Intervju sa Dejanom Stojiljkovićem

Postoji supremacija jednog nakaradnog kulturnog modela po kome je sve što je van „kruga dvojke“ „seljana“, „provincija“ ili Bugarska. S druge strane, krivica samih ljudi sa juga koji se stide svog porekla i jezika, pa kad pređu Bubanj potok procvrkuću po „beogradski“. Dalmatinac se ne stidi svog naglaska, Nišlija i Vranjanac često – da, kaže za Nova.rs dobitnik Andrićeve nagrade za 2020. pisac Dejan Stojiljković.



Dejan Stojiljković je bez sumnje trenutno jedan od najpopularnijih pisaca u Srbiji. Ali ono što je najvažnije i vrlo retko, njega cene i publika i kritika. Pored nagrade „Miloš Crnjanski“ iz 2009, Stojiljković je nedavno dobio i Andrićevu nagradu za zbirku priča „Neonski bluz“ u izdanju Lagune.

„Spajajući iskonsku želju za pripovedanjem sa novim osećanjem istorije i modernim kulturnim senzibilitetom, Dejan Stojiljković je u zbirci ‘Neonski bluz’ ostvario niz upečatljivih pripovednih situacija kroz koje se njegovi junaci neprestano kreću između arhetipskog i predačkog nasleđa sa jedne strane i naloga savremenog trenutka sa druge strane“, navodi se u odluci žirija. Ova nagrada je i povod za intervju sa ovim aktuelnim piscem iz mnogo razloga.

Čestitamo na Andrićevoj nagradi. Ti si verovatno jedini žanrovski pisac koji je dobio obe nagrade, Andrićevu i „Miloš Crnjanski“. Kakav je osećaj?

Kuriozitet je da obe nagrade možete dobiti samo jednom: Crnjanskog sam dobio za prvi roman „Konstantinovo raskršće“, dok se Andrić daje za zbirku priča, ciklus ili priču. Ne znam koliko domaćih pisaca ima i jednu i drugu nagradu, ali mislim da nije veliki broj. S obzirom na to da su to ujedno dva moja omiljena domaća pisca i da su imali veliki uticaj na mene, čast je velika, ali i odgovornost u daljem radu. I nisam žanrovski pisac, ja sam prosto – pisac.

Koju knjigu najviše voliš od Ive Andrića?

„Prokleta avlija“. Radi se o delu koje nije ni roman ni novela već nešto između. Zanatski, stilski i idejno, to je vrhunski izvedena knjiga. Postoji priča da je prvobitna verzija rukopisa imala preko 600 strana i da su Andriću trebale bukvalno decenije da je svede na oblik koji nam je poznat danas.

Kada pišeš romane koji su bazirani na nekom istorijskom događaju ili epohi, gde pronalaziš građu i koliko vremena provodiš u tome?

Građu pronalazim kao i svi – u bibliotekama, arhivama i na internetu. Često imam i stručne konsultante, kao u „Senkama“ ili kad pišem romane koji se događaju u epohi. Ponekad to ume da bude baš zahtevan posao. Evo, na primer, za potrebe pisanja novog romana o ubistvu Branka Miljkovića (čiji se izlazak očekuje na proleće, prim. aut.) kupio sam na internet aukciji komplete Ilustrovane Politike iz 1959, 1960. i 1961. i iščitao ih kako bih bolje razumeo epohu u kojoj je Branko živeo.

Jednom prilikom si pomenuo da si krizne devedesete proveo u biblioteci čitajući, da li i sada pisanje doživljavaš kao beg od banalne stvarnosti?

Umetničko stvaralaštvo je uvek vrsta eskapizma. Idete u neko drugo vreme, na drugo mesto, sa ljudima koje ne poznajete ili ne bi trebalo da poznajete. To vam je kao besplatno letovanje. Umetnici su uvek želeli bolji svet, i kada shvate da ne mogu da ga stvore u realnosti, onda stvaraju u svojoj mašti.

Kod nas postoji prećutna podela na pisce koji su bliži nacionalnoj liniji i one koji su anacionalni. Da li se čitaoci na osnovu toga opredeljuju koga će da čitaju?

Nije prećutna uopšte, vrlo je glasna. Mnogi domaći pisci nemaju ništa drugo do tog parapolitičkog opredeljenja. Kao, ovog pisca treba čitati jer je velika Srbenda i brani Kosovo, a ovog jer se zalaže za demokratiju i pomirenje u regionu. U suštini, ogromnu većinu čitalaca uglavnom baš briga za to. Ko je podržao kog političara, koju stranku, ko je za režim, a ko za opoziciju… Na kraju se svede da li umeš da pišeš ili ne, da li imaš talenta, i da li je to što si stavio među korice knjige vredno čitanja. A da li je nešto nacionalno ili anacionalno, to vam je stvar perspektive. Eto, ja u nagrađenoj zbirci imam priču o braći Galager iz benda „Oejzis“, i to je, kao, kosmopolitska priča. Međutim, da kojim slučajem nisam Srbin, nego Englez, neko bi rekao da je priča nacionalistička, jer su Liam i Noel tamo, faktički, nacionalni heroji. Uopšte uzev, prilično mi je apsurdno i tupoumno da neko kreira svoj književni ukus na osnovu političkog i ideološkog opredeljenja autora knjige.

Da li je, na primer, Basara trenutno pisac koga ljudi čitaju isključivo u političkom ključu?

Basara je trenutno političar koji, tu i tamo, ima nekih dodira sa književnošću. U čemu nema ničeg spornog. Ali nekako slutim da, kad se stvori dovoljna vremenska distanca, Bas neće ostati upamćen kao član Koštuničine stranke, ambasador na Kipru – već kao pisac „Fame o biciklistima“. Tako vam stoje stvari sa vremenom i sa umetnošću – sve u jednom trenutku mora da dođe na svoje mesto.

Koliko te čitaju u regionu i da li dobijaš fidbek od ljudi iz bivše zemlje?

Čitaju me svud. U Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Splitu, Ljubljani… Stalno dobijam poruke čitalaca koji komentarišu ovu ili onu knjigu, ovu ili onu priču. Možda je razlog tome što uporište moje proze leži u stripu, filmu, muzici, pa nemam taj „identitetski“ problem. S druge strane, ne osećam potrebu da se ikom dodvoravam kroz šuplje političke priče, kao što to rade neke kolege. Moj kosmopolitizam je organski, spontan, ne trebaju mi seminari, brošure i stipendije da me nauče da ljudi treba da budu ljudi i da je mir bolji od rata. Kome se sviđa to što pišem, on to čita. Izgleda da se sviđa mnogima. Ako znate šta hoćete i kakvu priču želite da napišete, i ako volite svoj posao, ne treba vam nikakva „angažovanost“, čitaoci nisu glupi, oni znaju da prepoznaju dobru priču.

Ljudi u Beogradu realno vrlo malo znaju o kulturnoj sceni u Nišu. Bend iz Niša će se jako teško probiti u glavnom gradu, na primer. Kako bolje povezati kulturne scene Niša i Beograda?

To nije pitanje za mene već za ljude koji primaju platu u kulturnim institucijama. Nažalost, većina njih mrzi kulturu. A kako i ne bi kada su tamo došli zlosrećnom stranačkom kombinatorikom po kojoj onaj što je zalepio manje plakata u kampanji mora da ide u kulturni centar ili pozorište a ne u vodovod. Nisam siguran da Niš i Beograd mogu da povežu ljudi koji se kulturom bave po kazni. Ali ih zato povezujemo mi umetnici. I naša publika. Slušajte „Eyot“, čitajte knjige Zvonka Karanovića. To je sasvim dovoljno.

Kada javno nastupaš nikada ne pokušavaš da „ispeglaš“ svoj dijalekat. Zašto i dalje među ljudima postoji otpor i podsmeh južnjačkom, timočkom, šumadijskom dijalektu…? Šta je koren tome?

S jedne strane, supremacija jednog nakaradnog kulturnog modela po kome je sve što je van „kruga dvojke“ „seljana“, „provincija“ ili Bugarska. S druge, krivica samih ljudi sa juga koji se stide svog porekla i jezika, pa kad pređu Bubanj potok procvrkuću po „beogradski“. Dalmatinac se ne stidi svog naglaska, Nišlija i Vranjanac često – da. Zašto je to tako, još nisam uspeo da dokučim. Ali sigurno uzrok leži u mentalitetu i našoj balkanskoj psihologiji.

Zvonko Karanović, Zoran Ćirić i ti najpoznatija ste književna imena iz Niša. Šta voliš od njih? Imate li kontakt?

Ćira radi kao urednik u Niškom kulturnom centru i često ga srećem po niškim kafanama, Zvonko je u Beogradu i ima izdavačku kuću Enklava. Baš je onomad bio u Nišu i lepo smo se družili. Zvonko je izuzetno zaslužan za moj književni uspeh jer se on veoma založio oko mog prvog romana. Od Ćire najviše volim zbirku priča „Starinska stvar“, od Zvonka celokupnu poeziju i roman „Četiri zida i grad“.

Na zapadu „Američki bogovi“ Nila Gejmena stoje zajedno na policama sa Frenzenom ili Murakamijem. Da li se sad i kod nas nešto pomera u tom smislu, da žanrovska književnost bude ravnopravna sa mejnstrimom?

Postoje određeni pomaci, što bi rekao moj drug Aleksa Gajić, krećemo se energičnim koracima puža, ali neminovno vreme čini svoje. Tako da nova generacija teoretičara i kritičara jeste upravo ona koja se formirala na delima popularne kulture, samim tim i na tzv. „žanrovskoj“ književnosti. Oni odlično znaju ko su Stiven King, Frenk Miler ili Nil Gejmen. Mnogi stariji, pre svega oni koji su širokih shvatanja, skapirali su da u stripu i tzv. žanru „ima nečeg“. Opet, jedan deo, onaj retrogradni i zatucani, bi da ostanemo zaglavljeni negde između Tolstoja i Antonija Isakovića. Srećom po nas, njihov glas se sve manje čuje i njihovo mišljenje više nije bitno.

Šta čitaš u poslednje vreme od svetske savremene fantastike?

Tomasa Ligotija, Margaret Atvud, Ijana Mekdonalda, Viktora Peljevina…

Za tebe kažu da si jedan od retkih pisaca koji može da živi od književnosti. Koja je tajna?

Nema tu nikakve tajne. Shvatiš da je to posao kao svaki drugi, da moraš da radiš, svakog dana, ne samo na svom delu nego i na sebi. Novak Đoković nije postao to što jeste samo zato što je bio talentovan, već i zato što je vredno trenirao.

Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: nova.rs