Intervju sa Eli Gilić

Eli, „Robovi žudnje“ su prevedeni, a sada i objavljeni na engleskom jeziku, kako se osećaš tim povodom?

Presrećna sam! Veoma je teško naći stranog izdavača koji uopšte hoće da pročita knjigu nepoznatog pisca iz Srbije, pogotovo ako nema agenta. Ta potraga je trajala više od osam meseci tako da sam zbog tolikog čekanja možda i srećnija nego što bih bila da sam odmah bez muke našla izdavača.

Da li si bila zadovoljnija kada se knjiga pojavila prvi put kod nas ili sada, kada je prevedena?

Bila sam srećnija kad se pojavila u izdanju Lagune jer mi je to matična kuća, a prvenac je uvek prvenac. Sećam se da sam skakala i vrištala od sreće pa njušila knjigu pa ponovo skakala i pevala. Takva euforija ne može, nažalost, da se oseti s drugom knjigom. Kad su „Robovi žudnje“ objavljeni na engleskom, imala sam osećaj da se to dešava nekom drugom u nekom virtuelnom svetu jer nisam upoznala ni urednicu, ni lektorku niti bilo koga iz izdavačke kuće. Čini mi se da sam shvatila da je to stvarno moja knjiga tek kad su mi poštom stigli fizički primerci.

Sad nam reci nešto o sebi. Ko je Eli Gilić kada dođe kući i izuje cipele?

Bojim se da sam postala dosadna Eli otkako sam se preselila iz Beograda. Uglavnom mi se dan vrti oko knjiga, pasa, cveća, bašte… Obožavam da prčkam po bašti i gajim organsku hranu, smišljam nove recepte, šetam po šumi. Fotografišem, majstorišem po kući, kreiram tašne i nakit. Otkako živim u prirodi, postala sam kreativnija i stalno nalazim nove hobije. Smešno mi je kad se setim da sam nekad mislila kako će doći smak sveta ako propustim neko dešavanje u gradu, a sad posle dva sata u beogradskoj buci samo čekam da se vratim u tišinu.

Da li si zadovoljna time kako publika reaguje na „Robove“? Kakva je reakcija, generalno, na erotsku književnost?

Veoma sam zadovoljna jer vidim da su čitaoci zadovoljni i da su shvatili šta sam stvarno želela da postignem ovom zbirkom: ne samo da probudim strasti nego i da podstaknem na razmišljanje. Mislim da svi vole da čitaju erotiku, ali se mnogi i dalje foliraju da to ne rade.

Slušaš li muziku dok čitaš ili pišeš i koju? Da li te muzika inspiriše?

Ne slušam muziku samo dok spavam. Dok pišem, najviše volim da slušam grupe kao The War on Drugs i Cigarettes After Sex. Za prevođenje su idealni The Dandy Warhols i Thirty Seconds to Mars ako sve teče kako treba, a kad zapnem Rage Against the Machine, Cult, Sonic Youth… Za čitanje najviše volim instrumentale, trenutno uživam u albumu Lady’s Touch sjajnog Milana Petrovića i devet genijalnih muzičarki.

Naredna knjiga: kada je očekujemo i šta si imala u planu?

Završavam jednu na kompjuteru, što znači da je skoro gotova, na papiru pišem nastavak „Robova žudnje“ s novim likovima a u glavi pišem nešto treće. Nadam se da će prva osvanuti sledeće godine, a za ostalo nemam pojma.

„Pedeset nijansi ‒ Siva“ je nešto što ipak ne možemo da zaobiđemo kada si ti u pitanju. Kako je izgledalo prevođenje ovog bestselera?

Najviše me je mučilo što u našem jeziku nema reči za većinu rekvizita iz te knjige. Bilo je veoma smešno kad sam na netu našla detaljno objašnjenje na engleskom za jednu Kristijanovu igračku, zatim pola sata listala katalog seksi-šopa pa pozvala da pitam kako se zove predmet s kataloškim brojem tim i tim i dobila odgovor „sprava za mučenje“, tako da sam morala opisno da prevedem.

Kako izgleda rad u najvećoj izdavačkoj kući na našim prostorima? Koji je, dosad, bio tvoj najveći izazov?

Ne mogu nepristrasno da odgovorim na to pitanje jer mi je bio san da prevodim baš za Lagunu pošto najviše čitam njene naslove. Uslovi su odlični, svi su veoma profesionalni i veliki su knjigoljupci. Čini mi se da je najveći izazov knjiga koju trenutno prevodim ‒ odlična epska fantastika koju nazivaju afričkom „Igrom prestola“. Ubedljivo najteže je bilo prevođenje „Jedro nade“ Nikole Malovića na engleski. Dotle sam mislila da je najteže prevoditi svoju knjigu, ali „Jedro“ je ipak na prvom mestu.

Da možeš samo jedan savet da daš svim svojim čitaocima, koji bi to savet bio? A da možeš da se vratiš unazad, u period objavljivanja svoje prve knjige, šta bi sebi rekla?

Da ne shvataju sebe previše ozbiljno jer je takav stav glavni kvariša uživanja u životu. A to bih rekla i sebi. Danas mi je neverovatno koliko sam se tad nervirala zbog gluposti umesto da sam se opustila i uživala.

Tvoja poruka za čitaoce „Bloger festa“ bi bila:

Zvučaće kao najgori kliše, ali definitivno da nikad ne treba odustati. Skoro svi su mi govorili da neću uspeti da prevedem svoju knjigu i zaista je veoma teško prevesti nešto što si sam napisao, ali strana po strana i izborila sam se. Onda su svi govorili da je nemoguće probiti se na strano tržište bez agenta pa sam i to uspela iako sam čupala kosu tih osam meseci i stalno podsećala sebe na sve pisce čije su rukopise odbijali i više od sto puta pre nego što su našli pravog izdavača. Tad se često javljala baš ta grozna misao da je cela fama o upornosti koja se isplati kliše, ali na svojoj koži sam se uverila da nije.

Autor: Uroš Timić
Izvor: blogerfest.com