VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju sa Horheom Luisom Borhesom iz 1968. godine – 120 godina od rođenja slavnog pisca

*Intervju je prvi put objavljen u kanadskim novinama The National Post, 24. avgusta 1999. godine, na stogodišnjicu rođenja Horhea Luisa Borhesa.



Horhe Luis Borhes, rođen na ovaj dan pre tačno sto godina*, verovatno je jedan od najuticajnijih latinoameričkih pisaca proteklog veka. Poznat po svojim zamršenim kratkim pričama, koje je sam nazivao ficciones, ali i po esejima, poeziji, parabolama i diskusijama, Borhes je prolazio kroz Montreal 1968. godine, u ulozi gostujućeg profesora na Harvard univerzitetu, i održao predavanje na temu engleske književnosti i snova na Univerzitetu Ser Džon Vilijams (danas Konkordija univerzitet).

Uz pomoć tadašnjeg konzula Argentine, Huga Alvareza, i njegove kancelarije, imao sam ludu sreću da upoznam Borhesa i da ga poduže intervjuišem u njegovom apartmanu u hotelu „Ric Karlton“ za emisiju Tuesday Night (Utorkom uveče) koja je išla na CBS radiju. Materijal je rezultirao pedesetominutnim dokumentarcem, koji je producirao Žil Kotur, pod nazivom Borhes i ja (naslov je preuzet od Borhesove najpoznatije poeme).

Borhes je već tada bio izmučen slepilom, mada je ipak mogao da razazna žutu boju, svetlost i senke; u samo nekoliko godina će i to postati nemoguće pa će poslednje dane svog života provesti u skoro potpunoj tami.

Bio je blag čovek, u svom sivom odelu, uredan, konzervativan, baš kako biste očekivali da izgleda jedan učen latinoamerički gospodin evropskog porekla; bio je prefinjen i šarmantan. Želeo bih da imam više sećanja o samom okruženju: da li je na zidu apartmana bila okačena neka umetnina? Da li su se sunčevi zraci prelamali kroz prozorsko staklo? Ili su obasjavali njegovu figuru? (Ah, da... u ruci je držao štap na koji se oslanjao, pognut unapred, dok je sedao na fotelju u „Ricu“.) Ali kada govorimo o Borhesu, to je uvek pitanje slika koje njegove reči ocrtavaju, ritam govora, ideja koje preplavljuju um, pre nego izgled pozornice na kojoj se sve to odigrava.

Gospodine Borhes, kada biste pripremali radio emisiju koja bi govorila o vama, a počeli je predstavljanjem sebe i vašeg rada, šta biste rekli?

Rekao bih da sebe smatram piscem, ali takođe sebe smatram profesorom engleske književnosti i – ovo je, naravno, mala tajna – izučavaocem starog engleskog, anglosaksonskog jezika. A ponekad sebe posmatram i kao veoma komplikovanog čoveka, ali sada, možda zbog toga što se nalazim u Kanadi, vidim sebe kao poprilično srećnog čoveka punog nade u budućnost.

U svojim delima naglašavate značaj čovekovog porekla, njegovih korena. Tu posebno mislim na Johanesa Dalmana, junaka vaše pripovetke Jug. On je delom Nemac, delom Argentinac, a radnja priče se odigrava kobne 1939. godine. Da li ste ikada pokušali da analizirate značaj koji je vaše poreklo imalo na tok vašeg kreativnog razvoja?

Pa, moje poreklo vuče korene iz Španije, Portugalije, i ne manje bitno – iz Engleske. Voleo bih da mislim da malo engleske krvi daje na težini. Kada sam bio dečak, sebe sam najviše doživljavao kao Argentinca. To je teško objasniti, ali ja znam, i svi mi Argentinci znamo na šta tačno mislim kada to kažem. Kako vreme protiče, čini se da preispitujem, ili možda samo više razmišljam o svojim engleskim precima, o ljudima koji su došli iz Nortamberlenda. Ali naravno da sve to ne protivreči jedno drugome. Mislim, ne razmišljam kako u jednom trenutku imam englesko, a u drugom špansko poreklo. Smatram da je važno kakav je čovek u biti.

Ako sam dobro razumeo, vaši argentinski sunarodnici vam zameraju što ne pišete više o tamošnjim, lokalnim temama. Kako vi odgovarate na takvu kritiku?

Da vam iskreno kažem, mislim da je to potpuno besmisleno. Osim toga, ja jesam Argentinac, moj otac pre mene je takođe bio Argentinac, kao i moj deda, iako je moja baba bila Engleskinja. Ne vidim zašto bi trebalo da dokazujem da sam Argentinac, s obzirom na to da jesam. Neću dozvoliti da o tome brinem. Mogao bih isto tako da pokušam da budem moderan. Kada sam objavio svoju prvu knjigu El Fervor de Buenos Aires – to je bilo davne 1923. godine – pisao sam o argentinskim predelima. Nikada neću moći da pobegnem od toga. Čak sam pre nekoliko nedelja, dok sam bio u Ajovi, bio preplavljen emocijama, bio sam srećan ne zato što sam baš tu, već zbog toga što prerije Srednjeg zapada Amerike neverovatno podsećaju na argentinske pampe (stepe). I tako sam osećao da sam, pored toga što se nalazim u Americi, na neki način i kod kuće. I verujem da je to jedan vrlo srećan splet okolnosti.

Veoma je zagonetna činjenica da nikada niste napisali nešto na više od desetak, dvanaestak stranica. Vaš prepoznatljiv stil i forma su ono što sami nazivate ficciones, ili fikcije. Da li se one razlikuju od kratkih priča? Kako bi ste vi definisali karakteristike jedne ficcione?

Mislim da bih je okarakterisao kao kratku priču, da. Ali što se tiče mog pisanja kratke forme, postoje dva razloga za to koje mogu da vam obrazložim. Prvi je moja nepremostiva lenjost. Drugi je taj što sam oduvek bio naklonjen kratkoj formi i uvek mi je predstavljalo problem da dovršim čitanje romana, osim u slučaju knjiga poput, pa recimo, „Pikvikovog kluba“, „Haklberija Fina“, „Dona Kihota“, Konradovog „Lorda Džima“, i tako dalje. Uostalom, veoma sam zainteresovan za Kiplingov rad od kada sam shvatio da je pred kraj svog života uspeo da u kratki format smesti mnoštvo likova koliko, odista, mnogi drugi ne bi uspeli da upakuju u roman. I mislio sam da bih možda mogao da se okušam u toj igri, da probam da pišem što kraće priče. Iako sam veoma lenj kada se radi o pisanju, nisam lenj kada se radi o promišljanju. Volim da razrađujem nacrt kratke priče, a onda da je skratim što je moguće više, da pokušam da razvjem sve neophodne finese. Znam mnogo više o svojim junacima od onog što završi u finalnoj verziji.

Kada ljudi govore o Borhesu, uvek se spomene vaša erudicija, hiljade i hiljade knjiga koje ste istražili. Ta činjenica povlači dva pitanja. Prvo, od bezbroj pročitanih knjiga, koja je ostavila najsnažniji utisak na vas?

Pa, bojim se da nih isam baš toliko pročitao, ali oduvek sam uživao u čitanju nesvakidašnjih knjiga i uvek sam to činio sa zadovoljstvom. Isto, naravno, važi za ponovno čitanje. Pitali ste me da li postoji jedna knjiga. Ljudi mahom pomisle na „Robinzona Krusoa“ kada se radi o književnim delima, zar ne? Pretpostavljam da bi se to smatralo varanjem ako bih rekao da je moja omiljena knjiga „Enciklopedija Britanika“, ona je sama po sebi kao biblioteka, zbilja. Ali ako bih možda mogao da izaberem četrnaest tomova De Kvinsija – mada se pitam da li bi mi to bilo dozvoljeno ili je to previše? Verovatno bi istorija filozofije bila najmudriji izbor. „Istorija zapadne filozofije“ Bertranda Rasela je knjiga u jednom tomu i sadrži oko osamsto, devetsto stranica. Da, u čast ovog dana provedenog u Kanadi, mislim da ću se zadržati na tom izboru.

Kada bolje razmislim, nisam vam ni predočio drugo pitanje. To sada sledi...

Je li to dvosmisleno ili višesmisleno pitanje?

Ne brinite, stiže. Da li postoji neki pasus ili fraza ili rečenica koju pamtite jasnije nego bilo šta drugo?

E pa to je veoma teško pitanje. Ukoliko se setim jedne, to će biti nepošteno prema mnogim drugim. Eto baš sam pomenuo Kiplinga. Upravo mi pada na pamet jedna od njegovih najlepših pesama, The Harp Song of the Dane Women, koja govori o ženama vikinga, i njihovim muževima koji rasejano odlaze u rat sa velikim snovima o osvajanju Engleske, Škotske i Irske – zapravo celog sveta – i stihovi idu ovako:

Yearly you return from our side and sicken—
Sicken again for the shouts and the slaughters,
You steal away to the lapping waters
And look at your ship in her winter-quarters.


Zatim, očekivano, kada iko krene sa citatima ne može a da ne izbegne onog opasnog Šekspira, zar ne? Stihovi samo naviru, ali bih rekao da su dva sasvim dovoljna, dva stiha sa ne preterano bitnim značenjem. Naravno, ne mislim da je značenje važno za poeziju. Ono što je važno je muzika:

Music to hear, why hear’st thou music sadly?
Sweets with sweets war not, joy delights in joy...
(Glazbo zvonka, zašto glazbu slušaš žalno?
Slast na slast ne vojšti, radost radost ište...)


I onda iznenada na pamet padaju Čestertonovi stihovi koji mi uvek noću dolaze u misli:

A cloud that is larger than the world
And a monster made of stars.


A to čudovište skovano od zvezda me navodi na predivnu kompoziciju Viktora Igoa:

L’hydre-univers tordant son corps écaillé d’astres
(Ta hidra olovom ili škriljcem prekrivenim sapima što su se kupale u metalnim odblescima)


A ta slika je lepša i monstruoznija od one koju nam Česterton oslikava. A sada mislim da je bilo dosta citata i da se možemo vratiti trezvenom svakodnevnom razgovoru. Šta da radim kada su mi vaša pitanja veoma inspirativna... Prilično van okvira ustaljenih pitanja koja mi postavljaju, složićete se? „Šta mislite o američkoj kafi?“ „Šta mislite o tehničkim novotarijama?“

Osvrnuo bih se na ulogu koju nož igra u vašoj fikciji i poeziji. Jedan od prevodilaca vaših dela tvrdi da ste opsednuti noževima, da vas zabavlja osećanje koje taj predmet izaziva. I u mnogim pričama vaši junaci stradaju od uboda nožem ili oni ubijaju nekoga nožem...

Kada bolje razmislim, rekao bih da razlog leži u tome što u mojoj zemlji vatreno oružje nije bilo tako lako dostupno sve dok nismo već duboko zagazili u dvadeseti vek, tako da kad se pomisli na tuču uvek se nekako podrazumevalo da je to između ljudi koji kod sebe imaju noževe. A tako se naravno dokazuje hrabrost muškarca. Kada dođe do uzavrele situacije, morate da pokažete koliko ste hrabri. A ima nečeg i u tome što potičem iz vojničke porodice. Sumnjam da bi oni upotrebili nož kao oružje, ali sam viđao mačeve po kućama, a pretpostavljam da ti mačevi nisu samo služili za ukras, zar ne? Moj deda je učestvovao u Urugvajskom ratu, ratu oko granica, a moj pradeda se borio protiv Španaca i Brazilaca; zapravo, moje porodično stablo vrvi od vojnika. Možda to može da objasni mnogo toga o čemu pišem. S druge strane, mislim da se ne bih dobro pokazao u ulozi vojnika, mada sam oduvek na neki čudan način čeznuo za vojničkim životom, i zato volim epsku književnost. Vidite, kada je trebalo da izaberem neki citat koji mi je drag, prvo što mi je palo na pamet bio je Kiplingov o ženama Skandinavaca. Odvajkada imam osećaj da sam preskočio to poglavlje svog života i da sam zbog toga morao da ga nadomestim čitajući knjige. To, naravno, nije pošteno prema knjigama jer su one ipak stvarne, ako ne i stvarnije od noževa ili mačeva.

Hajde da promenimo temu i...

Da se manemo oštrica, hm?

Da, i mogli bismo da razgovaramo o još jednoj vašoj pasiji – o međusobnom odnosu vremena i prostora, dozvolićete mi da to nazovem magijom. Da li sebe smatrate čovekom koji veruje u natprirodno?

Voleo bih kada bih na to pitanje mogao da dam potvrdan odgovor, ali ni sam nisam potpuno uveren u to. U razgovoru sa mojim prijateljem, gospodinom Alvarezom, o životu posle smrti, besmrtnosti, životu u tuđem telu ili umu, rekao sam da sam agnostik, kao što je bio i Spenser. Mislim da nemamo moć da to spoznamo, ali volim da budem otvorenih shvatanja. Tako da ukoliko me pitate da li verujem u zagrobni život ili ne, da li verujem u Boga ili ne, jedino mogu da odgovorim da je sve moguće. A ukoliko je sve moguće onda je takođe moguće da postoje i raj i pakao i anđeli. Ne treba im uskratiti tu mogućnost. Vidite, ja smatram da je neizmerno čudno to što moram da živim u svom telu, što moram da vas gledam kroz svoje oči, što moram da govorim ljudskim jezikom i da upotrebim ova usta; a ako su takve stvari moguće, zašto ne bi i mnoge druge divne stvari bile? Zašto ja ne bih bio besmrtan? Zašto ja ne bih bio božanstvo, besmrtno biće? Sve je to moguće, tako da ništa ne treba potvrđivati niti negirati.

Ovo o čemu ste sada govorili je vrlo živopisno dato u dvema vašim pričama, prvenstveno u „Funes ili pamćenje“ i u „Alefu“...

To o čemu sam pisao u pripoveci „Funes ili pamćenje“ ide u paketu sa nesanicom. U argentinskom španskom jeziku postoji jedna divna reč. Umesto da kažemo „probudi se“, mi kažemo „recardarse“ – priseti se sebe. A to je doslovce istina jer, na primer, jutros, kada sam se probudio, osećao sam se, recimo, kao da živim u nekom beskrajnom prostoru, i onda sam iznenada bio Borhes, u Kembridžu, treba da putujem za Kanadu, i tako to. Ipak je moralo da se desi da se prisetim okolnosti i svih stvari na svetu, dok sam u priči „Funes“ promišljao o tome kako čovek koji je opterećen mnoštvom sećanja sigurno nije u stanju da spava. I video sam ga kako naposletku umire pod teretom svojih sećanja. Setite se, u vreme njegove smrti on je još uvek prilično mlad čovek i ima toliko sećanja da nije u stanju da sklopi prostu rečenicu, i tako puca po šavovima.

A druga priča je „Alef“.

Znate, kada sam pisao „Alef“ na umu su mi bile dve stvari. Prva je bila stara ideja o postojanju mikrokosmosa, ideja da je ceo svet, ceo univerzum, sve vanjsko zapravo, sve što nam je poznato, koncentrisano i zgusnuto u veoma malom prostoru da bi, na primer, postojao tanani izvor svetlosti u nekoj trošnoj kući Buenos Ajresa u kojem bi se sažeo ceo univerzum, i u tome bi bio drugi alef, i tako dalje u beskonačnost. A tu je bila i druga zamisao. Zamislio sam čoveka kome je omogućeno da posmatra univerzum i koji od tog iskustva ništa neće dobiti osim što će tu privilegiju iskoristiti da napiše besmislenu pesmu. Te dve misaone niti su isprepletale čitavu priču.

U jednoj priči pišete o čoveku koji je sanjao da je leptir i vi se pitate – da li je čovek zaista sanjao da je leptir ili je leptir sanjao da je čovek.

Kamo sreće da sam ja to izmislio. To sam preuzeo od kineskog mistika Čuang Cea o kome sam čitao 1915. godine u knjizi koja se zove Chuang Tzu: Mystic, Moralist and Social Reformer (Čuang Ce: mistik, moralista i reformator društva). To delo nam pruža uvid u to kako živimo život kao da je san, možda bolje od Šekspira – primera radi, „mi smo građa od koje se prave snovi“ – a to je, na kraju krajeva, sveobuhvatni iskaz. Međutim, u našem slučaju, leptir nagoveštava snoliki karakter života – a leptir ima jako kratak životni vek. Mislim da je to savršeno poređenje.

Ja sam zapanjem vašom sposobnošću citiranja. Ponekad u originalu, ali često deluju kao da su izmišljeni. To može obeshrabriti čitaoca jer nikada ne može znati kojim da veruje.

Slušajte. Dajem vam reč da ću se lepo ponašati tokom ovog razgovora a i nakon njega. Neću više ubacivati izmišljene autore; neću pokleknuti pred lažnim citatima; učiniću sve što je u mojoj moći da ispunim tu svečano datu reč.

Sada bih želeo da ja vama nešto citiram. Naravno iz vaše priče, „Averoesovo traganje“...

Sećam se te priče o veoma inteligentnom Arapinu koji nije uspeo da sazna šta je Aristotel smatrao tragedijom. Uprkos tome što je bio mnogo pametan čovek, izmicale su mu teze potrebne za odgovor na to pitanje.

To je pravi uvod za citat. „Osetih da je Averoes, u svojoj želi da zamisli šta je to drama i ne znajući za pozorište, isto tako apsurdan koliko i ja, koji sam želeo da zamislim Averoesa.“

Ja sam jednostavno sklepao priču uz pomoć mrvica informacija. I onda sam, nakon što sam pomislio da sam uspeo u nameri da zavaram čitaoca i nateram ga da poveruje priči, onda sam rekao: „Vidi, ne moraš da mi veruješ, jer istina je da ja jako malo znam o Averoesu i ova priča je čista prevara.“ Ali jasno je da su sve priče obmana.

Nije mi namera da vas šokiram, ali bih želeo da znam da li ste razmišljali o tome kako bi trebalo da zvuči vaš epitaf?

Za to bi mi bilo potrebno nekoliko godina. Možda bi mogao da ide ovako: „Ovde leži taj-i-taj, koji smrt nije doživljavao manje zagonetnom, niti manje veličanstvenom nego što je život sam.“ To sam sad smislio ovako na prepad. A možda mi smrt neće delovati kao zagonetna ili veličanstvena. Možda budem ravnodušan, zar ne?

Autor: Don Bel
Izvor: agnionline.bu.edu
Prevod: Aleksandra Branković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nova programska šema radio lagune laguna knjige Nova programska šema Radio Lagune
13.09.2019.
Izmenjena programska šema Radio Lagune kreće u ponedeljak 16. septembra. Od novih programskih segmenata izdvajamo emisije: KIZA (Kulturno Informativno Zabavna Akcija) sa Zoranom Minčić (ex R...
više
zabavna i interaktivna promocija knjige sofijine mudrolije s markom kraljevićem  laguna knjige Zabavna i interaktivna promocija knjige „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem“
13.09.2019.
Promocija knjige „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem“ Aleksandre Mihajlović održana je 12. septembra u knjižari Delfi u SKC-u.   „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem“ nije samo knj...
više
10 pisaca samoubica laguna knjige 10 pisaca samoubica
13.09.2019.
Iako bi slika izmučenog umetnika delovala kao stereotip, previše je dokaza koji pokazuju da kreativni ljudi često pate od psihičkih bolesti. Primera je zaista mnogo – Van Gog koji je sebi odsekao uvo ...
više
objavljen datum premijere serije njegova mračna tkanja  laguna knjige Objavljen datum premijere serije „Njegova mračna tkanja“
13.09.2019.
Pripremite se! HBO je najavio premijeru serije „Njegova mračna tkanja“. Adaptacija epske trilogije Filipa Pulmana za tinejdžere počeće sa emitovanjem 4. novembra. Evo sinopsisa koji je objavio HBO:...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.