Intervju sa Britani Čeri, autorkom romana „Dišem s njim“

Roman Britani Čeri „Dišem s njim“ upravo se pojavio u prevodu na srpski jezik. Upoznajte autorku i njen stvaralački proces.
 
Da li pišete i pod nekim drugim imenom?

Ne! Britani Čeri je moje kršteno ime i čini se da me je oduvek predodređivalo za pisanje ljubavnih romana!

Na čemu trenutno radite?

Radim na novom romanu, pod nazivom „Coffee, Dates, and Tucker“. Reč je o novom ljubavnom romanu za odrasle koji govori o feministkinji Kejt, borcu za ženska prava, i Takeru, jednom seksi momku koji svaki dan živi kao da mu je poslednji, i svakog meseca se zabavlja sa nekom novom devojkom, bez obaveza. Drama, drama, drama!

Šta vas je inspirisalo da napišete svoju prvu knjigu?

Priču o Andrei i Kuperu (roman „The Space in Between“, 2013) napisala sam odavno u formi scenarija. Međutim, oduvek sam osećala da na taj način nisam uspela da do kraja izrazim njihovu dubinu, jer scenario ograničava pisca na 110 stranica teksta (manje-više). Onda je moja majka rekla: „Zašto ne pokušaš da napišeš roman? Vidi gde će te to odvesti...“ To sam i uradila. I sada smo tu gde jesmo...

Da li pišete nekim posebnim stilom, da li uopšte preferirate neki od stilova?

Mnogo volim da pišem iz prvog lica ili iz perspektive dva lica. Divno je kada imam tu mogućnost da uđem u umove svojih likova i osetim ono što oni osećaju. Da se krećem na način na koji se oni kreću. Da čulima iskusim isto što i moji likovi. Ja se bavim i glumom, kad sam na sceni svaki put postanem neka druga ličnost, a tako je i sa likovima u mojim romanima. Ja ne pišem o Andrei i Kuperu, ja postanem Andrea i Kuper! Kakva je to luda vožnja!

Postoji li neka poruka u vašem pisanju, koju biste voleli da prenesete svojim čitaocima?

Da, naravno! Pokušavam da svojim romanima prenesem ideju o božanskom prosvetljenju. Ideju da postoji nešto mnogo veće od samih junakaa. Mojim junacima se, ponekad, možda ne dopada situacija u kojoj se nađu, ali to je upravo ono što im je u tom trenutku potrebno. Volela bih da moje pisanje probudi nadu kod onih kojima je teško, koji se bore; da shvate da njihove nedaće neće večno trajati. Problemi vas vode ka novom početku, ka novom poglavlju u životu, a ponekad, i ka potpuno novoj priči. Promena nije uvek i jedino rešenje, ali ima situacija u kojima je promena najbolja stvar koja se nekom može dogoditi.

Da li su događanja u vašim knjigama zasnovana na nekom vama poznatom, ili na događajima iz vašeg života?

O da! To vam je kao ona izjava: „Ako ste hteli da o vama pišem lepše stvari, trebalo je da se bolje ponašate“. LOL. Ipak, ne mogu da kažem da je bilo koji lik zasnovan na samo jednoj osobi koju poznajem. Ali ima nekih ekscentričnosti, izazova, komičnih momenata, bila sam svedok nekih ozbiljnih problema sa kojima su se moji bližnji suočavali. Ponekad prosto „posmatram ljude“, nepoznate osobe koji prolaze pored mene i zapitam se: „Koja li je njihova priča? Šta ako je ta gospođa tajni agent, a njen muž vodoinstalater? Kakva bi bila njihova ljubavna priča?“ Takva razmišljanja se ponekad pojavljuju i u mojim romanima, njih zasnivam isključivo na nepoznatim ljudima.

Koje knjige najviše utiču na vas?

„Gordost i predrasude“. Kada  pomislim na ljubavne priče, pomislim na Džejn Ostin. Njeni likovi su neverovatno kompleksni, a istovremeno i veoma jednostavni. Zbog njenih reči osetite stvari koje nikad ranije niste osetili čitajući neku knjigu. Kad sam imala šesnaest godina, čitala sam, takođe, roman „Petoro ljudi koje srećeš u Raju“, Miča Elboma, zbog čega sam shvatila koliko smo svi mi kao ljudska bića povezani. Ta knjiga me je naterala da zastanem i razmislim o svojim postupcima, i kakav uticaj oni mogu imati na druge. Tako da sada, kada pišem, mislim na to, takođe. Kako će moje reči uticati na nekoga na drugom kraju sveta? Da li će ovi likovi nekome promeniti život? Nadam se da hoće, na bolje.

Ako biste morali da izaberete jednog pisca, koga biste označili kao svog „mentora“?

Kolin Huver je spisateljica koja mi oduzima dah. Stalno to ponavljam, njene reči me razdiru, njeni zapleti mi cepaju srce, ona je genijalna. Ako bih uspela da pišem makar upola dobro kao ona, bila bih presrećna.

Da li je pisanje za vas posao ili hobi?

Posao. Ako bih imala tu sreću da živim od toga, bila bih beskrajno zahvalna i svakog jutra bih se molila zahvaljujući Suncu koje mi je donelo novi dan. To bi bio najveći dar!

Sećate li se kako ste se zainteresovali za pisanje?

Bila sam stidljivo dete... Čak su me proglasili za najstidljiviju devojku u srednjoj školi! Ali tokom tog vremena ja sam posmatrala ljude. Učila sam kako ljudi međusobno razgovaraju, dok su svi ostali bili zauzeti životnim iskušenjima, ja sam osluškivala. Kada sam imala petnaest godina, napisala sam roman „Faith Everlasting“, o srednjoj školi, prepun klanova i drame, ali to sam tada proživljavala. To je period kad sam se zaista zaljubila u pisanje.

Šta je za vas najveći izazov u pisanju?

„Ne prepričavaj, pokaži.“

Imate li neki savet za druge pisce?

Samo pišite. Dovoljno ste dobri. Vredite. Vi to možete. Nemate šta da dokazujete bilo kome. Da li volite to što radite?  Onda nastavite to da radite, i ako ikad pomislite da ste sami, ako ikad poželite da odustanete, možete da mi se obratite, a ja ću vas podsetiti na ono što je važno. Dovoljno ste dobri. Molim vas, nastavite da pišete.

Postoji li nešto što biste poručili čitaocima?

Hvala. Zahvaljujući vama, meni se ostvaruju snovi. Hvala vam na svoj ljubavi i podršci! Volim vas sve do meseca i nazad!
 
Autorka: Kristen Houp Mazola
Izvor: khmazzola.wordpress.com
Prevod: Maja Horvat