Intervju sa Entonijem Dorom, autorom romana „Sva svetlost koju ne vidimo“

Mesecima pre nego što sam pročitala knjigu, kolege bi o njoj govorile na sastancima, slali mi mejlove pune oduševljenja ili me zaustavljale na hodnicima kako bi mi rekle koliko im se dopala „Sva svetlost koju ne vidimo“. Primerke koje smo dobijali unapred na čitanje nismo mogli zadržavati duže od nekoliko sati. Odavno pratim rad Entonija Dora zbog njegovih neverovatnih priča u zbirkama „The shell collector“ („Sakupljač školjki“) i „Memory wall“, kao i prethodnog romana „About Grace“. Njegov novi roman, smešten u vreme Drugog svetskog rata, priča nam dve paralelne priče o Mari Lori, šesnaestogodišnjoj devojčici koja živi u okupiranoj Francuskoj, i Verneru, osamnaestogodišnjem vojniku koji je zbog svog neverovatnog umeća u mehanici regrutovan iz sirotišta. Nestali, verovatno ukleti, dragulj poznat kao „More plamena“; makete komšiluka u Parizu i San Malou koje je otac napravio za Mari kako bi mogla da se orijentiše, tajni okeanski zaliv sa puževima i dagnjama – Dorova neverovatna priča je prepuna predivnih, gotovo magičnih slika kakve ne biste očekivali u ratnom romanu.



Recenzije su sjajne. Džes Valter kaže: „’Sva svetlost koju ne vidimo’ je očaravajuće, epsko delo. Entoni Dor na prelep način piše o mitskom i ličnom, o puževima na plažama i armijama koje napadaju, o veri i ljubavi, istoriji i tim nepodnošljivim trenucima kada se sve sudari.“ Karen Rasel je jednostavno rekla: „Entoni Dor može pronaći univerzum u zrnu peska i stvoriti likove do kojih će mi celim srcem biti stalo.“ U još jednom pohvalnom prikazu, „Liberti žurnal“ navodi: „Ovaj roman ima fizičku i emotivnu težinu remek-dela.“ Kada ga je naš tim u „Indiespensable“ pročitao, bili smo jednako impresionirani, ganuti i oduševljeni.

Kako je nastao ovaj roman?

Jednostavan odgovor je: bila je to 2004. godina. Završio sam pisanje „About Grace“. U to vreme vam nisu slali mejlom kako će izgledati korice vaše knjige. Oko godinu dana sam već bio u Prinstonu i želeli su da dođem u Njujork kako bih video dizajn. Tada sam već tražio ideje za novi roman. Vozili smo se vozom i ušli u tunel. Čovek na sedištu ispred mene je razgovarao preko mobilnog telefona (reč je o 2004. godini) i izgubio je signal. Strašno se razbesneo, fizički razbesneo. Bukvalno je pesnicama silovao telefon.

Imao sam beležnicu kraj sebe. Zapisao sam u nju kako smo zaboravili koliko je čudo to što smo u mogućnosti da razgovaramo sa nekim. Evo me na Havajima i koristim signal da razgovaram sa vama u Portlandu. To je pravo čudo! Tako nešto nije bilo moguće ljudima tokom celokupne istorije naše vrste. Te noći sam počeo da razmišljam o različitim načinima na koje bih mogao podsetiti čitaoca koliko je radio bio čudna stvar. Čuti glas stranca koga ne možete videti u sopstvenoj kući bilo je pravo čudo tokom dvadesetih i tridesetih. Pokušao sam to da prizovem.

Imao sam u glavi dečaka negde zarobljenog i devojčicu koja mu čita priču. Nisam čak ni znao kakva je to priča. Nisam znao ni u kojim okolnostima je on zarobljen, ništa od toga. Ali odatle je poteklo, pretpostavljam. U tim prvim pasusima ni ne znate šta radite. Samo opipavate kroz mrak.

Kako je došlo do toga da priču smestite u Drugi svetski rat? Kako su dečak i devojčica završili na suprotnim stranama u tom ratu?

Možda će ovo zvučati kao pojednostavljivanje, ali to se verovatno dogodilo godinu dana kasnije. Još uvek sam pokušavao da shvatim zašto je dečak zarobljen. Znao sam da mora biti smešten u vreme kada je radio bio najmoćnija tehnologija, internet tog vremena. Bio sam u Francuskoj, promovisao prevod romana „About Grace“. U San Malou je bio sajam knjiga. Stigli smo tamo noću i odmah otišli na večeru. Kada ste na turneji u Francuskoj, neprestano ste na večerama. (smeh) Tu su novinari, svi puše, tu je veliki broj različitih jela. I stolice su veoma male. I onda vi pomislite: „Želim samo da izađem napolje i prošetam.“

Nakon večere, šetao sam gradom. Nikada ga pre nisam video. Bio je mrak. Svuda oko grada uz zidove nalazili su se bedemi. Noću je morski povetarac božanstven, posebno u maju. Ta promenada na bedemu je otprilike u visini trećeg sprata i možete da vidite prozore na trećim spratovima svih starih granitnih vila oko sebe. Okean je mračan osim nekoliko svetala na brodovima.

Bio sam potpuno očaran. Osećao sam se kao da sam u nekom od „Nevidljivih gradova“ Itala Kalvina. Delovalo je kao plod mašte. Nikada tako nešto nisam video. Ceo grad je izgrađen kao utvrđenje, a ipak je to predivno mesto. Sledeći dan sam proveo lutajući kroz gradić. Ispod njega se nalazi mreža tunela. Mnogo pirata je tu imalo vile. Gradili su utvrđene podrume u kojima su čuvali svoj ratni plen, sa ogromnim starim dimnjacima.

Pričao sam sa svojim izdavačem, i rekao mu: „Ovaj grad je toliko star; to je neverovatno.“ A on je rekao: „Zapravo, tvoja država ga je uništila 1944. godine.“ Morali su skoro sve ponovo da izgrade. Mislim da je 88% grada bilo uništeno. „Izvinite zbog toga. Ups“, rekao sam.

Pre svega, sam taj čin potpunog brisanja, da je moguće tako nešto zataškati mukotrpnom ponovnom izgradnjom grada tako da idiot od turiste poput mene ne može da primeti da je ovo mesto bilo razoreno. Tada mi se odjednom javila ideja o dečaku koga sam zamislio zarobljenog, to su okolnosti koje su mi nedostajale – nešto što će imati veze sa američkim bombarderima koji napadaju ovo mesto 1944. godine, u jednom od ovih gotovo neprobojnih piratskih podruma, sa velikim granitnim zidovima i drvenim gredama koje se neće urušiti, on bi tu mogao biti zatočen. To je slika koju sam imao nakon tog putovanja.

Zatim je prošlo još godinu dana pre nego što sam shvatio zašto bi on bio tamo i pre nego sam osmislio Mari... Kod svojih učenika uvek pokušavam da razbijem iluziju da se likovi pojavljuju poput sijalice iznad glave junaka u crtanim filmovima. Za mene je to kao da imate veliki komad gline. Počnete da pravite nešto od njega i onda zastanete i primetite: „To nije dobro,“ promenite nešto, stvorite novu ruku i kažete: „Možda će ovo moći da hoda i funkcioniše.“ (smeh)

Postoji li u stvarnom svetu neka vrsta dragulja poput „Mora plamena“ koja Vas je inspirisala?

I da i ne. Nešto najbliže tome se nalazi u Britanskom prirodnjačkom muzeju. Reč je o safiru za koji ljudi oduvek veruju da je uklet. Ali u mom slučaju, samo sam počeo da čitam. Do tada sam već imao San Malo i pokušavao da shvatim okolnosti zbog kojih su devojčica i dečak tamo, što me je veoma brzo dovelo do čitanja o opsadi Pariza 1940. na početku okupacije, četiri godine ranije.

Oduvek me je privlačila istorija, ali sam prvo počeo da čitam o Luvru i svem tom kulturnom blagu. Kad su napadi počeli, bilo je veoma malo upozorenja. Francuzi su bili optimisti, misleći da se okupacija neće dogoditi i odjednom su shvatili: „Dešava se.“ Bukvalno su imali svega nekoliko nedelja da povuku dragocenosti iz Pariza. Rembrantova dela i „Mona Liza“ su urolani i odneseni iz grada. Postoji nekoliko neverovatnih fotografija Rembrantovih slika spakovanih u sanduke i hodnika Luvra koji postaju skladišta za pakovanje prepuni slame, kanapa i sanduka.

Zatim sam počeo da razmišljam o Nacionalnom muzeju prirodne istorije u Parizu. Kakva su blaga tamo bila? Zaista imaju neprocenjivo bogatstvo u mineralima. Imaju bisere, neverovatne fosile, meteorite. Pokušavali su da shvate šta da urade sa svim što je bilo dovoljno lagano da se može premestiti. Moj zadatak je uglavnom bio da pokušam da zamislim te okolnosti.

Tako da ne postoji, da ja znam, stvaran dijamant u Nacionalnom muzeju prirodne istorije koji se smatra ukletim. To je izmišljeno.

Smislio sam lik slepe devojčice i pomislio: „Šta je toliko vizuelno očaravajuće na šta bi osoba koja ne vidi bila imuna?“ Tada sam počeo da razmišljam o safiru ili dijamantu.

Brinuo sam da to ne bude suviše razmetljivo. Pokušavao sam da napišem ljudsku priču o ratu i brinuo da bi tako nešto delovalo kao jeftin trik uz pomoć koga će priča krenuti unapred. Na kraju, odlučio sam da nastavim sa tom idejom najbolje što sam mogao jer je to bio način da se narativ nastavi i da dam njenom ocu razlog da nestane.

Ono što moram da kažem je da nisam želeo da sve to za čitaoca postane obično dramatično pitanje: „Šta će se desiti sa tim dijamantom?“ Jer bi na kraju to bilo jedino pitanje za koje je zainteresovan. To naravno može biti važno pitanje za mnoge čitaoce i nemam ništa protiv toga. Ali je za mene mnogo važnije da se zapitaju: „Šta bih ja radio u takvoj situaciji? Da li je rat bio samo borba dobra i zla kao što je u nekim ekranizacijama na Histori kanalu iskrivljeno prikazan Drugi svetski rat?“

Želeo sam da se potrudim i dam sve od sebe kako bih prikazao pojedinačnosti ovo dvoje dece, a ne da čitaoca preokupiram pitanjima: „Da li je dijamant zaista uklet? Da li je stvaran?“

Mislim da je to samo jedno od mnogobrojnih pitanja u ovom romanu. A jedan od načina da se ode dalje od ideje o dobru i zlu je to što se deo knjige bavi Vernerovom opčinjenošću mašinama, elektrikom i radijima. Reč je o užitku koji neko oseća kada u nečemu postaje stručnjak i sve drugo ne postoji, čak i kada će to znanje biti upotrebljeno u negativne svrhe.

Tako je, želeo sam da čitalac dođe do trenutka kada će zapravo navijati da Verner dođe do svog prvog pronalaska u Rusiji kada prate radio signal pokreta otpora i Volkhejmer ode i ubije te ljude. Želeo sam da to bude moralno komplikovan trenutak za čitaoca kada pomisli: „Želim da Verner uspe sada, ali razumem da će to dovesti do ubistva.“

Tu je takođe i Vernerovo prijateljstvo sa Frederikom koje je vrlo potresno. Deluje da je Frederik – koji je tako pažljiva i osetljiva osoba – na neki način bio Vernerova savest u trenucima kada nije bilo njegove sestre da igra tu ulogu.

Dobro ste shvatili. Frederik delom predstavlja mene. Mislim da sam bio takav u školi, a moj sin je definitivno takav. Jedan od mojih sinova je sanjar i možda se ne uklapa najbolje u društvo. Ima devet godina, ali uvek primećuje stvari koje drugi ljudi ne vide. Ima mnogo talenata i brinem za njega čak i u ovako bezbednom i slobodnom okruženju kakvo imamo u Sjedinjenim Američkim Državama.

Jedna od osnovnih tema u celom ovom projektu je šta je rat uradio sanjarima, Verneru, naravno, ali naročito Frederiku. On je veoma čiste duše, ali se nalazi na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Lik „Skupljača školjki“ je slep poput Mari. Šta Vam je toliko interesantno kod slepila pripovedača?

Dobro pitanje. Često me to pitaju i nemam odgovor. Zaista je podsvesno. Neka od Marinih poglavlja su došla kao vežbe kojima sam pokušavao da se kao pisac izborim sa sopstvenim slabostima. Isuviše se oslanjam na vizuelne opise i želeo sam da vidim da li mogu da napišem rečenice koje će koristiti ostala čula i tako predstaviti stvarnost čitaocu.

Takođe, verovatno me je to privuklo jer je ona ranjiva. Osim toga, ona je tokom opsade sama – nikoga nema sa njom tokom te nedelje i tih dana. Šta bi bilo kritičnije od toga? A ipak, možeš li zaroniti duboko u svoje biće i pronaći neku snagu kako se ne bi slomio? Ne znam da li bih ja to mogao, ali je ona svakako jača i hrabrija osoba od mene. Našla je način da ostane prisebna.

Kad smo kod školjki, od početka sam znao da želim da Mari zanimaju školjke. Sada stojim pred okeanom. Oduvek me je zanimala i vizuelna lepota mekušaca i to kakvi su na dodir. Kao dete sam ih stalno skupljao. „Zašto se priroda toliko trudi da bude lepa?“ To je pitanje kojim sam prožeo oba lika – i Mari i „Skupljača školjki“. Za mene je odgovor na to pitanje otelotvoren u vidu morskih školjki. Od samog početka sam želeo da ona nađe način da prati to svoje interesovanje. Mislim da se to uklapa – nadam se – sa nedostatkom vida jer koristi svoje prste da ih identifikuje i divi im se.

Jedna od stvari koje su mi se u romanu jako dopale je Vernerova beležnica sa pitanjima iz detinjstva na koja je želeo da nađe odgovore, poput: „Zašto sve ribe ne budu spržene elektricitetom kada grom udari u okean?“ Jeste li Vi imali takvu beležnicu? Mislite li da današnja deca imaju nešto slično ili jednostavno sve pronađu na internetu? Pitam se šta je danas sa tim procesom otkrivanja.

Još jedno sjajno pitanje i još jedno na koje nemam odgovor. Kada su moja deca u pitanju, veoma se trudimo da zavole prirodu, ali osećaju i privlačnost ajpeda. Vole da igraju igrice na njemu. Kada smo umorni i dozvolimo im da se igraju sat vremena, brinem zbog toga, ali mislim da je važno reći: „Ovo je svet u kojem živiš i moraš naučiti te veštine, ali i da pecaš, roniš ili plivaš.“

Nisam imao takvu svesku sa pitanjima, ali sam oduvek nosio male beležnice. Prva knjiga koju sam napisao, kada sam imao osam godina, bila je o mekušcima. Na naslovnici te sveske bio je crtež morskog puža. Bila je to mala štreberska knjiga o ljušturama. (smeh)

Oduvek su me zanimala takva pitanja. Mislim da i dalje ima mesta za misteriju iako postoji dostupnost informacija. Na internetu ima i mnogo toga što nije tačno. To me na neki način podseća na rupe u našem znanju. Mislim da najbolji naučnici svakako prihvataju da crna rupa onoga što ne znamo umanjuje ono što znamo. To je ono što nauku čini sjajnom. Ona uvek pokušava da pomeri granicu ljudskog znanja malo unapred testirajući svo znanje koje stoji iza toga.

Sve to potiče od postavljanja pitanja i shvatanja da ne postoje glupa pitanja. I to je ono što je sjajno kod dece, ona postavljaju hiljade pitanja. A sve što treba da uradite je da ih izvedete napolje i stvari oko njih će ih podsticati da pitaju.

Da li ste slušali nešto od nemačkih propagandnih radio drama koje su puštane Verneru i njegovoj sestri?

Čitao sam transkripte. Ne razumem nemački jezik. To me je ubijalo! Bilo je trenutaka kada sam bukvalno razmišljao o tome da moram naučim francuski kako bih napisao ovaj roman jer mi je gomila dnevnika mogla biti od velike koristi, a ja sam ih provlačio kroz Gugl prevodioca i mučio se. Pročitao sam mnogo transkripta, posebno Gebelsovih koji je bio ministar propagande. Držao je te užasne govore. Mnogo stvari koje Verner sluša kao dete su delovi stvarnih govora.

Ali da, te radio drame su jednostavno koristile priču kako bi plasirale propagandu, to je toliko moćno oružje. Neko ko je siromašan sluša priču o tome kako su Jevreji zlikovci i treba da navija za zgodnog plavokosog policajca da dođe i uhapsi ih.

Prijateljica i ja smo razgovorali o Vašoj i još nekim knjigama, onima koje imaju veoma kratka poglavlja. Mislim da to dozvoljava piscu više liricizma i/ili eksperimentisanja sa jezikom nego duža poglavlja. Imate dosta prekida kako biste svarili deliće umesto da imate neumoran put kroz ogromna pripovedanja.

Moja proza ume da bude gusta. Volim da gomilam detalje. Volim da opisujem. Više volim da čitaocu opišem šta se nalazi oko lika, nego da ga uvedem u njegova osećanja. Na taj način puštam čitaoca da intuitivno oseti unutrašnji život lika. Znam da je to zahtevno, ali je ovo možda prijateljski gest. Kao da govorim čitaocu: „Znam da će ovo imati više lirike nego što 70 procenata američkih čitalaca želi da vidi, ali evo i gomile praznog prostora da možete da se oporavite od tolike liričnosti.“ (smeh)

Ko su pisci koji su uticali na Vas i/ili ih smatrate svojim omiljenim?

En Karson i Kormak Mekarti su nekako na dnu piramide. Oni su ti kojima se vraćam kada pokušavam da se setim zašto sam se uopšte zainteresovao za sve ovo, bar kada su u pitanju živi pisci.

U svojim dvadesetim sam imao period Hemingveja. Voleo sam Ficdžeralda. Još uvek mogu da se vratim Virdžiniji Vulf i potpuno se obeshrabrim jer nikada neću pisati ni blizu tome.

Džojs. Ne samo „Dablinci“. Ponekad čitam neke stranice „Uliksa“ i one mi daju gomilu ideja čak i ako ih nasumično izaberem i nemam predstavu o čemu se na njima radi. Nekada su to samo rudnici, mesta na kojima vas jezik inspiriše.

Tu je i Dž. M. Kuci. Nisam pročitao „Isusovo detinjstvo“, ali „Život i vremena Majkla K“, „Sramota“ i „Iščekujući varvare“ – te knjige su mi veoma važne. On zaista na interesantne načine koristi mitologiju i savremeni svet. Takođe... ne pokušavam da pravim poređenje, već i on piše o toj groznoj stvari iz istorije – aparthejdu – na posredan način, koristeći pojedince da ispriča te priče. Tako da tu postoje neke sličnosti.

Izvor: medium.com   
Prevod: Dragan Matković