Intervju sa Filipom Gregori: Poslednja kraljica Henrija VIII stupa na scenu

Britanska autorka Filipa Gregori nam gotovo punih 15 godina daruje priče o najozloglašenijem engleskom kralju i jednako poznatom skupu njegovih žena. U „Ukroćenoj kraljici“ nam stiže priča o poslednjoj ženi Henrija VIII, Katarini Par. Razgovarali smo sa autorkom o poslednjem romanu, televizijskim i filmskim adaptacijama njenih dela i o tome šta čitaoci sledeće mogu da očekuju.

Pisali ste o svim ženama Henrija VIII. Imate li omiljenu? Sa kojom se najviše identifikujete?

Sve njegove žene su mi veoma značajne – bile su mnogo više od običnih supruga i nimalo poput stereotipa koje nam je istorija nametnula. Pogledajte samo Katarinu Argonsku, na primer. Oduvek sam bila sigurna da je ova kraljica, ćerka Izabele od Španije, bila daleko zanimljivija i aktivnija od „stare“ žene koju je Henri ostavio zbog Ane Bolen. Ne bih mogla da kažem da se sa nekom posebno identifikujem, ali se divim određenim delovima ličnosti svake od njih.

A kada je reč o Henriju, da li imate utisak da ga bolje poznajete nakon ovoliko napisanih knjiga o njemu?

Preko 20 godina istražujem i pišem o Henriju, ali ne mogu da kažem da ga poznajem: sve što imamo danas jesu zapisi o njemu koji su nastajali u to vreme i dokazi o njegovim delima. Sve to nam pokazuje da je reč o mladiću koji je imao izuzetne talente, energiju i šarm i koji je potpadao pod uticaj raznih savetnika koji su se, svaki put, okretali protiv njega. Kada razmišljam o njemu u poznijim godinama, vidim čoveka razočaranog u ljubav i svoja dela, koji gubi kontakt sa stvarnošću i njegove psihoze se produbljuju. Postoje nova veoma zanimljiva istraživanja u vezi sa Henrijevim zdravljem – pretpostavka da je možda imao Mekleodov sindrom. To bi moglo da objasni toliki broj pobačaja koje su doživele njegove supruge, ali i njegovu paranoju.

Nakon sveg ovog vremena i izučavanja Henrija, za mene on nije samo veseli kralj koji je komponovao „Greensleeves“, već dečak koji je mnogo obećavao ali je postao mračan i opasan čovek koji je tonuo u ludilo.

Da li se njegov odnos prema Katarini razlikovao od odnosa sa prethodnim ženama?

Bio je to kratak brak koji je prekinula Henrijeva smrt. Oženio ju je iz ljubavi i u nadi da će dobiti još jednog naslednika, a ona je bez sumnje prihvatila tu ponudu jer nije mogla da odbije kralja Engleske. Da nije preminuo, mislim da bi je poslao na suđenje i u smrt – to je bilo vreme velikih religioznih kontroverzi, a Katarina je bila reformatorka koja je stekla mnogo neprijatelja na dvoru. Želeli su da je vide na sudu zbog jeresi i da kralj oženi drugu ženu koja neće uticati na njega na takav način. Henri je čak i potpisao nalog za njeno hapšenje. Katarina je bila jedina njegova žrtva koja je uspevala da se izvuče iz nevolje. Bila je „starija mlada“ – u tridesetim, veoma svesna svoje situacije i daleko mudrija od prethodnih Henrijevih žena.

Zašto je po vašem mišljenju era Tjudorovih toliko fascinantna čitaocima?

To je pitanje od milion dolara. Znam zašto ih ja volim, ali ne mogu da odgovorim u ime ostalih ljudi. Mislim da je taj period vreme velikih promena i neizvesnosti i da je takvo stanje stvari uvek zanimljivo čitaocima. To je vreme kada moderni svet počinje da se javlja, veoma zanimljiv u pogledu monarhije, nacionalizma, zakona i imperije. Za mnoge ljude je sasvim sigurno privlačna plejada neverovatnih likova – dinastija Tjudorovih dolazi do moći u Engleskoj, a svi Tjudorovi su ekstremni likovi u opasnim okolnostima.



Poznati ste po pisanju o Tjudorovima, ali ste obrađivali i periode industrijske revolucije i savremenog života. U koji period biste još voleli da zaronite?

Neprestano pronalazim nove i zanimljive likove i nisam ograničena na određeni vremenski period. Naravno, istraživanje se nakuplja i potpuno je novi izazov kada prelazite na drugi period. Ali za sada ostajem u eri Tjudorovih u bar još dve knjige, a onda – ko zna? Imam neke ideje, ali je to vreme poprilično daleko da bih predviđala.

Mnoga vaša dela su adaptirana za televiziju i film. Kako ste doživljavali te procese? Koja vam je omiljena adaptacija?

Kada radim ono što volim, a to je pisanje kojim se bavim godinama, knjiga će uvek biti moj omiljeni medijum. A kada svoja dela otvorite velikim timovima pisaca, glumaca, reditelja i producenata, to je uvek uznemirujuće. Ipak, televizija i film mogu da urade neke stvari koje knjige ne mogu: na primer, lepota predela i odeće uvek ima snažniji uticaj na ekranu nego na stranici, a izvedbe sjajnih glumaca mogu u potpunosti da transformišu likove. Takođe volim kada nešto prvi put vidim na ekranu – i mene ponese magija te priče.

Čime ste mislili da ćete se baviti pre nego što ste postali pisac?

Mislim da bih svakako čitala i pisala – to sam oduvek radila. Prvo sam učila da budem novinarka, a zatim sam završila istoriju i doktorirala 18. vek. Fascinirana sam istorijom i volim oblik kakav ima roman. Uživam i u mnogim drugim stvarima – životinjama, razgovorima, prirodi i svojoj porodici, ali mislim da sam oduvek bila pisac.

Na čemu sada radite?

Trenutno uživam u izučavanju Henrijeve sestre Margaret. Ona je tipični Tjudor: prepuna života, razmažena, hrabra, energična i život joj je bio ispunjen neprestanom dramom i tragedijom – a za dobar deo toga je sama kriva. Nisam znala mnogo o njoj, ali sada neprestano čitam i razmišljam o njenom liku. Veoma je rano da bih znala kakav će roman od toga nastati, ali mi se zaista dopada – a to je najvažnija stvar kada nekoga izučavate više od godinu dana.

Izvor: bookpage.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: James Stuart