Laguna - Bukmarker - Intervju sa Jesperom Julom: Odgajanje dece nije više jednosmerna ulica - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju sa Jesperom Julom: Odgajanje dece nije više jednosmerna ulica

Jesper Jul, priznati danski terapeut čije su se dve knjige pojavile nedavno u izdanju Lagune, objašnjava roditeljima da su se današnji svet i društvo toliko promenili da je neophodno da se tome prilagodimo i u pogledu vaspitanja dece. Intrigantan naslov njegove knjige „Vaše kompetentno dete“ ne znači da je dete sve zna ili da može sve da uradi. U ovom intervjuu Jul objašnjava kako roditelji treba da pristupe detetu, koliko traje međusobno „upoznavanje“ i šta je demokratija u porodičnim okvirima.
 
Jedna od Vaših osnovnih ideja je da su deca kompetentna. Šta pod time misite?
 
Činjenica da su deca kompetentna je zapravo veoma važno otkriće do koga je došao američki psihoanalitičar Danijel N. Stern i njegovi saradnici osamdesetih godina, kada su proučavali ranu vezu između majke i deteta. Njegova saznanja su odgovarala iskustvima sa kojima sam se sretao kao porodični terapeut i odabrao sam naslov „Vaše kompetentno dete“ jer sam želeo da naglasim da deca nisu „polukompetentna“ kako nas je učila psihologija u svom ranijem razvojnom obliku.

Ono što smo, između ostalog, otkrili je da reakcije/ponašanje dece uvek imaju smisla – zato ih treba shvatiti kao validne povratne informacije odraslima – da su deca rođena sa sposobnošću da budu empatična i da preuzmu odgovornost za sebe kao osobu. Ovo su najzanimljivija otkrića jer su u potpunoj suprotnosti od onoga što sam učio na studijama i kao otac pre 35 godina. To je značilo da postoji dobar razlog da se na odgoj i obrazovanje dece gleda kao na uzajamni proces u kome roditelji mogu i moraju da uče zajedno sa svojim detetom. Dok dete uči o svetu, svojoj porodici i sebi, roditelji uče o svom detetu i o sebi samima kao ljudskim bićima. To takođe znači da odgajanje dece nije više jednosmerna ulica u kojoj roditelji nešto rade detetu, već je reč o uzajamnom procesu ličnog rasta i razvoja.
 
Dakle, deca su kompetentna, roditelji su kompetentni – zašto nam je onda potrebno toliko „profesionalnih saveta“, toliko knjiga o roditeljstvu, priručnika za roditelje i sličnog? Kada neko pročita Vašu knjigu, jedna od stvari koja odmah postane jasna je da niste upali u zamku „metoda“ – ne dajete „kuvarske recepte“ koji bi trebalo da deluju za svakoga. Kako to?
 
Mislim da za to postoje dva razloga. Prvi je to što ovaj novi pogled otvara potpuno nov pogled  na decu i njihov lični i društveni razvoj za koji još uvek nismo razvili odgovarajuće ponašanje kod odraslih. Drugi razlog je to što su se svet i naše društvo neverovatno promenili tokom poslednje generacije tako da su mladi roditelji suočeni sa izazovom kako da iznova kreiraju ne samo roditeljstvo već i kako da odgajaju decu uz poštovanje sopstvenog integriteta. Činjenica da su deca kometentna ne znači da sve znaju ili mogu da urade. Još uvek im je potrebno vođstvo odraslih, ali potpuno drugačiji oblik vođenja koji poštuje njihova samostalna iskustva i lični integritet umesto da ih samo tera ili manipuliše da oponašaju svoje roditelje ili da se uklope u društvo kakvo jeste.

Deca su različita koliko i „stvarni ljudi“ i sama ideja da postoje tehnike ili metode koje su funkcionalne za svu decu su jednostavno prevaziđene. Porodični život se u budućnosti mora zasnivati više na dijalogu i moramo naučiti da shvatamo ponašanje dece i adolescenata kao vredne povratne informacije umesto kao neposlušnost.
 
Šta predlažete kao „treći način“ – da nije ni autokratski, ali ni, kako ga zovu, dozvoljavajući. Kako biste opisali taj alternativni način i zašto nam je potreban?
 
Zapravo u mnogome podseća na način na koji sada posmatramo odnos između muškarca i žene. Žene možda još uvek nisu politički, društveno i ekonomski izjadnačene sa muškarcima, ali one zaslužuju (i zahtevaju) da se prema njima odnosi kao prema nezavisnim, autonomnim bićima. Moja generacija je bila prva koja se suočila sa ovim ogromnim izazovom i svakodnevno se tome učimo. Moj izraz „jednako dostojanstvo“, kada se koristi u vezi sa decom, ne označava jednakost u političkom smislu. On znači da roditelji (kao i pedagozi i učitelji) moraju uzimati u obzir emocije, reakcije, misli i snove dece i mladih ljudi sa jednakim vrednovanjem i važnošću kao i one koje imaju odrasli, i moraju biti uključeni.
 
Ali savremene porodice zapravo pokušavaju da svoj porodični život zasnuju na demokratskim principima. Demokratija bi trebalo da je dobra, ali Vi tvrdite da to jednostavno ne funkcioniše u kontekstu porodičnih odnosa. Zašto demokratija u porodičnom životu nije dovoljna ili, bolje rečeno, zašto nije dovoljno dobra?
 
Principi demokratije su veoma važni u okviru porodice, naravno. Ono što govorim jeste da oni nisu dovoljni za formiranje osnovnih vrednosti. To je povezano sa činjenicom da odrasli jesu i moraju biti odgovorni za kvalitet odnosa između odraslih i dece. Deca jednostavno nisu sposobna da preuzmu tu odgovornost. (To je kompetencija koju nemaju.) Uzmimo primer: roditelji mogu razmatrati planove za letnji odmor za svojom decom i odluka može biti podeljena ili demokratska po svojoj prirodi. Ali to kako će porodica funkcionisati i kako će se svi osećati tokom odmora, zavisi samo od kvaliteta roditeljskog vođstva.

Ili da to kažemo na drugi način: dobrobit svakog člana porodice je previše važna da bi se o njoj glasalo. Proces odlučivanja u porodica ne može biti zasnovan samo na mišljenjima i stavovima. Mora uključivati i međusobnu empatiju i želju da se vrednuju međusobni životi.


 
Tokom istorije, deca su sve vreme posmatrana i tretirana kao neka vrsta nedruštvenih polubića koje je potrebno podvrgnuti velikom uticaju i manipulaciji roditelja kako bi naučila da se ponašaju kao stvarna (odrasla) ljudska bića. Vi tvrdite da to nije slučaj i jedan od argumenata za takav stav je to što smatrate da deca sarađuju. Čak i dalje: da sarađuju voljno i kompetentno, i da kada su suočena sa izborom između saradnje ili očuvanja sopstvenog integriteta, neizbežno se odlučuju za saradnju. Recite nam nešto više o tome, kako i zašto se to dešava?
 
Sukob između našeg ličnog integriteta (potreba, vrednosti i granica) i naše želje da sarađujemo (prilagođavanje, oponašanje) je fundamentalan konflikt postojanja koji je oduvek poznat čoveku. Takođe se može opisati kao sukob individualnosti i konformiteta ili između samostalnosti i društva. Reč je o svakodnevnom i životnom izazovu kako pronaći pravi balans jer pojedinac zavisi od grupe isto koliko i grupa zavisi od pojedinca. Pitanje koje danas sebi postavljamo je kako možemo odgajati dete na neautoritativan i nenasilan način. Kako da ih naučimo osnovnom poštovanju drugih ljudi koristeći pozitivne primere i poverenje umesto straha i strepnje. Tokom našeg pedesetogodišnjeg rada sa porodicama, naučili smo deca nisu rođena „egocentrična“ kako je Sigmund Frojd tvrdio. Ona su više nego voljna da sarađuju i oponašaju svoje roditelje kada se prema njima odnosite sa poštovanjem. Posmatrajte bebu i videćete koliko je spremna da zadovolji i nauči manire svojih roditelja. To znači da je naš zadatak kao roditelja iznova definisan. Sada moramo razviti način da budemo sa svojom decom koji štiti njihov lični integritet i pomaže im u trenucima kada previše sarađuju, za njihovo dobro. Nije ovo romantičan predlog da svi treba da budemo „dobri i dragi“ sve vreme, već da razvijemo načine da vežbamo svoj autoritet i moć.
 
Ali ipak, roditelji su opsednuti idejom da doprinose i zadrže moć u odnosu roditelj-dete. Zašto se toliko držimo ideje da je moć važna u bilo kom odnosu?
 
Mislim da ta ideja ima veoma malo veze sa načinom na koji odgajamo decu. To je odraz autokrativnih političkih sistema, gde odrasli pate koliko i deca, ali ne vide drugi put. Moć je stvarnost – tako je i u odnosima. Pitanje je kako možemo rukovoditi svoju moć na ličnom nivou na način koji pomaže našim voljenima da rastu i postanu zdravi umesto da ih povređujemo i oštećujemo im vitalnost. Kako možemo odgajati decu koja su mentalno zdrava i nisu nasilna/bezobrazna ili samodestruktivna? Tokom prethodne dve decenije pronašli smo mnoge odgovore na ovo pitanje, ali je još mnogo toga ostalo neodgovoreno.
 
Još jedno pitanje koje izgleda zaokuplja roditelje je nužnost postavljanja granica detetu. Kakav je Vaš pogled na to?
 
Ne verujem u postavljanje granica deci u smislu da stvaramo ograde pravila i zabrana oko njih. Verujem da je važnije da roditelji budu dobro definisani – da im je jasno šta žele i ne žele. Ako malo dete želi da pređe ulicu dok je upaljeno crveno svetlo, naravno da ćete ga sprečiti, ali kada je reč o dečjem razvoju poštovanja i razumevanja vaših vrednosti i granica, to se odigrava kroz interakciju i dijalog i potrebno je otprilike pet godina da dete uspešno integriše ova znanja. (Ovo je – usput – mnogo brže nego što većina odraslih nauči vrednosti i granice svog partnera.)
 
Najdirektniji i najautentičniji način da komunicirate sa drugima o sebi, svojim granicama, osećanjima i emocijama je putem, kako Vi to zovete, ličnog jezika. Možete li objasniti šta jeste, a šta nije lični jezik?
 
Juče je moj unuk (17 meseci) uzeo komad hrane iz svog tanjira, pokušao je da ga pregrize i kada je shvatio da ne može, spustio ga je na sto pored tanjira. Ako vam se takvo ponašanje ne dopada (a meni se ne dopada), veoma je lako naučiti ga da prati osnovna pravila: ostvarite kontakt – neka obrati pažnju na vas i uspostavite kontakt očima. Zatim mu recite prijateljskim tonom (kao bliskom odraslom prijatelju): „Ne dopada mi se kada stavljaš hranu na sto. Želim da je vratiš u svoj tanjir.“ To je lični jezik koji mu govori o njegovom dedi. Ne kritikujem ga, ne okrivljujem niti mu naređujem. Govorim mu ko sam i šta želim, i uglavnom me posluša – voljno i srećno. „Uglavnom“ je sve čemu se možete nadati – od bilo kog ljudskog bića.
 
Naznačavate da postoji važna razlika između samopoštovanja i samopouzdanja. Ovi pojmovi se često mešaju ili koriste kao sinonimi, iako označavaju nešto potpuno drugačije. Kao rezultat toga, često pokušavamo da ojačamo dečije samopoštovanje, ali završimo najčešće podgrevajući mu jedino samopouzdanje. Zašto se javlja taj problem i šta dobijamo time ukoliko smo svesni razlike između ova dva pojma?
 
Nedostatak samopouzdanja je verovatno jedan od faktora koji prouzrokuju ljudima bol i utiču na njihove odnose sa drugima. Utiče na to da mnogi ljudi postanu žrtve ili nasilnici. Prouzrokuje često zloupotrebu raznih supstanci, mnogo krivice i problema sa savešću. U odnosu roditelja i deteta prouzrokuje mnogo nasilja koje dalje onemogućava deci da razviju zdravo samopoštovanje. Zdravo samopoštovanje je dubok egzistencijalni kvalitet koji obogaćuje ljudske živote i omogućava im da obogaćuju živote drugih ljudi. Samopouzdanje je veoma dobra stvar kada je u pitanju razvoj naših sposobnosti – praktičnih, ličnih, akademskih, sportskih itd. Ali jako samopouzdanje ne daje vam više samopoštovanja. Sadašnji trend među evropskim roditeljima je da neprestano hvale decu – bez obzira na to šta i kako rade. To ne ojačava njihovo samopoštovanje, već im samo pumpa ego. Lična povratna informacija je mnogo bolja – za oboje, i roditelje i decu – i ojačava im samopoštovanje, sa obe strane.
 
Bez obzira u kom vremenu i društvu da živimo, deluje da se uvek slažemo da su sadašnje generacije dece i omladine naprosto užasne, daleko gore nego što je to naša bila. Kako je to moguće? Zar ne napredujemo društveno i psihološki? Šta mislite o današnjoj deci?
 
Najjednostavniji odgovor je: postajemo roditelji zajedno sa sopstvenim roditeljima i usvajamo specifične vrednosti koje su njima važne. Ubedili smo sebe da je naš put bio „pravi“ put – ma koliko da nam je bio bolan. Kada se nove generacije ponašaju drugačije, to nas tera da preispitamo svoj put, ali umesto da razmišljamo o sopstvenom, mi osuđujemo njihov put. To nije baš inteligentno, ali je veoma često, kako ste rekli. Kada pogledam današnju evropsku decu, imamo nekoliko briga, ali ipak mi je drago jer sve više i više njih mogu da rastu bez straha i sa mnogo slobode da postanu ono što jesu.
 
Izvor: familylab.com
Intervju urađen za „W DRODZE MAGAZINE“, Poljska


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nova akcija kompanije visa i izdavačke kuće laguna uz kupovinu, knjiga na poklon laguna knjige Nova akcija kompanije Visa i izdavačke kuće Laguna – uz kupovinu, knjiga na poklon
03.12.2021.
Kompanija Visa i izdavačka kuća Laguna nastavljaju dugogodišnju uspešnu saradnju još jednom lepom akcijom. Zajedno smo organizovali odlične popuste na štampane (Laguna) i elektronske (Eden) knj...
više
noćni šaptač i poljupci za doručak laguna knjige Noćni šaptač i poljupci za doručak
03.12.2021.
Simbolika noći je veoma rasprostranjena u književnosti. Često se koristi da prikaže smrt i užas, dok u Bibliji noć predstavlja nedostatak vere u Boga. Tokom noći kada je mračno, atmosfera često može...
više
ljubenović gostovao u novosadskom dečjem kulturnom centru laguna knjige Ljubenović gostovao u novosadskom Dečjem kulturnom centru
03.12.2021.
Bojan Ljubenović bio je u utorak 2. decembra gost novosadskog Dečjeg kulturnog centra, gde je učenicima prvog razreda OŠ „Žarko Zrenjanin“ predstavio svoje knjige za decu. Teme druženja pisca i...
više
o točku vremena epizoda 5 laguna knjige O „Točku vremena“ – epizoda 5
03.12.2021.
Nakon eksplozivne četvrte epizode serije „Točak vremena“ koja nas je ostavila sa više pitanja nego odgovora, i pete epizode koja će biti objavljena danas, dužnost nam je da uspostavimo balans i pružim...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.