Intervju sa Dejanom Stojiljkovićem

Dejan Stojiljković je jedan od najčitanijih savremenih srpskih pisaca, ili kako on sam za sebe kaže na svojoj zvaničnoj Fejsbuk stranici „stripar, krpar, soldat, scenarista, romansijer“.

Rođen je 1976. godine u Nišu, u kome i danas stvara sve popularnija dela.  Autor je mnogobrojnih zbirki kratkih priča, kao što su: „Leva strana druma“, „Low life“, „Kišni psi“, „Neonski bluz“. U svojim pripovetkama dotiče se istorije i mitologije, urbanih legendi i legendi rokenrola, likova iz narodnog predanja, istorijskih likova kao što su Ivo Andrić, Danilo Kiš, Gavrilo Princip…



Romani Dejana Stojiljkovića jesu jedni od najuspešnijih romana na domaćoj književnoj sceni. Njegovi romani su: „Konstantinovo raskršće“, „Duge noći i crne zastave“, „Znamenje anđela“, „Kainov ožiljak“, „Olujni bedem“, „Dukat za Lađara“, kao i roman u epizodama „Kula“, na servisu Bookmate.

Dela su mu prevođena na ruski, engleski, grčki, slovački, makedonski, slovenački i francuski.

Autor je više dramskih tekstova i strip-scenarija. Jedan je od scenarista serije „Senke nad Balkanom“, u režiji Dragana Bjelogrlića.

U intervjuu za Niški press, Dejan Stojiljković govorio nam je o pisanju kao zanatu, o načinu na koji piše i stvara, o svom rodnom Nišu, o istoriji, tehnologiji, izdavaštvu i domaćoj književnoj sceni.

U jednom razgovoru ste rekli da je za vas pisanje zanat. Da li to znači da pisac može biti bilo ko ako uloži dovoljno truda da taj zanat savlada, ili se ipak pisac rađa?

I jedno i drugo. Napraviću paralelu sa fudbalom. Možete da se ubijete od treniranja, ali ako nemate talenta, nećete postići velike rezultate. Opet, možete biti izuzetno talentovani ali ako ste lenji i ne radite na sebi, takođe neće biti velikog uspeha. Talenat je, dakle, temelj, a rad na sebi tzv. „ozanaćivanje“ je nadogradnja. Nažalost, mnogi početnici padaju ili na jednom ili na drugom. Ili su netalentovani a strašno uporni da se ostvare kao pisci i to im nikako ne uspeva, što kasnije donosi frustracije i komplekse, ili su talentovani ali misle da je talenat sam po sebi dovoljan. Pisac mora da se usavršava, pre svega da mnogo čita, da se edukuje, da širi svoje vidike, da živi život… Mislim da je dobro pisanje rezultat tri stvari: talenta, edukacije i životnog iskustva. Retko koji pisac uspe da postigne sve tri. Danas ima mnogo pisaca koji misle da je dovoljno sesti i pisati. Otud i tolika skribomanija i hiperprodukcija, pre svega – romana i poezije. Takvi pisci su kao fudbaleri koji ne treniraju već samo igraju utakmice. A to nije dovoljno.

Vaš stvaralački opus ne zadržava se samo na pisanoj reči. Vi svoje priče pripovedate i u formama koje su vizuelne, kao što su stripovi. Pored toga pišete drame i scenarije koji svoje puno otelotvorenje dobiju tek na pozornici, ili ekranu. I sami vaši romani čine se pogodnima za neku vrstu vizuelne adaptacije. Da li u toku pisanja mislite o pričama koje stvarate kroz slike, koje potom zapisujete, ili reči ipak prethode slikama?

Ja sam oduvek vizuelizovao stvari o kojima pišem. Dakle, ja sam tamo, u priči, sa svojim junacima. Hemingvej je to nazivao „živeti u knjizi“. To je kao besplatno letovanje. Odeš u neko drugo vreme, u neki drugi svet i tamo si. Često sanjam događaje koje ću zapisati ili mi se stvore u glavi dok, recimo, slušam neku dobru muziku.

Vaše priče, koje se vrlo često odvijaju u Nišu, ili sa njim imaju veze, stvorile su od tog grada pravi književni toponim, kao što je Buenos Ajres kod Borhesa, Balzakov Pariz, Safonova Barselona, Novi Sad kod Aleksandra Tišme, ili pak potpuno izmišljeni Kasl Rok kod Stivena Kinga. Je li Niš iz vaših priča veran prikaz stvarnog Niša, ili ste svojim rečima izgradili neku svoju verziju tog grada?

Mislim da jesam. Na čitaocima je da otkriju koja je verzija ona prava i koja im se više dopada. Pisao sam o Konstantinovom Naisu, zatim o Nemanjinom i Lazarevom Nišu, o Nišu kralja Milana i Kalče, zatim o Nišu između dva rata i o Nišu u vreme okupacije i savezničkih bombardovanja. Meni je, ipak, najdraži Niš iz moje prve knjige „Leva strana druma“ jer to je Niš moje mladosti, ta knjiga je u početku bila čist realizam a sada je istorijska fikcija, jer grad opisan u njoj više ne postoji.

Poznata je misao da pisci ne stvaraju ništa novo, već sakupljaju ono što je istorija već ispripovedala. Većina vaših dela ima snažnu istorijsku osnovu i kod svakog romana je vidljiva ogromna istraživačka podloga na kojoj gradite priču. Koliko često dok sakupljate potrebnu istorijsku građu nailazite na iznenađujuće podatke i da li nekada saznate nešto što je u suprotnosti sa ustaljenim istoriografskim ubeđenjima?

Istorija je živa stvar. Bitan je ugao gledanja i sa kolike distance sve to posmatrate. Nije isto kada pišem o događajima čiji sam bio svedok ili akter (raspad SFRJ, protesti protiv Miloševića devedesetih, agresija NATO na SRJ, pljačkaška „tranzicija“…) ili kad pišem nešto što se događa mnogo godina ili vekova ranije. Istraživanje građe ume da bude veoma zabavan posao. Možete svašta da otkrijete, na primer da su Rimljani izmislili „fast fud“ ili da je kralj Milan Obrenović bio ljubavnik Čerčilove majke…

Na jednom mestu ste rekli da smatrate piscima samo one koji pored romana pišu i u kraćoj formi. Zašto?

Smatram da dobar prozaista mora da se ogleda u raznim formama a da je priča tj. pripovetka neka vrsta osnove. Andrić nikad ne bi bio tako veliki da nije napisao gomilu priča. Tu se brusi zanat i stiče „kilometraža“. Na žalost, ili na sreću (bar za mene) – današnji početnici ne mare da pišu pripovetke, nego odmah – udri po romanu. Pa još ako je to početak trilogije, tetralogije ili serijala… Još bolje. To je kao da ste kuvar koji nikad nije ispržio jaje na oko, ali ste strašno samouvereni, toliko da mislite da možete napraviti gozbu za pedeset ljudi. Naravno, takvim piscima jelo često pregori ili je bezukusno i gletavo, ali njima je ionako važno da je jelo tu. I da ga ima u izdašnim količinama. Oni sebe ponosno nazivaju kuvarima. Nema veze što slabo ko jede to što skuvaju. Na kraju krajeva, kuvar je i onaj sa Mišelinovim zvezdicama i onaj u vojničkoj menzi. Zato se mnogi amateri toliko grabe za tu prestižnu titulu „pesnik“ ili „pisac“ jer misle da ih ona, na neki način, definiše, iako im je pisanje hobi a knjige objavljuju tako što nađu nekog sponzora ili podignu kredit.

Za kog svog lika biste rekli da ima najviše autobiografskog u sebi?

Za Zlatnog Dečka Nikolu iz knjige „Leva strana druma“. Takođe, Niški, glavni junak novele „Upitaj mrak“ iz zbirke „Kišni psi“ je neka vrsta mog alter-ega.

Napisali ste literarni serijal „Kula“ koji je dostupan za čitanje u digitalnom izdanju na servisu Bookmate. Koje su to po vašem mišljenju dobre, a koje loše strane koje donosi uticaj tehnologije na književnost?

Dobre stvari su to što je književnost tako dostupna svima, u svako doba, na bilo kojoj tački planete i što celu biblioteku možeš da spakuješ u svoj mobilni telefon. Loše stvari su što se gubi magija čitanja štampane knjige. Nema mirisa i ukusa… Ali, to možda zameramo mi matori, vidim da novim generacijama ništa ne smeta. Ipak, prilično mi je apsurdno da čitam strip u digitalnoj formi.

Možete li nam odati način na koji pišete – da li imate neku rutinu ili improvizujete?

Improvizujem samo kad moram, kada su kratki rokovi ili to zahteva situacija, ali to je baš retko. Moja rutina je jednostavna jer ja u životu ne radim nikakav drugi posao sem pisanja pa samim tim imam vremena da planiram i sprovedem sve onako kako ja želim. Pisanje se uglavnom deli na nekoliko etapa: priprema, istraživanje, izrada skice i konstrukcije, onda sama egzekucija i doterivanje i prerađivanje rukopisa. Ne pišem linearno, a najbolje mi ispadne ona priča kojoj u početku znam kraj. Radim ujutru i prepodne, tad mi je u glavi najbistrije, u kontinuietu mogu da pišem par sati. Ne razumem pisanje kao dirinčenje i mrčenje ‘artije tj. kao neku fizikaliju od po osam, devet, deset sati i više… U principu, ono što napišete u prva dva-tri sata je to. Posle samo lupate po tastaturi. Takođe, mora da postoji kontinuitet. Morate da pišete maltene svakog dana, da dišete i živite sa svojim junacima. Posle svakog dužeg prekida gubite taj kontakt i morate opet da ga gradite. Zato kampanjski pisci, a takvih je najviše u savremenoj srpskoj književnosti, ne uspevaju da dostignu neki veliki kvalitet. Ne možeš pet dana da radiš u firmi ili kancelariji a da vikendom odvojiš po par sati da nešto napabirčiš. Što bi rekao naš narod: „Neće slonče u lonče“.

Mislite li da pisac svoje delo treba da podredi određenom cilju, ideologiji, ili želji da prenese neku poruku, ili to delo treba samo sebi biti cilj?

Neko je jednom rekao, Džon Ford, ako ne grešim, da ako želite da pošaljete poruku – pošaljite pismo. Mislim da pisac pre svega treba da ispriča priču. Pripovedanje je suština književnosti. A cilj je da čitaoca odvedete od tačke A do tačke B. Zato je čitanje dobre knjige najsličnije putovanju. Da li ćete mu usput nešto poručiti, učitavati mu neku svoju filozofiju, ideologiju ili životne svetonazore, to često dođe samo od sebe, podsvesno… I od sekundarnog je značaja u odnosu na pripovedanje.

Poznato je da većina pisaca bira da radi i piše iz prestonice. Šta je uticalo na vas da se odlučite da kao jedan od najčitanijih savremenih srpskih pisaca, ostanete i radite u Nišu?

Sam posao je takav da ga možete raditi na bilo kom mestu. Bjelogrliću, recimo, nije bilo bitno odakle mu šaljem scenario. Da li iz Beograda, Barande, Niša ili sa Marsa. Bitno je da je njemu dobar i da se poštuju rokovi. Beograd je bitan zbog književne čaršije pre svega i mogućnosti da pisac lakše nađe angažman, izdavače, producente… Ja sam u Nišu ostao zbog porodice, da nisam u takvoj situaciji, odavno bih živeo van njega, i to ne u Beogradu, nego u inostranstvu. Gledao sam mnoge pisce sa strane kako hrle u Beograd puni nekog dirljivog entuzijazma. Onda sam ih gledao kako, suočeni sa surovom realnošću, podvijenog repa se vraćaju u svoje gradove i palanke. Prestonica nudi bezbroj mogućnosti ali je takođe velika gužva u šesnaestercu. S druge strane, Niš je književno maltene mrtav grad. Tri velika izdavača, Prosveta, Gradina i Zograf, su se ugasili, jedini pravi književni časopis Gradina je u velikoj krizi nakon smrti dugogodišnjeg urednika Zorana Pešića Sigme, književne nagrade koje se ovde dodeljuju su mahom sitniš za potkusurivanje prestoničkih klanova čiji se predstavnici smenjuju godinama u žiriju radeći po sistemu „ja tebi serdare – ti meni vojvodo“. Velika je najezda amatera i diletanata, pišu svi: šiparice, penzionisani oficiri, proizvođači belmuža i dokone tetke… Što je najgore, poslednjih godina su im i institucije poput biblioteka i kulturnih centara otvorile vrata pa ćete danas u Narodnoj biblioteci pre videti promociju knjige Alena Slavice ili nekog lokalnog polupismenog polupesnika nego knjiga Gorana Petrovića ili Zvonka Karanovića. Ljudi vide u medijima najave tih događaja i misle da je to kultura i savremena domaća književnost.

Dobitnik ste velikog broja nagrada i priznanja, kako za književna dela, tako i za popularnu seriju „Senke nad Balkanom“. Koliko Vam znače ova priznanja?

Nagrade su okej, ali ja pišem za sebe i za čitaoce.

Nalazite se među piscima koji su odlučili da bojkotuju najprestižniju književnu nagradu u Srbiji – NIN-ovu nagradu. Šta je dovelo do toga da ova nagrada izgubi poverenje nekih od najpoznatijih umetnika u našoj zemlji, među kojima ste i vi?

NIN-ova nagrada odavno nije najprestižnija, pitanje je da li je to ikad bila, jer, u stvari, to je nagrada oko koje se diže najviše medijske pompe, pošto je dodeljuje politički nedeljnik. Meni su daleko prestižnije nagrade koje nose imena naših velikih pisaca poput „Andrićeve“, „Ćopićeve“ ili nagrade „Miloš Crnjanski“. Paradoksalno, moji su se romani uvek dobro kotirali kod NIN-ovih žirija, prvi je bio u najužem krugu i te je godine NIN-a uzeo roman koga danas ne možete naći ni u jednoj knjižari jer je odavno prestao da se štampa. Kad pogledate unazad, većina NIN-ovom nagradom ovenačnih knjiga danas je potpuno zaboravljena. Seća li se iko tri romana za koje je Oskar Davičo dobio tu nagradu? S druge strane, romani koji nisu bili dovoljno dobri NIN-ovom žiriju, navešću samo neke: „Opsada crkve Svetog Spasa“, „Kad su cvetale tikve“, „Besnilo“, „Strah i njegov sluga“, „Top je bio vreo“, „Prokleta avlija“, „Una“… su danas klasici domaće književnosti i čitaju ih sve generacije, možete da ih nađete u svakoj knjižari. Izdržale su test vremena. Šta je onda problem? Pa u tome što je NIN-ova nagrada imala više promašaja nego pogodaka. A to je zato što se dodeljivala po mnogim drugim kriterijumima a ne estetskim, književnim. To je kulminiralo sa aktuelnim žirijem koji misli da pisci treba da pišu po nekim njihovim komesarskim preporukama i da treba da prilagođavaju teme, poetike i stil diskutabilnom (ne)ukusu Teofila Pančića i drugara. Plus, videlo smo, kada je Saša Ilić dobio nagradu – da je NIN namešten. Naime, mesecima unazad se znao pobednik. Književni kritičar i teoretičar Igor Perišić je dva meseca pre dodele napisao ko će biti laureat i – to se obistinilo. Taj nesrećni laureat, koji kasnije nije uspeo da proda ni prvi tiraž svoje nagrađene knjige, ga je čak i tužio sudu. To vam je kao da uhvatite lopova u krađi a onda na sud ne ide on – nego vi. Sada na silu pokušavaju da je „regionalizuju“ ali mislim da je kasno za to… Proces njenog srozavanja je pri kraju i najbolje bi bilo da je ukinu jer se sve oko nje pretvorilo u farsu i smejuriju. Ne pomaže tu ništa ni Basara.

Mislite li da je izdavaštvo u Srbiji, pa i svetu, previše komercijalizovano i da bi trebalo preispitati standarde prema kojima se vrši selekcija knjiga koje će se izdati?

Izdavaštvo je komercijalna rabota od kad je Gutenberg izmislio štamparsku mašinu a knjiga je samim tim – proizvod. U srednjem veku se bogatstvo nekog velikaša procenjivalo po veličini biblioteke koju ima a cena knjiga znala je da bude veća od cene jednog konja. Brat Stefana Nemanje, Miroslav Zavidović, je pored svega što je uradio u životu (a činio je svašta, recimo – opsedao je svojom flotom Dubrovnik), ostao na kraju zapamćen samo po jednoj stvari – knjizi. Ta knjiga je čuveno Miroslavljevo jevanđelje. I nije je on napisao, nego je dao novac da se napravi. Tehnologija je napredovala pa je sad vrlo lako napisati knjigu, svako ima u kući kompjuter, a nije teško ni izdati, odete u prvu štampariju sa par stotina evra u džepu i iz nje izađete kao novopečeni pisac. Bilo kakva selekcija je tu nemoguća jer nije ovo 1948. godina pa da zasedaju cenzorske komisije, živimo u 21. veku pa samim tim svako ima ustavom zagarantovano pravo da svoja praznoslovlja i manjak poznavanja pravopisa obnarodi u koliko primeraka hoće. Opet, što je više tih kvazi-pisaca, manje je onih pravih, što je više tih štanc-knjiga, manje je onih koje će trajati i čitati se kroz 20 godina. Neki se žale da ta gomila loših knjiga što izađe ispod štamparskih presa svake godine loša stvar i da zagušuje produkciju i skreće pažnju sa pravih vrednosti ali ja se ne slažem. Lakše je uočiti grumen zlata u blatu. Dobra knjiga uvek nađe put do čitaoca. Loša knjiga je… To što jeste – loša. Osim toga, tim i takvim piscima je pisanje često usputna zabava na koju se lože neko vreme dok ne vide da od toga nema ništa pa pređu na nešto treće: slikaju, pevaju, idu u ribe, skupljaju sličice fudbalera… I ostave nas profesionalce da radimo posao onako kako treba da se radi.

Znamo da ste odustali od pisanja drame o Branku Miljkoviću za Narodno pozorište u Nišu, zbog nesuglasica sa upravnikom ove institucije. Da li možemo očekivati obnovu saradnje s Narodnim pozorištem u Nišu i konačnu realizaciju drame o velikom pesniku?

Ne, sa Narodnim pozorištem u mom rodnom gradu više neće biti nikakve saradnje. Ja sam sebi posle svega obećao jednu stvar – a to je da u niško Narodno pozorište više nikad neću da uđem, ne samo kao autor, nego i kao gledalac. Moja predistorija sa tom institucijom je mučna hronologija raznih nesporazuma, preganjanja i zamajavanja, još od predstave „Konstantin“ koja je anatemisana još pre premijere. Onda je bez ikakvog objašnjenja skinut komad „Kalčina kafana“ koji je već bio u fazi čitajućih proba, zatim su došli skandali vezani za festival „Teatar na raskršću“, na kraju i ovo sa Miljkovićem… Šta je mnogo – mnogo je. Mislim da sam ipak dovoljno postigao u životu i stekao određenu reputaciju da ne moram da je poništim kroz mrtvorođene saradnje sa ljudima čija se vizija kulture i umetnosti ne podudara sa mojom.

Na čemu trenutno radite, i šta možemo očekivati od vas u skorijoj, a šta u daljoj budućnosti?

Intenzivno pišem roman „Zvezda nad prazninom“ o Branku Miljkoviću, tačnije, o njegovom ubistvu. Ideja je da izađe na jesen, ali videćemo, moram da budem zadovoljan rukopisom. Nedavno je iz štampe izašlo posebno, tvrodokoričeno izdanje romana „Dukat za Lađara“, na ćirilici i sa dodatom pričom. Sarađujem sa internet servisom Bookmate, gde premijerno izlazi moja proza u elektronskoj formi, nedavno sam potpisao ugovor za tri sezone serijala o beogradskom detektivu koji je negde na razmeđi Dilana Doga i Džona Konstantina. Odskora sam saradnik portala OKO RTS, a već duže vreme sam urednik novinske priče u Nedeljniku. Nakon Miljkovića, vratiću se opet u srednji vek, jer sam čitaocima ostao dužan romane „Učitelj mačevanja“ i „Carstvo nebesko“ kojim zaokružujem petoknjižje započeto romanom „Duge noći i crne zastave“. Tu je, naravno, i rad na filmu, početkom sledeće godine snima se serija „Konstantinovo raskršće“, a napisao sam nedavno i dve epizode za seriju „Feliks“, gde glavnu ulogu igra glumačka legenda Tika Stanić. Sve ostalo što vas zanima, možete pronaći na mom zvaničnom sajtu www.dejanstojiljkovic.rs.


Razgovarao: Nikola Jeremijaš
Izvor: niski.press