Intervju sa autorom romana „Kraljica noći“: „Vredelo je čekati“

Roman Aleksandera Čija „Kraljica noći“ govori o Lilijet Bern, legendarnom sopranu, kojoj je ponuđeno poslednje veliko priznanje u njenoj pevačkoj karijeri ‒ libreto napisan baš za nju. Kada je shvatila da je libreto zasnovan na njenom životu, postaje joj jasno da neko pokušava da otkije i njene tajne. Ali ko?

Kritičari porede ovaj roman sa Tekerijevim „Vašarom taštine“.

U ovom intervjuu autor govori o tome šta je radio u pauzi od 13 godina između pisanja dva romana, ovog i prethodnog, njegovog prvenca. Odgovor na to pitanje je složen, i sadrži sve moguće obrte koje sadrži karijera velikog pisca: bankrot izdavača, posledice desetogodišnjeg prekoračenja rokova, potrošenog avansa, promena četiri urednika, i odgovor na pitanje da li je, na kraju, vredelo.

Nakon objavljivanja Vašeg prvog romana „Edinbourgh“, radili ste nekoliko različitih stvari. Magazin Out Vas je imenovao za jednog od 100 najuticajnijih ljudi, Vaši tekstovi su objavljivani na značajnim blogovima, u internet magazinima, pisali ste za Njujork Tajms, osvojili ste priznanja, nagrade, predavali i na Prinstonu, između ostalog. Uradili ste sve to, samo niste objavili drugi roman. Zašto ste nas ostavili da ga tako dugo čekamo?

Pa, kada to tako kažete, zaista zvuči kao mnogo toga. Mada, osećam se isto kao i kada sam napisao prvi roman. Sećam se da sam, jednom prilikom, rekao prijatelju da se osećam kao da sam kopao tunel do slobode i stigao na žurku.

Radio sam nekoliko poslova kako bih napisao ovaj roman – podučavao sam pisanje, pisao kao frilenser, radio kao konobar, čak i kao joga instruktor. Nadao sam se da ću moći da se odmorim od toga. Međutim, moj prvi izdavač je bankrotirao i ostao mi dužan honorar u iznosu tadašnjih jednogodišnjih primanja.

U istom periodu sam otišao na turneju. Osetio sam ukus slave, ali sam isto tako imao osećaj da sam pokraden. Promenio sam agenta i on je uspeo da mi povrati polovinu novca. Taj gubitak nikada nisam nadoknadio. Iako ovo deluje malo – šta je godinu dana spram trinaest – ipak je to bila prva godina i nekako je obeležila sve koje su sledile.

Postoji tu još nešto, esej koji pokušavam da napišem za knjigu posle ove – o sećanju koje mi se vratilo te godine kada je moj prvenac izašao. Sećam se čoveka u knjižari koji me je pitao zašto nisam napisao memoare. Odgovorio sam: „Ne sećam se svega“.  Tako sam naučio kako da prenesem to iskustvo u fikciju: pišete kako biste pokušali da opišete nešto što ste naučili u svom životu, ali se to ne radi tako što ćete opisati svoj život.

Kada sam objavio prvi roman, složili su se oni delići slagalice koji su mi nedostajali. Izgledalo je kao da sam se naterao da izbacim istinu iz sebe.

Da li je period između Vaša dva romana bio plodonosan ili frustrirajuć?

I jedno i drugo. Po mom mišljenju, plodonosni radni periodi su puni frustracija.

Merilin Robinson mi je jednom rekla: „Velika umetnička dela nikada ne nastaju zahvaljujući velikom samopouzdanju“, i mislim da je to istina.

Postojao je kratak vremenski period kada sam bio veoma uzbuđen time šta romanom mogu da postignem. Kada sam objavio prvi roman, usledile su dve nagrade te jeseni – nagrada The Whiting Writers i nagrada The National Endowment Fellowship. Delovalo je kao da univerzum pokušava da mi nadoknadi nešto od onoga što mi je oduzeto. A, s obzirom na to da sam osvojio N.E.A. nagradu za odlomak iz „Kraljice noći“, ta nagrada kao da je došla s porukom: „Idi i uradi to!“

I jesam... donekle.

Preselio sam se u Los Anđeles, gde sam se, u suštini samo odmarao, čitao razne stvari, išao na zabave i u biblioteke. Kada sam ostao bez novca, preselio sam se kod mame u Mejn. Pisao sam u njenom podrumu, počev od 5:00 ujutru, pravio pauzu za vreme reprize serije „Bafi ubica vampira“ u 11:00, jeo rani ručak i onda još radio. Taj tromesečni boravak kod mame izgledao je kao najčudnija, najžalosnija književna kolonija.

Onda sam otišao u Pariz gde sam istraživao građu. Odatle sam otišao na godinu dana u Ročester kao nezadovoljni supružnik čoveka koga sam pokušao da volim. Kada se ta veza okončala, zaposlio sam se na Amherst koledžu, gde sam imao čast da budem njihov spoljni član četiri godine. Veći deo romana sam tamo i napisao. Kada se taj period mog života završio, vratio sam se u Njujork gde je izgledalo kao da je vreme obrisalo sve što me je mučilo u vezi sa tim gradom.

Kako bih zaradio za život, pisao sam još mnogo toga, osim romana – publicistika je moj stalni posao. Mnogo sam istraživao, možda i previše. Progonila me je kritika koju bih mogao da dobijem od nekog istoričara koji bi mogao da kaže da je moj roman bez veze, samo zbog neke male istorijske greške.

Da li ste imali pad inspiracije dok ste pisali „Kraljicu noći“?

Najteže mi je bilo kada sam odlučio da povučem roman i preradim ga u skladu sa novim činjenicama do kojih sam došao istražujući, a vezani su za pevačicu Paulinu Vijardo-Garsija i Ivana Turgenjeva (oboje su likovi u romanu). Ticalo se informacije o tome kako je ona, dok joj je glas bledeo, pisala opere a on libreta – on ju je voleo, verovao u nju i podsticao je da to radi.

Znao sad da, ako ne nađem način da tu epizodu uključim u roman, postoji opasnost da napišem roman samo o njima. Tako je ta priča o njima moj omiljeni deo u romanu.

Da li su Vaš agent i izdavač vršili pritisak na Vas?

Jesu, i to s pravom. Moj prvobitni ugovor za knjigu je predviđao da ona bude završena do 2006. godine. Svi koji su bili uključeni bili su veoma strpljivi i puni podrške. Drugim piscima bi, u ovakvim situacijama, ugovori bili otkazani i ja se nikada ne bih žalio na pritisak koji su na mene vršili. Iako sam ponekad zbog toga osećao krivicu, pokušao sam to da shvatim kao vid ljubavi.

Da li ste osećali komercijalni pritisak i strah za sopstveno izdržavanje?

Najveći pritisak sam osećao kada mi je ponestalo novca. Dobio sam honorar za knjigu, sve ostalo je bio neplaćeni rad, morao sam da radim kako bih mogao da plaćam račune. I što sam više čekao sa objavljivanjem romana, to je odugovlačenje pretilo da ugrozi sve ostalo u mom životu. Svako malo odlaganje, svaka greška, svaki pogrešan pravac kojim bi moje pisanje krenulo, povlačili su ozbiljne posledice. Pritisak je postao nepodnošljiv poslednje dve godine. Taj pritisak je takođe upropastio svaki porodični praznik tokom čitave decenije. To je bilo ono vreme između dva semestra kada sam mogao najviše i da pišem.

Da li ste se uplašili da biste mogli postati zaboravljeni pisac?

Kako da ne! Dešavalo se da naiđem na objave po blogovima u kojima bi čitaoci hvalili moj prvi roman i komentarisali: „Izgleda da je prestao da piše!“ Bilo bi mi teško kada bih to pročitao. Ali, razumem. Na kraju sam postao poznatiji po esejima i objavama na blogovima nego po svom prvom romanu. Moja prijateljica Mod Njuton i ja smo nedavno pričali o našim blogovima, i dogovorili smo se da se prema njima odnosimo kao prema manjim knjigama koje smo objavljivali između onih knjiga koje su važne. Smatraćemo ih eksperimentima izvršenim u cilju bolje prodaje sledeće knjige – to omogućava da se zadrži čitalačka publika bez straha od katastrofalne prodaje knjige.
 
Šta se, po Vama, najviše razlikuje ovog puta?

Još uvek ne znam kako to da opišem. Uglavnom pokušavam da se fokusiram na ono što sledi. Imam svoju kolekciju eseja, kao i ideje za četiri romana.
 
„Kraljica noći“ je izašla. Kako se osećate tim povodom?

Osećam se sjajno. Jedno vreme sam govorio ljudima: „Ne može biti vredno“ misleći na trud i žrtvu. Sada imam osećaj kao da možda i jeste. Videćemo!

Izvor: www.themillions.com