Intervju sa Džastinom Kroninom

Deceniju stvarana, Džastin Kroninova žanrovski neuhvatljiva trilogija „Prolaz“ („Prolaz“, „Dvanaestorica“, „Grad ogledala“) konačno je došla do svog epskog kraja. Sa poslednjim nastavakom „Gradom ogledala“ Kronin učvršćuje mesto svoje sage u panteonu velikih, grandioznih, postapokaliptičnih priča poput „Uporišta“ Stivena Kinga i „Labudove pesme“ Roberta Makamona. Ali trilogija „Prolaz“ je mnogo više od postapokaliptične fikcije. U pitanju je adiktivna fuzija horora, naučne fantastike, vampirske fikije i putopisa. Ovaj lirični i tematski duboki spis je, iznad svega, priča o  snazi ljubavi koja menja život i spasava svet. To je „Pusta zemlja“ T. S. Eliota umotana u Bram Stokerovog „Drakulu“ unutar Homerove „Odiseje“. 

Kada su mi isporučili „Grad ogledala“ bio sam oduševljen. Dugo sam čekao na ovaj roman i on je sve što sam se nadao da će biti. Poput prethodne dve knjige, ogroman je: 600 strana. Video sam na Vašoj Fejsbuk stranici fotografiju trilogije „Prolaz“ u rukopisu. Napisali ste da je trilogija rezultat desetogodišnjeg rada – to je gotovo 2000 strana postapokaliptične divote.

Oh, mnogo više od toga. Ima gotovo 3.500 strana. Morao sam da stavljam tegove na nju tokom noći da mi se listovi ne bi razleteli. Ukupan broj stranica – ako računate poslednju ruku pre uredničkih ispravki sve tri knjige – je između 3250 i 3500.

To je baš impresivno. Deset godina rada. Kako ste se osećali kada ste konačno završili trilogiju? 
            
Prvo, moram da kažem da ne postoji trenutak kada završite knjigu – nažalost. Voleo bih da postoji – da možete da kažete da ste završili. Tu su meseci i meseci promena i prepravki. Ali u periodu kada knjiga postaje sve manje dominantan maštovit događaj u vašem životu, jer se svela na tehnikalije, čini vam se kao da ste balon koji se polako ispumpava. Rekao bih da osećam olakšanje, da sam iscrpljen, šokiran što sam to zaista uradio. Pre deset godina sam svima rekao da ću to uraditi i sada sam to i uradio. A tu je u pozadini i neka vrsta melanholije jer je sve gotovo. Na neki način, žurka je gotova. Ljudi misle da se, kada završite knjigu, osećate kao da ste prošli ispit i da onda odletite za Kabo ili tako negde, a uopšte nije tako. Meni je to turobno vreme. Zato što ta zona mentalne aktivnosti koja me je okupirala gotovo u potpunosti, u ovom slučaju deset godina, sada zamire. Sada je tu ovaj iznenadni osećaj vakuuma u glavi. Za pisce i umetnike je generalno neprijatno ako nemaju neki projekat. Jedino rešenje je da počnete da radite na nečem drugom. Ali potrebno je neko vreme da se pripremite i za to.

Kada pomenem „Prolaz“ trilogiju čitaocima, oni mi samo pričaju o horor delovima: to je vampirski Armagedon, užasna vizija propasti sveta.

Kada to kažete zvuči baš tužno!

Upravo to pokušavam da kažem. Ispod te tame, kada razgrnete slojeve, zar to nije saga o iskupljeničkoj moći ljubavi?

Da. O tome je knjiga. Apokalipsa, 40 miliona vampirskih čudovišta koji haraju Severnom Amerikom su zapravo samo pokretači onih stvari koje me se tiču i kao osobe i kao pisca. A to je ljudska veza koja opstaje i spasava nas. Jer ako ćete da pišete roman o kraju sveta, onda zaista morate da pišete (a po automatizmu pišete) da je svet vredan spasavanja. Ja sam pisao o onome o čemu uvek pišem, o stvarima koje su neposredne i snažne u mom životu. Priča je nastala kao kreacija koju sam sklopio kada je moja ćerkica imala osam godina. Geneza je bila u toj vezi: Volgast/Ejmi vezi, otac/ćerka vezi i to pokreće celu priču. To se, međutim, proširilo na veze između prijatelja, ljubavnika, roditelja i dece. Priča je o odnosima pojedinaca u zajednici – jedina stvar koja ovim ljudima omogućava da prežive su te veze. Ako ćete da preživite u ovom svetu morate da izgradite zid oko svoje zajednice i da se unutar tih zidina slažete i da imate nešto šta želite da zaštitite. A to se dešava u ovom svetu. Svaki roman o kraju civilizacije je zapravo istraživanje onoga što je vredno čuvati i sačuvati.

Dopada mi se što se trilogija dopada različitim čitaocima i što spaja mnogo žanrova. Svrstavaju je u vampirsku fikciju, apokaliptičnu fikciju, spekulativnu fikciju, horor, naučnu fantastiku...

Kada sam počeo knjigu, jedna od stvari koje sam želeo da uradim bilo je da iskoristim energiju različitih žanrova istovremeno, svih koje sam voleo, naročito kao mladi čitalac. Kada sam počeo da čitam, čitao sam mnogo naučne fantastike, horora, knjiga o kraju sveta. Čitao sam i trilere, poput „Ajkule“, popularne romane tog vremena. Bio sam svestan da ću mnogo njih iskoristiti. U „Prolaz“ sam želeo da utkam postapokaliptične priče mog detinjstva i da upotrebim i vampire poput mog Mekgafina jer su oni zahvalni za rad. Vampirska priča je najplastičnija i najbogatija detaljima i najzgodnija za metafore. Takođe, bio sam svestan da pišem i vestern jer je „Prolaz“ pravi vestern što mislim da ljudi ne shvataju. Jedna od knjiga koja mi je u tome bila model je „Usamljena golubica“ Larija Makmartrija. Za mene je „Prolaz“ esencijalno „road“ roman. Dve priče koje se dešavaju u pozadini prve knjige trilogije su „Usamljena golubica“ i „Odiseja“ – koju smatram najboljim „road“ romanom ikada ispevanim.  Obe su o brojnim ljudima koji su prolazili kroz zemlje i doživljavali razne avanture. Kada sam seo da se time pozabavim, hteo sam da obuhvatim žanr na beskonačan i zadovoljavajuć način – da ga preoblikujem a da istovremeno budem svestan njegove praktičnosti. Ti različiti oblici privlače ljude iznova i iznova. I to nije proizvoljno, to nije lenjost – ove priče imaju mnogo mesa i i dalje su nam važne i interesantne.



Odrasli ste u zlatno doba apokaliptične zabave. Sećate li se nekog Vama značajnog filma ili romana iz detinjstva?

O da, bila su to najvažnija, najmaštovitija iskustva mog detinjstva. Prvi „odrasli“ roman koji sam pročitao – koji nije bio namenjen mladim čitaocima – bila je knjiga „Andromedin soj“. Bila je to prekretnica za mene. To je bila kombinacija dva naučno-fantastična šablona tog vremena.  Bila je – a ljudi to zaboravljaju – to knjiga o istraživanju svemira. Imamo problem da vratimo satelit sa smrtonosnim virusom koji njime hara. A tu je i apokaliptična priča.

Drugo je „Planeta majmuna“ – ne samo film koji sam, naravno, pogledao. Pogledao sam svih pet filmova jedan za drugim na Planeta majmuna festivalu u Bedford Vilidž bioskopu u Bedfordu, Njujork. I dopao mi se francuski roman Pjera Bula.

Koja knjiga (ili knjige) su Vas inspirisali kao pisca?

Upravo je gledam. U pitanju su kompletna Šekspirova dela. Pročitao sam tu knjigu na koledžu i svaka priča koja je ikada morala da bude ispričana je u toj knjizi. Ne treba vam nijedna druga.

Skot sa sajta Gudrids pita: Sjajan posao ste napravili sa Nultovom pričom u „Gradu ogledala“ . Da li ste od početka imali njegovu priču u glavi ili vam se kasnije pojavila?

Detalji su se pojavili tokom pisanja jer, kao što znate, reči čine priču. Tek kad napišete reči stvari ožive i mnogo sitnih detalja se pojavi, ali sam celu trilogiju isplanirao od početka i prilično sam se držao plana jer nisam želeo da upadnem u zamku i napišem tri knjige bez pravog kraja. Mislio sam da moram da znam kraj pre nego što počnem sa pisanjem.

Gudrids zajednica (Robin, Kristin Vil i Gabi) najčešće postavlja ovo pitanje: Na čemu sad radite?

Pa, ne mogu da vam kažem ali sedim u kancelariji i gledam u tablu koja visi na zidu preko puta mog stola i prekrivena je raznim stvarima...

Šta trenutnno čitate?

Trenutno serijal „The Expanse“ Džejmsa S.A. Korija. Još nisam pročitao knjige ali sam pogledao prvu sezonu serije sa sinom koji je nedavno napunio 13 godina. Pre godinu dana uveo sam ga u naučnu fantastiku. On je klinac koji je s obzirom na njegovo godište i u poređenju sa njegovom generacijom potpuno u saj-faju i zna mnogo toga potpomognut fensi CGI-jem. Ne znam koliko sam filmova sa super herojima pogledao koji su bukvalno bombardovali moja sredovečna čula. Ali u njima ne uživam ni upola toliko koliko sam uživao na festivalu Planete majmuna 1974, sa lošim maskama i specijalnim efektima.

I tako sam rekao sinu: „Pogledaću ove glasne fimove sa tobom, igraću Halo sa tobom ali da li mogu da ti pokažem na čemu sam ja odrastao i što mislim da je veoma važno“? Ako ćeš već da budes saj-faj poznavalac onda moraš da znaš sva ključna mesta. I on se složio tako da smo pogledali sve epizode originalnih „Zvezdanih staza“. I „Osmog putnika“. Želeo sam da mu pokažem odakle dolaze sve teksture video igrica iz prvog lica, a to je „Osmi putnik“. A onda se na SyFy-ju pojavila serija „The Expanse“ a ja poznajem jednog od tvoraca serije. Seo sam da je pogledam, dopala mi se i pitao sa sina da mi se pridruži. I on se oduševio. Rekao mi je: „Hajde da uzmemo knjige i osnujemo otac/sin čitalački klub jer ima sedam romana“. I tako čitamo „The Expanse“ zajedno.

Izvor: gooodreads.com