Intervju sa Džastinom Kroninom

Džastin Kronin je tiho, bez pompe gradio svoju karijeru. Osvojio je nagrade Pen, Hemingway Award i Stephen Crane Prize za prvi roman „Mary and O’Neal“, i u krugovima književnih kritičara je stekao visok ugled, a onda je dospeo i na bestseler liste, doživevši svetsku slavu i finansijski uspeh svojom horor trilogijom „Prolaz“. Ova epska priča prati grupu preživelih koji u postapokaliptičnoj Americi pokušava da preživi. Rođen u Novoj Engleskoj, edukovao se na Harvardu i u Ajovinoj radionici za pisce. Kronin sa svojom porodicom trenutno živi u Hjustonu i radi kao profesor Engleskog na Rajs univerzitetu.

Betani Patrik je popričala sa uspešnim autorom o procesu njegovog stvaralaštva i njegovom najvećem kritičaru, njegovoj ćerci.

Mnogo čitalaca „Prolaza“ je pomenulo jednu stvar: gotovo su svi imali košmare čitajući roman! Da li ste upoznati sa ovim fenomenom?

Jesam, često čujem da ljudi sanjaju ovu knjigu. Iako moram da se izvinim čitaocima zbog nemirnih snova, osećam neopisivo zadovoljstvo zbog toga – knjiga je san koji pisac želi da sanja sa svojim čitaocem. Kada uđete u taj alternativni svet, stvarnost nestaje dok se pomoću znakova i simbola krećete kroz taj izmaštani svet. Nalik psihološkom kodu; a šta drugo snovi mogu da budu?

I ja sam je sanjao. Moji snovi su izuzetno aktivni, bilo to dobro ili loše. Takođe mnogo vežbam, trčim, pešačim, vozim bicikl, i otkrio sam da je vežbanje neka vrsta autohipnoze, a hipnoza budi podsvest. Tamo nalazim materijal. Svaki umetnik ili pisac ima svoj način da postigne to stanje uma.

Ovaj roman pokriva iznenađujuće veliki broj različitih tema iako spada u žanr horora. Koliko ste istraživali, i kako je izgledao taj proces?

Morao sam da naučim mnogo različitih stvari; o građanskom ratu u Sijera Leoneu, kako prespojiti žice u dizel lokomotivi, o oružju, generatorima za struju, postindustrijskoj civilizaciji – i, da ne zaboravimo, kako živeti sa pronađenim otpacima držeći čudovišta na distanci.

Istraživanje mi je bilo zabavno i opuštajuće, imao sam priliku da se uživim u druge. Prikupite nekoliko činjenica, odete kući, organizujete ih i onda večerate. Svaki pisac ima priliku da bude, ili bi bar tako trebalo, veliki generalista, neko ko zna po malo o svačemu. Ja sam proputovao svaki kilometar puta kojim se kreću i junaci u knjizi. Sve je u potpunosti autentično, od rastojanja i vremenskih razlika, do imena gradova i rasporeda kazina. Vetroelektrane u Palm Spingsu? Bio sam tamo. Sam proces istraživanja je „završio“ veliki deo posla za mene. Nisam morao da donosim odluke o topografiji i godišnjim dobima. Samo sam ono što postoji nastanio svojim likovima.

Začkoljica je bila u tome što sam morao da prokljuvim šta bi moglo da se dešava u umovima ljudi koji žive u svetu toliko različitom u odnosu na onaj u kome ja živim. Šta za njih znači dug život? Kako živeti? Šta znači imati dete?

Jeste li iskusili neke naročite izazove pišući tako dugu priču?

Jedan od najvećih izazova mi je bio pisanje velikih akcionih scena, što ranije nisam radio. Morao sam da ubacim određene, specifične detalje da bih čitaocu predstavio scenu kako sam je zamislio, ali da mu ostavim slobodu da je doživi na svoj način, i to mi je bilo najteže. To je deo pisanja akcionih romana, dinamični događaji, puni svetlosti i vreline. Morao sam da naučim kako da podesim tempo radnje, a da sačuvam nastali momentum dok opisujem događaje iz ugla više različitih likova, i pri tome da izbegnem prazan hod. Jednom kada sam to savladao, shvatio sam da je to vrlo efikasna strategija za dalje pisanje.

Šta vam se najviše dopada kod vaših junaka?

Pokrivaju vrlo širok spektar ljudske psihologije, što je za pisca dobro. Sestra Lejsi je autentičan mistik. Antoni Karter je osuđenik sa tužnom tajnom, dok je Ričard ubica – ima mnogo različitih likova u knjizi. Svi su potpuno različiti, a opet postoje u zajedničkoj ravni postojanja. To direktno pokazuje čitaocu da kod ovih likova postoji raznolikost i dubina. Uživao sam dok sam ih stvarao.

Sećam se da ste rekli da vas je ćerka inspirisala da napišete „Prolaz“. Ona je želala da napišete priču o devojčici koja je spasila svet. Da li je vaša ćerka pročitala gotovu priču, i ako jeste, šta misli o Ejmi?

Dao sam joj da pročita „Prolaz“ kada sam ga završio. Ona je jedan od čitalaca do čijeg mišljenja mi je najviše stalo. Moja ćerka je veoma pažljiv čitalac koja upija svaki detalj. Primetila je mnogo detalja, i pročitala ju je dva puta, što je za mene najveći kompliment. Shvatila je da se delovi njene ličnosti nalaze u nekoliko likova, ali je šestogodišnja Ejmi, sa njenim intenzivnim, sveznajućim pogledom – moja ćerka.

Svoju decu puštam da čitaju šta god hoće, ukoliko me prethodno konsultuju. Ali nikad ih neću sprečiti da čitaju ono što žele, ali bih ih svakako posavetovao ukoliko smatram da određeni naslov ne odgovara njihovom uzrastu. Dobro, nekoliko puta sam morao da ih sprečim; moja ćerka je htela, na primer, da čita „Nit lepote“ Alena Holinghersta, ali je stvarno bila previše mlada za to. Ona uglavnom čita na kindlu; voli priče koje govore o užasnim bolestima, u stilu CSI, ali ne voli moje prethodne romane. Kaže: „Previše su devedesete!“.

„Prolaz“ se veoma razlikuje od vaših prethodnih romana, a opet primećujem sličnosti u načinu na koji pišete o vezama. Da li ste u „Prolazu“ napredovali kao pisac ili mislite da je vaša ćerka nekako uticala na tu promenu?

Svaka knjiga, donekle, dolazi spolja. „Letnji gost“ je, na primer, nastao pošto sam načuo razgovor – zapravo, da budem iskren, prisluškivao sam tuđ razgovor. Svaka knjiga dolazi spolja a i odozgo: stvari koje ste čuli, pročitali, stvari koje vas jednostavno pogode. Priča o tome kako mi je ćerka dala ideju za „Prolaz“ je nešto što ne bih bio stanju da izmislim čak ni kad bih se potrudio. Tražila je da napišem priču o „crvenokosoj ratnici koja razvaljuje“. Da, moja ćerka je riđa. Kada mi je dala tu ideju, nisam znao da li ću je napisati drugačije od ostalih knjiga. Ali kada sam počeo, radnja je bila mnogo drugačija. Kada bih seo da radim, pisao sam kao i uvek – pisao sam knjigu koju bih voleo da čitam. A to znači, knjigu koja se bavi ljudskom prirodom.

Svaki roman je, u suštini, isti. Postoji nekakav test, i likovi otkrivaju sebe kroz odluke koje donose i način na koji se suočavaju sa testom. Želeo sam da stavim svoje likove pod lupu: kakve tajne kriju? Kako će im sitacija u kojoj su se našli pomoći da pronađu svoju pravu prirodu? „Prolaz“ je ogroman skok u mojoj evoluciji pisca, ali je i dalje ono što verujem da roman treba da bude.

Opišite kako izgleda vaš tipičan dan kada pišete. Imate li neke navike?

Pisanje je posao, i treba da se tretira kao posao. Kafa, odvedem decu u školu, prošetam ili ne prošetam psa. I piskaram u kancelariji, sobi iznad garaže. Oko 15h je već vreme da se spremaju obroci, da se nabavi užina...

Uglavnom pišem dok je kuća prazna i tiha. Da mogu, mislim da bih pisao noću, ali to nije izvodljivo kada imate decu.

Najviše razmišljam dok vežbam. Dok sam za računarom trudim se da što manje razmišljam. Trudim se da napišem 1000 reči na dan. Kada sam pokušavao da nađem balans između pisanja i stalnog posla, pisao sam tokom pauza za ručak, i iako je zbog toga ceo proces bio mnogo sporiji, bio sam mnogo fokusiraniji. Sada mi svašta odvlači pažnju.

Koji su pisci, knjige ili ideje najviše uticali na vas?

Previše da bih mogao da ih nabrojim! Kada dođete u moje godine, čitate mnoge i razne knjige. Kao tinejdžer čitao sam ratne romane, špijunske romane, avanturističke; kada sam počeo da studiram engleski jezik postao sam štreber, pa sam se prebacio na klasike. Čitam sve: dok sam bio redovan student, imali smo ogromnu listu knjiga za čitanje. Potom, dok sam bio apsolvent, počeo sam da čitam puno savremene književnosti. Pisao sam svoju diplomsku tezu o „1984“, i ako postoji knjiga koja je na mene uticala kao na osobu, to je ta.

Šta sada čitate? Imate li omiljenu knjigu ili autora?

Reći ću vam šta sam čitao jutros na letu kući – ponovo sam pročitao špijunski roman Alana Frusta. On savršeno vlada jezikom, sjajna knjiga za ubijanje vremena u avionu. Frenzen mi stoji na stočiću pored kreveta, i gomila naslova koje bi trebalo da pročitam da bih napisao blurbove. Ali ne mogu da prestanem da čitam novu knjigu Stivena Kinga „Full dark, no stars“. Veličanstvena je, pogotovo zbog savršene dužine, 79 stranica – poput novele. King pokazuje kakvim stvaralačkim rasponom raspolaže, toliko je stvari upakovao u tako kratku knjigu. Dugačke priče imaju gustinu kratke fikcije. To je jedna stvar za koju se nadam da čitaoci vole u vezi sa „Prolazom“, da pisanje u toj knjizi poštuje princip gustine.

Autor: Betani Patrik
Izvor: goodreads.com
Prevod: Aleksandar Mandić
Foto: Larry D. Moore