Intervju sa Džonom Faulsom

Napomena: intervju je rađen 1977. godine.

O čemu to brine jedan svetski priznati pisac dok u Severnoj Americi, hiljadama kilometara daleko od doma, promoviše svoju novu knjigu? Da će mu se ukočiti prsti od potpisivanja knjiga? Da će zakasniti na neki od ručkova priređenih u njegovu čast? Da će se pogrešno izraziti pred nekim od dosadnih kritičara? Iako mu je nešto od toga verovatno i palo na pamet, ono što zaista muči Džona Faulsa („Čarobnjak“, „Žena francuskog poručnika“) jeste pomisao da neće stići da na vreme obere krompir u svojoj bašti u dorsetskom Lajm Ridžisu pre nego što ga uništi mraz. On proklinje sudbinu koja će ga primorati da, po povratku u Britaniju, ostane u Londonu dodatnih nedelju dana. Zato smo mu veoma zahvalni što je odvojio vreme da sa našim novinarom porazgovara o svom životu i karijeri.

Mnogi čitaoci od romana očekuju da ih zabave, slično gledanju televizije ili odlasku u bioskop. Vidite li sebe kao zabavljača?

Ne mogu reći da bih se žalio kada bi me drugi tako posmatrali. Smatram da se tu radi o jednoj od legitimnih funkcija romana. Podjednako je legitimno i kada roman kritikuje društvo ili preuzme na sebe didaktičku ulogu. Mislim da su romanopisci trenutno opsednuti svetom zabave jer se u njemu vrte velike svote novca. Ne podnosim američku frazu „roman po receptu“. Nedavno sam boravio u Njujorku i primetio sam da je to upravo ono što tamošnji urednici traže. Žele romane napisane po nekom receptu. Urednici veoma često pišu koliko i pisci, a to je ozbiljno mešanje u ono što je suština romana: lični stav autora.

Ima i onih koji u poslednje vreme potcenjuju roman kao umetničku formu. Mislite li da je pisanje po formuli razlog za to?

Mislim da je pisanje po receptu ili formuli svojevrsni televizijski trik i da se mnogi njime služe kako bi prodali filmska prava, i to još pre objavljivanja knjige. To je jedan od problema sa kojima se danas susrećemo. Ipak ne verujem da postoji opasnost od izumiranja romana. Ni u bibliotekama ni u knjižarama nećete pronaći dokaze da poezija i romani izumiru. Smatram da su poezija i roman veoma slični jer izražavaju pojedinčeve poglede na život.

Kada ste počeli da se bavite pisanjem?

U poređenju sa drugim piscima, prilično kasno. Negde sredinom svojih dvadesetih. Pomalo sam pisao tokom poslednje godine na Oksfordu. Pošto sam pripadao ratnoj generaciji, na Oksford sam se upisao sa zakašnjenjem. Kada sam završio studije, godinu dana sam predavao na jednom francuskom univerzitetu, a zatim sam prešao u jednu prilično neobičnu privatnu školu u Grčkoj, gde sam držao časove engleskog jezika. To iskustvo mi je poslužilo kao inspiracija za „Čarobnjaka“. Trudio sam se da ne iznesem sve što sam znao o toj školi kako bih izbegao tužbu.

Da li ona još uvek postoji?

Pre samo dva meseca razgovarao sam sa sadašnjim profesorom engleskog. Uveravao me je da se mnogo toga promenilo.

Ali niste se vraćali da „obavite autopsiju“?

Nisam se vraćao. Grčki obrazovni sistem je priča za sebe, tako da mi se čini da moja škola i nije bila neki naročit izuzetak.

Kako ste odlučili da se posvetite pisanju? Šta vas je privuklo?

Moj stav o tome je jeretički. Ubeđen sam da je pisanje stvar genetike. Morate u svom mozgu posedovati prirodni dar (za reči). To je očigledno. Mislim da pored toga u najranijoj mladosti morate steći svest o gubitku. Drugim rečima, smatram da se ljudi doslovno rađaju kao pisci i zato ne verujem u kreativno pisanje.

Verujem da se na sve umetnike može primeniti frojdovska teorija po kojoj neki ljudi doživljavaju veoma specifično iskustvo u trenutku kada se odvoje od majke i otkriju svoj zasebni identitet. Između veoma male dece i majki ne postoji jasna granica. Prijatnost i zadovoljstvo koje osećaju u tom odnosu kod nekih od nas ostaje dominantno tokom celog života. Na nesvesnom nivou, naravno. Iako nisam slepi poklonik Frojda, verujem da to ima smisla, jer pravi pisci neprestano osećaju potrebu da stvaraju priče. Najčešće u pokušaju da ovaj svet učine nešto boljim. Očigledno je da u našim glavama postoji maglovita uspomena na neko savršeno, srećnije, magično stanje i mi pokušavamo da ga oživimo. To se naročito primećuje kod pisaca kao što je Tomas Hardi. On je bio potpuno opsednut svojom majkom. Celog života se zaljubljivao u žene koje čak su i fizički podsećale na nju.

Kako organizujete radno vreme? Da li se, kao neki pisci, trudite da napišete bar hiljadu reči dnevno?

Ne, nikako. Ne zato što u tome vidim nešto loše, već delimično zbog toga što pisanje romana za mene predstavlja jednu vrstu putovanja, recimo jedrenja, i ja se prvenstveno oslanjam na prisustvo vetra. Ako ima vetra, pisaću do iznemoglosti. Ako pak vlada zatišje, ne brinem preterano. Američki pisci to nazivaju „kreativnom blokadom“, ali za mene je to samo signal da bi trebalo da napravim pauzu i ne zabrinjava me. Jednostavno se posvetim nečem drugom.

Kada smo već kod toga, kako provodite slobodno vreme?

Moglo bi se reći da živim životom bezbrižnog diletanta iz 19. veka. Nešto nalik vikaru iz tog perioda, koji je imao sreće da mu dodele parohiju koja mu ne zadaje nikakve glavobolje. Moja parohija je moja bašta. Pomalo se bavim baštovanstvom, ali najviše vremena šetam po njoj ne radeći apsolutno ništa.

Popodnevni čaj u dvorištu?

Ne, to bi bilo isuviše formalno. To je divlja bašta u kojoj život buja na sve strane, a ja pomalo pomažem i družim se sa pticama, insektima i biljkama. Pretvorio sam se u užasnog kradljivca semena. Gde god da se nađem u svetu, ukradem poneko seme i zasadim ga u svojoj bašti. Osim toga, mnogo čitam.

Da li je na vaše stvaralaštvo uticala činjenica da živite u jednom od najlepših delova Britanije?

Ne, ne bih rekao. Priznajem, doduše, da je pogled iz moje radne sobe veličanstven. Više kolega me je pitalo kako uopšte uspevam da pišem na jednom takvom mestu. Sećam se da mi je Piter Justinov jednom prilikom pričao o tome kako je otputovao na Siciliju da bi napisao knjigu. Iznajmio je sobu iz koje se pružao fantastičan pogled na more. Nije napisao ni reč. Sve vreme je proveo na prozoru, diveći se pejzažu.

Da li ste uredni kada radite ili vam je sto zatrpan papirima?

Prilično sam neuredan.

Može li pisac biti porodičan čovek?

U velikoj ste prednosti ako nemate decu. Piscu je, čini mi se, potrebna i specifična vrsta supruge. Biti piščeva žena je jedna vrsta zanimanja, a ja sam imao sreće da se oženim pravim ekspertom. Mislim da preterana briga i posvećenost porodici može predstavljati hendikep za stvaraoca. Moja supruga ima ćerku iz prethodnog braka, tako da se ne može reći da smo bez dece.

Gde pronalazite inspiraciju?

Na različitim mestima, ne mogu tačno da vam kažem. U prošlosti sam mnogo čitao i veliki sam kolekcionar knjiga iz 17, 18. i 19. veka, ali imam i veoma slabo pamćenje. Istaknuti ruski neurolog i stručnjak za pamćenje profesor Aleksandar Lurija, koji nažalost više nije među nama, bio je moj obožavalac. Jednom sam ga u pismu pitao kako je moguće da sam u stanju da u glavi savršeno rekonstruišem pojedine situacije, ali se zato mučim sa imenima pisaca i datumima. Odgovorio mi je da je to savršeno normalno za pisce i ostale umetnike. Mi ne funkcionišemo logično. Možda ćemo zaboraviti tačne datume, ali ćemo se zato sećati najsitnijih detalja koji su relevantni za neku situaciju. Ja stoga, recimo, ne bih mogao da iznesem istorijski precizan prikaz bitke kod Vaterloa, ali bih zato bio u stanju da opišem iskustva onih koji su u njoj učestvovali.

Kako sprovodite istraživanje tokom priprema za pisanje nove knjige?

Ne verujem u istraživanje. Radije se oslanjam na svoje nepouzdano pamćenje. Ako pojedini detalji ne mogu da mi ostanu u glavi, onda to verovatno znači da ne bi bili interesantni ni čitaocu. Sumnjivi su mi pisci koji kažu: „Scena u mojoj knjizi se odvija u Torontu i zato moram posetiti Toronto.“ Meni je sasvim dovoljno to što sam jednom proveo dva dana u Torontu. Ako bih želeo da poglavlje posvetim tom gradu, ne bih se vraćao jer je iz umetničkih razloga verovatno bolje što sam neke detalje zaboravio.

Šta osećate kada završite pisanje neke knjige? Olakšanje, uzbuđenje?

Depresiju. Mislim da je svakom piscu poznato to osećanje. Poredim to iskustvo sa promenama temperature. Kada pišete, osećate kako temperatura raste, ali čim vam se u rukama nađe konačna verzija, ona počne da pada. Više ništa ne možete izmeniti.

Kakvo mišljenje imate o čitaocima?

Za mene je reakcija čitalaca daleko važnija od mišljenja kritike. Nezgodno je samo to što morate da sačekate nekoliko godina kako bi se formiralo mišljenje publike.

Kome se od kolega najviše divite i zašto?

Od američkih pisaca dopada mi se Džozef Heler. U Britaniji je to Dejvid Stori. Margaret Drebl je dobar pisac. Sviđaju mi se i Alison Luri i Džoan Didion. Čini mi se da su žene danas bolji pisci od muškaraca.

Znate li šta je tome razlog?

Mislim da su žene pisci generalno daleko iskrenije i da imaju realnije poglede na svet. Manje su opsednute listama bestselera i pisanjem „po receptu“. Verujem i da su mnogo ozbiljnije od svojih muških kolega.

„Danijel Martin“ sa svojih trista hiljada reči predstavlja pravi čitalački poduhvat. Imate li milosti prema čitaocima?

Ja knjige ne pišem za kritičare. Kritičari su rekli da je ta knjiga morala biti kraća. U Americi je neko izjavio da bi bila mnogo bolja da se našla u rukama dobrog urednika. Ako mene pitate, to je njihov problem. Možda je mogla biti kraća i možda postoje književni razlozi zbog kojih je predugačka, ali ja pišem za čitaoce koji su spremni da odvoje nedelju ili dve kako bi pročitali knjigu.

I spremni ste da rizikujete čak i ako neko smatra da je trista hiljada reči previše.

Naravno. Znam da posedujem talenat za pisanje. Mogao bih, ako bih to poželeo, da diktiram kojom brzinom će čitaoci okretati stranice. Umem da ispričam priču. Ali ljudi koji čitaju tu knjigu moraće da potraže i neka druga zadovoljstva.

Šta je, po vašem mišljenju, osnovna razlika između književnosti i stvarnosti?

Sva književna dela su metafora stvarnosti. Ali ne smemo izgubiti iz vida ni činjenicu da, u trenutku kada je napišete, svaka reč postaje stvarna. Moglo bi se reći da su, recimo, čuveni Šekspirovi dijalozi samo fikcija, ali oni istovremeno poseduju i stvarnu intelektualnu težinu.

Kakvu obavezu romanopisac ima prema čitaocu?

Smatram da bi pisci trebalo da osećaju dužnost prema sebi. Da budu iskreni sa svojom maštom, sa svojim ukupnim poznavanjem stvarnosti. To je, po mom mišljenju, njihova najvažnija obaveza. Uvek prvo pišete za sebe, prvo otkrivate sebe samog. Postoje, zatim, i manje važne dužnosti. Lično smatram da mi je dužnost da pišem za većinu obrazovanih ljudi. Drugim rečima, ne samo za avangardnu manjinu. Mislim da smo u 20. veku videli dovoljno avangardne umetnosti i da slobodno mogu da učinim korak unazad.

To vas, kao umetnika, čini prihvatljivijim, a ni prihodi ne izostaju.

U pravu ste. Priznajem krivicu. Ali ja nikada nisam pisao zbog novca. Niko nije bio više iznenađen od mene kada je „Sakupljač“ postao bestseler. Nisam očekivao da će „Žena francuskog poručnika“ doživeti takav uspeh.

Koliko knjiga ste prodali do danas?

Nisam preterano zainteresovan za te podatke. Ne mogu vam dati tačan broj. Mislim da je prodato oko tri miliona primeraka „Žene francuskog poručnika“. Slično važi i za „Čarobnjaka“.

Da li ste zainteresovani za novac?

Novac mi pruža slobodu da se bavim pisanjem. Za jednog autora bestselera, živim prilično skromno. Supruga i ja nemamo velike prohteve. Ne trošimo novac na automobile. Ja čak i ne vozim. Odbijam da plaćam visoke cene za antikvitete. Ne bih voleo da živim okružen vrednim predmetima. A ako su izuzetno lepi, mislim da im je ionako mesto u muzeju.

Šta je onda najveća privilegija koju vam je doneo uspeh?

Sloboda. Imao sam sreće da postanem potpuno slobodan. Radim kada poželim. Možemo da živimo gde želimo, da putujemo kada poželimo. Niko mi ne govori šta da radim. Danas svi rade po nekim organizacijama. Ponekad se osećam kao da nisam sa ove planete.

Imali ste iskustva sa filmskom industrijom.

Imao sam lošeg iskustva sa komercijalnom stranom filmske industrije. Mislim da je komercijalna strana Holivuda nanela više štete Americi nego što je iko trenutno svestan. Ona Ameriku predstavlja u potpuno pogrešnom svetlu. Svako ko je imao iskustva sa tim svetom zna da se odluke donose bez ikakve logike i da umetnost u celom procesu igra skoro beznačajnu ulogu.

A severnoamerička, citiram, „opsesija veličinom i izgledom“?

Ne bih u to uključivao Kanadu. Ali ako govorimo o Sjedinjenim Državama, da, mislim da njihova zavisnost od veličine nije normalna. Dovoljno je pogledati porcije u nekim restoranima. Kada završite obrok u nekom njujorškom restoranu, vidite da u tanjirima ima još hrane jer niko nije u stanju da toliko pojede. Da ne pominjemo potrošnju električne energije i besmislene automobile.

Da li je „Danijel Martin“ Vaše najznačajnije delo?

Ne... ne bih rekao da je najznačajnije. Mislim da nikada neću nadmašiti „Ženu francuskog poručnika“. Verujem da sam, sa stanovišta zanata, odlično obavio posao imitiranja određenih tonova glasa. Sumnjam da ću ikada napisati još jednu tako dobru knjigu. Govorim o tehničkom nivou.

Kakvi su Vam planovi za budućnost?

U ovom trenutku nisam siguran. Neću znati dok ne napišem novu knjigu. Knjige pišem da bih otkrio na čemu sam. Kada napišete jednu knjigu, na neki način znate da to nije dovoljno. Niste rekli sve što ste želeli da kažete. A iz nekog čudnog razloga, u stanju ste da sagledate šta sa knjigom nije u redu tek kada je objavljena, kada je vidite odštampanu i čujete kritike i pohvale. I zato morate da se posvetite pisanju sledeće.
 
Autor: Dejvid Nort
Izvor: archive.macleans.ca
Prevod: Jelena Tanasković