Intervju sa Džumpom Lahiri

Dobitnica Pulicerove nagrade Džumpa Lahiri govori o svom stvaralačkom procesu.

Sa nama je Džumpa Lahiri. Njena zbirka kratkih priča „Tumač bolesti“ iz 2004. godine donela joj je Pulicerovu nagradu za fikciju. Napisala je svoj prvi roman pod nazivom „Namesake“ („Imenjak“), koji je Njujork tajms ocenio kao očaravajući. Zadovoljstvo mi je da joj poželim dobrodošlicu.

Hvala.

Kada se pomenete vi i vaša nova knjiga, šta vam prvo padne na pamet?

Kada me pomene – ko?

Bilo ko...

(Smeh)

Osećate li pritisak da nadmašite uspeh koji ste postigli sa prvom knjigom? Da li ste bili opterećeni? Pod pritiskom? Pod stresom?

Bila sam svesna svega toga. Izraz koji ste upotrebili – da nadmašim... Znam da se očekuje da svaka sledeća knjiga na neki način bude bolja. Ali kada razmišljam o piscima, umetnicima, drugim kreativnim ljudima i njihovim karijerama, kada sednem i čitam biografiju nekoga ko je zaista posvetio čitav svoj život stvaranju, ne vidim uzlaznu putanju, pre je to jedna talasasta linija. I mislim da je to život, stvari su prosto takve. Trudila sam se da ne razmišljam o svim tim očekivanjima. Mislim da bi me paralisalo da pretpostavljam ili da očekujem ili čak da se nadam da će ova knjiga biti prihvaćena sa istim oduševljenjem kao bestseler koji je dobio Pulicerovu nagradu. Jedino što mogu je da kontrolišem sam proces rada. To je sve što mogu.

Koliko se vaš život promenio? Bili ste na završnoj godini studija, napisali ste knjigu koja je postala bestseler, dobili ste Pulicera... odjednom postajete svetska literarna senzacija.

Meni to deluje nestvarno. Ja još uvek osećam da sam na samom početku karijere. Nadam se da u meni postoji još mnogo knjiga. Nadam se da ću jednog dana moći da se osvrnem na „Tumača“ i kažem – to su bili moji počeci... Divno je i neverovatno da je ta knjiga tako primljena, ali ja to zaista nisam očekivala. Mislim da to niko nije mogao da očekuje s obzirom na okolnosti. Osećam da imam još mnogo toga da naučim.

Ako bi neko rekao da vi pokušavate da razumete i dočarate suštinu života imigranata, da li bi to bila tačna ocena?

U određenoj meri, naravno. Naime, to je prevashodno tema kojom se bavim, mnogo eksplicitnije u romanu „Namesake“, nego u pripovetkama iz „Tumača“. Ideje koje su se pomaljale u kratkim pričama nekako sam koncentrisala u ovoj knjizi. Ali, uopšteno gledano, knjiga je o porodici, odgajanju dece, o osećanju izmeštenosti i razmene među generacijama. Mislim da te teme nisu specifične za imigrante.

I kako neki nasumični događaji mogu imati snažan uticaj...

Nasumini događaji, nesreće... mogu da preokrenu život i formiraju život na način koji niko ne bi očekivao.

Da li ste dugo razmišljali o ovim likovima?

Želela sam da pišem o nekom ko se zove Gogolj. Pre mnogo godina bila sam u poseti, u Kalkuti. Bila je to jedna od onih dugih porodičnih poseta i znala sam da moj mlađi rođak ima prijatelja, tu negde u komšiliku, nisam nikada videla tog dečaka, ali sam znala da tu u blizini živi dečak koji se zove Gogolj. I to je bilo to. Ime je na mene ostavilo utisak, kasnije sam ga zapisala u beležnicu kao ideju. Samo to. Dečak po imenu Gogolj. Nekoliko godina kasnije pomislila sam da želim da pišem o ovom dečaku.

Vaši roditelji su došli iz Indije u London?

Da, odrasli su u Indiji, preselili su se u London... moj otac 1964. godine, majka mu se pridružila 1966. Ja sam rođena 1967. a dve godine kasnije preselili smo se u Sjedinjene Države.

Na Road Ajlend...

U Kembridž, gde su proveli godinu dana, a zatim su se naselili na Road Ajlendu...

Kako sebe doživljavate – kao Amerikanku, Indijku, kao neku kombinaciju...

Kao sve što ste naveli i kao ništa od toga, u zavisnosti od toga koliko imam godina, gde se nalazim, sa kim sam... najviše se osećam kao neka mešavina. Ali sada mi to mnogo manje znači, mnogo mi je više značilo kada sam imala 24 godine. Kako sebe da odredim?

Nikada nisam osećala nikakvu nacionalističku, etničku, bilo kakvu pripadnost.

Da li se vaši roditelji osećaju kao izgnanici?

Naravno.

A vi?

Ne, ne delim to sa njima. Ja nikada nisam živela u drugoj državi, ali duboko saosećam sa njima. To je odredilo i mene i moj odnos sa mojim roditeljima. To je veliki deo njihovog identiteta i samim tim je i deo mog života. Zbog toga mi je lako da zauzmem njihovo mesto i zamislim kako im je, ali to je sve što mogu.

 Da li iskustvo vaših roditelja, imigranata utiče na to kako posmatrate politiku?

Mislim da utiče. Dok sam odrastala živeli smo u Sjedinjenim Državama, oduvek tu živimo, ne računajući prve dve godine mog života. Kao prvo, moji roditelji dugo nisu imali državljanstvo, i ja sam bila državljanka Indije iako nisam ni rođena tamo, niti sam živela tamo. Ipak, mislim da je to u emocionalnom smislu mojoj majci značilo. Meni je to uvek delovalo pogrešno, ali to je druga priča. Uvek sam smatrala da pasoš treba da simbolizuje ili mesto na kom ste rođeni ili ono na kom živite, a Indija nije bila ni blizu toga. Ja sam uvek želela da budem britanska državljanka, jer sam nekako mislila da je to neka sredina, i jer se u Americi nikada nisam osećala kao Amerikanka, a u Indiji se nikada nisam osećala kao Indijka. Mislila sam – Engleska će me primiti... (smeh) Imala sam romantičnu predstavu o Engleskoj iz nekog razloga, tako da sam dobila i britansko državljanstvo. Sad imam i britansko i američko.

Šta se desilo sa indijskim?

Odrekla sam se indijskog kada sam dobila američko. Ali da se vratim na vaše pitanje – mislim da je to odredilo način na koji posmatram svet u političkom smislu. Moji roditelji se nisu identifikovali kao Amerikanci. Kada su se dešavale određene stvari, kada se dešavala kriza talaca u Iranu, deca u školi su zauzimala taj stav – mi protiv njih; mi, Amerikanci protiv ostatka sveta – uvek sam se osećala, znate... Nisam znala gde da se svrstam, jer se nisam osećala kao deo toga. Uvek sam osećala tu vrstu distanciranosti.



Kako su Indijci reagovali na kratke priče?

Bilo je oprečnih reakcija. Bilo je kritika. Mislim da su to bile najoštrije kritike koje sam dobila. Najviše su govorili o stvarima koje su me mučile čitavog života. Da zapravo nemam pravo da pišem o Indiji, da sam ocrnila indijske imigrante... da pišem o gomili deprimiranih indijskih imigranata u Sjedinjenim Državama, da to što pišem nije istina. I to su komentari koji su me pogodili, jer sam osetila da su to problemi sa kojima se nosim čitavog života. Kako se uklapam u Indiju i kako bi me pravi Indijac doživeo. Uvek sam imala osećaj da rođaci iz Indije mene i moju sestru posmatraju kao neka čudna stvorenja.

Da li verujete u krilaticu: piši ono što znaš?

Verujem i ne verujem. Pisala sam o mnogo toga što znam i mnogo toga sam unela u tu knjigu, ali mašta je veoma prisutna.

Zamislite da vam priđe neko ko želi da bude kao vi?

(Smeh) Pitala bih ga – zašto?

Da kaže – želim da budem pisac, želim da pišem, da dobijem priliku da objavim knjigu, priliku da se izrazim, da budem dobar u svemu tome, da postignem uspeh (šta god to značilo), da steknem publiku dok sam mlad, da bih što duže mogao da sa njom živim i uvećavam njen broj. Činjenica je da ste vi primer za sve to. Kako im kažete da je pisanje jedan težak, mukotrpan i bolan posao, koji nema alternativu, ne dozvoljava izgovore... da li biste rekli da treba da ima sreće i mnogo talenta kao vi?

Ne. Podsetila bih da je pisanje sve to što ste rekli, ali što je važnije, mislim da je teško, jer iako sam ja dobila mnogo toga, iako sam profitirala na mnogo načina... to je nešto što ne smete da očekujete. Pisanje ne sme da dođe iz želje za svim tim stvarima. Pisanje ne sme da bude čak ni posledica želje da vas neko čita. Ono za mene znači da sam živa. Ja  nisam tu, u svetu, ako ne pišem o svetu. Ili je možda obrnuto, možda mi je potrebno da svakoga dana pobegnem na nekoliko sati. Ne znam šta je od svega toga, ali nikada nije bilo iz želje ili potrebe za uspehom koji mi se desio na vrlo bizaran način u ovih poslednjih nekoliko godina. Otac mi je uvek govorio, čak i dok sam bila mala – „Moraš da radiš iz ljubavi prema onome što radiš, i šta god da se desi, desiće se, to ne možeš da kontrolišeš.“

Kako ste otkrili potrebu za pisanjem?

Svi kažu da sam počela da pišem još kao dete. Počela sam da pišem kada sam počela da čitam, za mene je to bilo nešto instinktivno. Osećala sam isto zadovoljstvo kao dok čitam. Kada me neko pita zašto pišem, isto mi je kao da me pita zašto čitam, ili zašto dišem, ili zašto brinem, jedem.  Za mene je to zaista nasušna potreba. Nisam srećna bez toga.

Kako pišete?

Mislite bukvalno? Pre nego što sam postala majka, ustala bih ujutru, popila kafu, otišla na trčanje, vratila se kući, istuširala se, onda bih sela i radila tri-četiri sata. Nakon toga bih ručala i  čitala do kraja dana. Toga više nema. Ali se i dalje trudim da se koliko mogu držim tog rasporeda.

Knjiga je završena pre nego što se rodio vaš sin?

Uglavnom. Radila sam na njoj i revidirala sam je nakon što sam dobila dete, ali prva verzija je napisana nekoliko godina pre nego što sm se udala. Imala sam završenu, šturu verziju, a onda sam je dosta dugo razrađivala i brisala.

Znate li šta ćete sledeće da pišete?

Trenutno radim na kratkim pričama i možda na romanu, ali nisam sigurna da li će se jedna od tih ideja pretvoriti u roman. Znam da se krčkaju neke kratke priče, ali nemam osmišljen sledeći roman. Ali volela bih da nastavim da pišem u obe forme, nadam se da ću moći. Čini mi se da se mnogi pisci odluče za roman, ali ja se nadam da se neću ograničiti samo na tome. Smatra se da su kratke priče za pripravnike, a onda kad napišete roman dobijate zvanje majstora. Meni je ta ideja čudna, ali prisutna je. To je još jedno od očekivanja koje ne možete da kontrolišete.

Mislite li da će biti o imigrantima?

Ono što sledeće budem objavila? Moguće, ali ne u toj meri. U ovoj knjizi sam mnogo pažnje i energije posvetila ideji i iskustvu porodice imigranata i asimiliranju. U pričama na kojima sada radim toga, takođe ima, ali je mnogo marginalnije, više kao nekakav pozadinski šum, a ne srce priče, na način na koji je u ovoj knjizi.

Izvor: youtu.be
Prevod: Maja Horvat