Intervju sa Ja Džasi: U igri je mnogo više od lepote

Mlada autorka Ja Džasi poreklom je iz Gane, odrasla je u Hantsvilu u Alabami i obrazovala se na Stanfordu i univerzitetu u Ajovi gde je i napisala i uredila svoj debitantski roman „Povratak kući“. O ovom romanu je dugo promišljala i još duže ga pisala, a sveukupan proces je trajao oko sedam godina.



„Povratak kući“ je roman koji prati porodična stabla dve sestre koje su u osamnaestovekovnoj Gani doživele različite sudbine. Svako poglavlje govori o sledećem potomku i Džasina proza sija punim sjajem dok opisuje patnju, idealizam dece koja pokušavaju da prekinu tradicije svojih roditelja i slomljena srca onih koji znaju da će sutra možda doći dan kada će im oduzeti nekog od najmilijih.

Sa autorkom smo razgovarali o tehnici pisanja, temama i političkim odlukama pri pisanju romana o afričkoj dijaspori jer je i sama imigrantkinja.

Volite da čitate svoje radove naglas. Zbog čega?

Pročitala sam ovaj roman naglas nekoliko puta. Sa time sam počela na Stanfordu gde sam imala sjajnog profesora koji je primetio da imam problem sa gramatikom – neprestano sam mešala vremena. Predložio mi je da čitam svoje rukopise naglas i kada sam to uradila, shvatila sam da zaista grešim. Tako je to postalo navika, a zatim sam počela da primećujem i druge stvari osim gramatike: shvatila bih da nedostaje nešto ili kako da rečenica zvuči bolje. To mi je veoma pomoglo u pogledu završnog doterivanja teksta.

Da li je neki od likova pretrpeo veće promene tokom procesa uređivanja?

Jeste, Kvej. Njegovo poglavlje sam u potpunosti iznova napisala nakon što sam počela da radim sa urednicom. Oduvek sam znala da tom poglavlju nešto nedostaje. Prvo me je malo uhvatila panika, ali sam ga ipak ponovo napisala. Potpuno me iznenadilo u kom smeru je tada otišla priča iako su osnovni elementi iz prvog rukopisa bili tu. Najveća promena je u tome što se prvobitnoj verziji to poglavlje odvijalo u Engleskoj, ali sam to onda promenila.

Kvejova homoseksualnost i odnos sa prijateljem iz detinjstva imaju veliki uticaj na njegov razvoj. Kako ste razvili taj deo priče?

U prvoj verziji rukopisa postojao je jedan junak iz Engleske sa kojim je Kvej imao očinski, ali i romantičan odnos koji nije bio jasno prikazan. A onda sam pomislila da bi to trebalo da iznesem na videlo. U prvoj verziji rukopisa sve je bilo nekako zataškano, a u krajnjoj verziji je daleko jasnije.

Roman je zapravo zbirka ljubavnih priča, pre svega porodičnih ljubavnih priča.

Nisam u početku gledala tako na roman jer sam se vodila praktičnim stvarima: svaki junak je morao da ima dete kako bi cela ideja sa porodičnim stablom funkcionisala. Ljubav igra veliku ulogu u svim ovim pričama, a za mnoge junake ona je izvor trauma i predstavlja izdaju. Ipak, važnija stvar je svakako porodična ljubav i u knjizi postoje različiti prikazi ove vrste ljubavi.

Knjiga govori o ličnim i psihološkim dimenzijama plemenskih ratova, ropstva, institucionalizovanog rasizma, nadmoći belaca i načina na koji današnje generacije nasleđuju sve ovo. Sve počinje požarom u noći kada je Efija rođena. Zloslutan predznak...

Mislim da mi je pomoglo to što nisam imala zaokruženu sliku o radnji, i nisam poznavala likove pre nego bih počela da ih pišem. Napravila sam porodično stablo i zalepila ga na zid. Sve sam pisala hronološki što mi je dalo mogućnost da potomci reaguju na situacije koje su se desile njihovim roditeljima. Delovalo mi je prirodnije da tako radim. Posmatrala sam sopstveni život – da se moji roditelji nisu preselili u SAD iz Gane, ko zna kakav bi moj život danas bio. Zato nisam mogla da napišem ništa o detetu dok ne upoznam njegove ili njene roditelje.

Roman se proteže na tri veka i dva kontinenta, ali istorija i društveni aspekti tih perioda nisu u fokusu. Deluje da je pre svega reč o emotivnom životu ljudi tokom tih vremena?

Apsolutno. Namera mi je bila da roman ne prepunim istraživanjem. Mnogi misle da sam obavila veoma iscrpno istraživanje, ali nisam imala takav utisak dok sam ga radila. Istraživala sam dovoljno da pokrenem svoju maštu i želela sam da pustim likove da idu kuda god žele. Nisam htela da poglavlja budu o Zakonu o odbeglim robovima ili Velikoj migraciji. Ne, ovo je poglavlje o Kodžou, a ovo o Viliju. Reč je o njihovim životima.

U jednom trenutku, kad nas više ne bude, ostaće priče i o našem vremenu. Na primer, rat u Iraku – mnogi od nas nemaju utisak da je uticao na našu svakodnevicu, ali kada istoričari budu sagledavali ovaj period, sigurno će to primetiti.

Za kraj, recite nam šta Vas toliko privlači kod dela Džejmsa Boldvina koga često pominjete kao omiljenog pisca?

Mislim da Boldvin predstavlja zlatni standard pisanja koje je istovremeno lepo i rigorozno. Čitanje njegovih dela me uvek podseća da pisanje može (i mislim da treba) da bude o teškim temama poput pravde, dekonstrukcije, ponovnog učenja, radosti i izlečenja, a da istovremeno bude lepo i dirljivo. Nakon što sam pročitala njegova dela, znala sam da ne želim da pišem o lepom cveću na livadi – znala sam da je u igri mnogo više od lepote.

Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: Michael Lionstar