Intervju sa Elisabet Benavent

Ukazala nam se prilika da uradimo ekskluzivni intervju sa Elisabet Benavent, autorkom veoma popularnih i prodavanih knjiga čiklit žanra. Bila je veoma ljubazna, zabavna i duhovita. Podelila je sa nama nekoliko anegdota, a otkrila nam je i poneku tajnu.



Knjiga „Na Valerijinom mestu“ može da deluje kao tipična priča o ženi koju je muž prevario, i koja na kraju pronalazi lepog i inteligentnog muškarca koji je poštuje, ali ova priča je mnogo kompleksnija. Valerija nije neka slaba i osvetoljubiva žrtva, već žena u potpunom mentalnom rastrojstvu pred kojom je teška odluka. Kako je nastao ovaj lik?

Ne znam da li ću umeti to da objasnim. Mislim da se stvorila sama od sebe (ili je to ili ja imam poremećaj ličnosti, što je takođe moguće). Stvar je u tome da sam ja stvorila situaciju u kojoj se njena ličnost, time što je donosila odluke, postepeno razvijala. Ali smešno je to što sam ja, kad sam se postavila u njenu situaciju, shvatila da sam u potpuno istom mentalnom rastrojstvu kao i ona. Mislim da je svaka od nas u nekom trenutku u životu bila Valerija. Možda nas niko nije prevario, ali smo se nekad sigurno osetile izgubljeno i kao da nigde ne pripadamo. Ponekad previše važnosti pridajemo svemu što nas okružuje da na kraju zaboravljamo na sebe. Verujem da je to ono što se dogodilo Valeriji.

Kako se u vama rodila potreba da pišete? Kako se osećate dok sedite pred tastaturom i stvarate ne jedan roman, već čitavu sagu?

Oduvek sam osećala potrebu da pišem. Dok sam bila mlađa pisala sam priče za svoje drugarice i sebe, u kojima smo mi bile glavne junakinje i radile sve ono što smo želele da radimo u budućnosti. Između ostalog, želele smo da se udamo za momke iz grupe „Backstreet boys“, moram da priznam. Ali vremenom su te priče postajale ozbiljnije, bivale su sve duže... dok jednog dana nisam prestala da govorim o nama i onome što smo mi želele da uradimo, već sam počela da stvaram likove. Priča o Valeriji je prva kojom sam bila stvarno zadovoljna. Postoje i stvari koje sam pisala pre toga, ali molim boga da to nikad ne ugleda svetlost dana. U početku sam planirala da bude jedna knjiga, ali su me priča i likovi vukli da nastavim da ih razvijam. Nikad nisam planirala da to bude serijal... prvi deo je izašao samostalno.

Nakon Valerije, upoznali smo i Silviju i sada možemo da slavimo čitavu trilogiju pod nazivom „Moj izbor“ („Mi elección“). Kako dolazite do tih različitih aspekata? Da li pišete priču a zatim u to inkorporirate ideje ili radite na novim idejama dok pišete o onome na čemu inače radite?

Ponekad dođem na neku ideju i ona me toliko obuzme da radim samo na njoj. A dešava se i da radim istovremeno na dva projekta i onda skačem sa jednog na drugi. Kada mi ne ide sa jednim, pređem na drugi. Takođe imam i neke ideje koje su na čekanju, sačuvane za kasnije, za koje se nadam da ću nekad dobiti inspiraciju. Moj suprug kaže da mu je potpuno isto da li je sam u automobilu ili sa mnom jer za vreme vožnje uvek gledam kroz prozor, zadubljena u svoje misli. Trebalo bi da se zamislim zbog toga.

Vaši romani su poznati, između ostalog, i zbog scena seksa koje su napisane bez lažnog puritanizma, bez tabua. Da li je teško zamišljati različite scene seksa, koje će se povezivati sa likovima, tako da čitalac ne poistoveti Valeriju sa, na primer, Albom?

To je jedna od stvari koja me najviše okupira: veoma mi je važno da se ne ponavljam. Zbog toga pridajem mnogo značaja likovima i dugo radim na skiciranju njihovih karaktera i onda ih vremenom razvijam. Pretpostavljam da što se duže radi na likovima i što su složeniji, to su međusobno sličniji. A svako ko ima izgrađenu ličnost ima sopstveni način na koji se odnosi prema seksu. Muški likovi su značajni u tom smislu: neki su plašljiviji, neki su „navalentniji“, neki su slobodniji, a neki stidljiviji... Samim tim što su toliko šaroliki, scene iz spavaće sobe postaju raznovrsnije.

Ko su vaši literarni uzori? Koje autore trenutno čitate?

Sve čitam. Pored čiklita i različitih varijacija na tu temu, volim fantastiku i naučnu fantastiku. Takođe, trudim se da čitam i klasične autore koji nemaju nikakve veze sa žanrom koji ja pišem. Čvrsto verujem da se ukus formira zahvaljujući raznovrsnosti. Ja sam jedna od onih koji čitaju i etikete na šamponima i ambalaži od pahuljica.

Često govorite o svojim „muzama“, predivnoj gospodi na kojoj zasnivate različite likove. Da li uvek, kada stvarate novog junaka, pred očima imate neko lice koje vas inspiriše i pomaže vam da razvijete lik?

Stvar je u tome da sam mnogo fina kad je reč o muškarcima. Hahahaha. A sad ozbiljno: često je tako, a ponekad pišem ne povezujući junaka sa nekom osobom, i onda mi neko padne na pamet i pomislim: on bi bio savršen „Hugo“, na primer. Gospodin Andres Velenkoso me je dovodio do ludila, tako da sam morala da se borim da mi on ne ostane muza zauvek. I postoji još jedna zanimljiva stvar koju mislim da nisam nikad ranije ispričala. Dok pišem uvek držim otvorene slike gore navedenih na Guglu i kada izgubim nit, vratim se da ih pogledam. Moj muž samo podigne obrvu kada mu kažem da je to zbog posla, ali kunem se da je to istina!

Kako zamišljate savršen izlazak?

Uf!! Prošlo je tako mnogo vremena od kad sam se povukla iz te priče, da stvarno ne umem da kažem. Volim da otkrivam neke ćoškove Madrida koje još ne poznajem, koji mi pričaju neke nove priče i da sve to zalijem dobrim vinom. Ja sam pomalo uvrnuta, pa ako ga interesuje bilo šta u vezi sa Timom Bartonom, „Gospodarom prstenova“ ili „Igrom prestola ... njegova sam.

Navedite nam neki film koji gledate uvek kada imate potrebu da se osamite, film koji ne može da vam dosadi.

Oh, majko mila. Sad će moj muž podneti zahtev za razvod. Hahahaha. Stvar je u tome da postoji jedan film kojem se često vraćam kada se osetim izgubljeno (to jest, ništa ne shvatam i samo buljim u monitor računara više od dvadeset minuta): „Kiss of the Damned“ („Poljubac prokletih“) u kom se Majlo Ventimilija pojavljuje u punom sjaju. Nakon što to vidim, desi se jedna od ove dve stvari: ili se upustim u svojevrsnu „kreativnu orgiju“ ili doživim intelektualnu smrt. Znam čitave dijaloge napamet.

Koliko se vaš život promenio od kad ste počeli da objavljujete knjige?

U profesionalnom smislu mnogo, na ličnom planu se nije promenio. Ranije bih ujutru ustala, spremila se, otišla podzemnom železnicom na posao i provela deset sati u kancelariji pokrivenoj groznim tepihom koji je gutao spajalice koje bi mi pale sa stola i kada bih se vratila kući, počinjala sam da pišem. Sada imam sreću da mogu da radim kod kuće i nemam tepih. Ali moj privatni život je ostao isti: imam određeno vreme kada radim, i vreme za sve ostalo. Kada mogu, priređujem svom suprugu gastronomske eksperimente, mazim se sa svojim mačkama, provodim vreme sa prijateljima, razgovaram telefonom sa roditeljima, odvojim malo vremena za sebe i neku knjigu... jedino što se promenilo jeste moj posao i to što se osećam ostvareno.

Kako se osećate zbog sve te ljubavi koju preko društvenih mreža dobijate od svojih čitalaca? Mnogo vas vole!

Osećaj je neverovatan. Zahvaljujući tome osećam ogromnu podršku pri svakom koraku koji napravim. Znam da je ta velika porodica puna ljubavi uvek tu za mene i neverovatno je to što znam da su zahvaljujući Valeriji mnogi moji obožavaoci upoznali nove ljude i stekli dobre prijatelje. Na Tviteru sam, na primer, doživela mnoge zabavne trenutke. Nadam se da ću jednog dana uspeti da im uzvratim za sve ono što mi svakodnevno pružaju.

Imate li neku zabavnu anegdotu iz svoje stvaralačke karijere? Da li vam je neki obožavalac izjavio ljubav ili nešto slično?

Nije bilo izjava ljubavi. Hahaha. Mislim da je vrhunac kada me neko prepozna na ulici. Jednom sam otišla u supermarket... i na sebi sam imala donji deo pidžame. U stvari ja često odem u supermarket u pidžami...

Koju poruku imate za čitaoce našeg sajta?

Pre svega, zahvaljujem se svima koji su pročitali ovaj intervju. Ukoliko ste čitali moje knjige, hvala vam puno i na podršci; nadam se da ste na tim stranicama pronašli nešto što vas je zabavilo. Ukoliko još uvek niste upoznali Valeriju i ostale likove, neka vam ovo bude podsticaj da to učinite, jer je to veoma prijatno štivo koje će učiniti da zaboravite svakodnevicu.

Autor: Lina
Izvor: quientelohacontado.com
Prevod : Maja Horvat