unutrašnja lepota nemerljiva i da ide u beskonačnost, dok je spoljašnja lepota koliko-toliko merljiva, opipljiva. Uvek su tu kilogrami, centimetri, simetrije itd. Moj cilj je da što više približim i ujednačim lepotu duše i fizičku lepotu. Kad kazem fizičku lepotu, mislim na stil pre svega, više nego na estetsku medicinu, iako nisam protiv nje. Bitna lekcija stila je konstantnost. Dakle držati do sebe i svoje spoljašnosti u svim mogućim i nemogućim situacijama. Modna terapija postoji i jako je delotvorna. Dakle kada imate loš dan jednostavno operite kosu, obucite svetle boje užeg kroja, nekoliko kapi pudera i već će Vam biti mnogo bolje! Ako ne verujete –  probajte! 
 
Aktivni ste u digitalnom svetu. Koji su vaši saveti za komunikaciju na socijalnim mrežama i da li je za lični razvoj važno da budemo prisutni u digitalnom svetu?
 
Za lični razvoj nije potrebno da budete u digitalnom svetu, ali ako radite sa ljudima bitno je da pošaljete vašu poruku, vaš stav, misao, sliku ili pesmu u etar. Danas je to način komunikacije. Kao i sve drugo i to ima prednosti i mana. Moj savet je da radite onako kako osećate da treba, da osvestite da vaši pratioci na društvenim mrežama mogu bez vas i da im niste bitni. Jedino ste bitni vašoj porodici i deci, njima posvetite vreme, a društvene mreže koristite da vidite šta se u svetu dešava i da vi iskažete vaše misli... Ukoliko vaš post bar jednoj osobi pomogne da se oseća bolje ili da se nasmeje ili da shvati da i ona može da ostvari svoje snove onda sigurno radite dobru stvar!
 
Izvor: AHA Magazin