Intervju sa autorkom Kejt Kvin

Kejt Kvin piše istorijske romane. Poznata je po četiri romana Sage o carici Rima i dve knjige o neslavnoj porodici Bordžija. Radnja njenog najnovijeg romana „Alisina mreža“ smeštena je za vreme Prvog svetskog rata i govori o špijunskoj mreži koju su činile žene. Razgovaraćemo o ovim zapostavljenim heroinama koje su rizikovale svoje živote tokom Velikog rata. Autorka će nam takođe nagovestiti na čemu trenutno radi. Nadamo se da će vas ovaj intervju upoznati sa onim što se krije iza Alisine mreže. Knjiga je fenomenalna, pa se nadamo da ćete iskoristiti prvu priliku da je pročitate. Hvala autorki!



Šta vas je nateralo da napravite predah od antičkog Rima i pišete o ženama koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu?

Obožavam Rim iz antičkog doba, i volela bih da jednog dana ponovo pišem na tu temu, međutim, nikada sebe nisam smatrala piscem koji piše o samo jednom istorijskom periodu. Oduvek su mi na pamet padale ideje da pišem o raznoraznim istorijskim periodima, od antičkog Rima pa sve do Prvog svetskog rata. Kada sam nedavno primetila popularnost i interesovanje za knjige koje govore o ratovima koji su se odigrali u 20. veku, imalo je smisla da se ponovo posvetim nekim pređašnjim idejama, i vidim da li će mi neka od njih zagolicati maštu. Tako je i bilo!

Zadivljujuće je to što ove žene nisu bile pasivni posmatrači tokom Velikog rata. One su preuzele ključne i opasne uloge u ratovanju. Zanima me vaše mišljenje, zbog čega su ove žene pale u zaborav?

U njihovo doba, heroine su bile žene poput Luiz de Betinji i Idit Kavel, koje su bile slavljene i odlikovane, i o njima se pisalo. Generacija devojčica je odrasla upoznata sa njihovim pričama, što je neke od njih inspirisalo da se priključe Upravi za specijalne operacije (eng. Special Operations Executive – SOE) i same postanu špijuni u Drugom svetskom ratu koji je usledio. Međutim, te žene – Perl Viderington, Nensi Vejk i ostale – nadmašile su slavu špijunki koje su im prethodile, možda čak i kao što su sećanja na Drugi svetski rat nadjačala sećanja na Veliki rat. Takođe, problemi poput dobrog starog seksizma uticali su na to da žene poput Luiz postepeno padnu u zaborav. Tokom ratova, žene su često preuzimale uloge u oblastima u kojim su uglavnom muškarci bili dominantni – dok bi se po završetku rata od njih očekivalo da se vrate pređašnjim ulogama. U istraživanjima koje sam sprovela, uočila sam opipljivu nelagodu koja se vezivala za ideju da su žene učestvovale u nečasnim radnjama kao što je špijunaža. Društvo je dosta lakše prihvatalo slavu žena koje su imale tradicionalno ženske uloge, poput poziva medicinskih sestara.

Priča o Mati Hari nas i dan-danas opčinjava. Zašto onda nismo bolje upoznati sa pričama drugih špijunki, poput Luiz de Betinji?

Mata Hari svoju popularnost nije stekla zbog svog špijunskog angažmana, koji se može dovesti u pitanje, već zbog svoje lepote i bavljenja egzotičnim plesom, uz nekolicinu erotskih fotografija. Postala je poznatija od svojih suparnica, ne toliko zahvaljujući svojim delima koliko zbog toga što je bila „seksi špijunka“, što svakako primamljivije zvuči od „običnog“ ženskog špijuna. Bojim se da je dvostruki standard Madone-kurve još tada bio na snazi, naročito u branši obaveštajaca tog doba; žene koje su se bavile špijunažom prihvatane su ili kao bezgrešne patriote koje su radile za svoju državu a da nikada nisu kompromitovale svoje vrline (Luiz de Betinji, Idit Kavel – obe su kroz propagandu prikazivane kao krhke mučenice) ili kao zavodljive i nepouzdane bludnice koje su izmamljivale tajne od muškaraca pomoću seksa (Mata Hari – prikazivana kroz propagandu kao podmukla zavodnica). A s obzirom na to da se seks prodaje, Mata Hari je ta koja će postati najpoznatija od svih – ili makar najozloglašenija.

Da li ste se susreli sa još nekim ženama koje zaslužuju da im se oda priznanje?

Da, Ima ih tako mnogo! Na primer Marte Nokart, koju su Nemci odlikovali Gvozdenim krstom (nem. Eisernes Kreuz, vojno odlikovanje) zbog nege koju je pružila nemačkim vojnicima tokom rata, neznajući da ih je zapravo uporedo špijunirala. Ili Ljudmila Pavličenko, snajperista pri ruskoj vojsci tokom Drugog svetskog rata, koja je zaslužna za 309 ubistva i koja je imala priliku da upozna Elenor Ruzvelt. Elsi Inglis, doktorka koja je osnivala bolnice u Francuskoj i Srbiji tokom Prvog svetskog rata, ostala je sa svojim pacijentima kada su Nemci preuzeli njeno odeljenje u Srbiji i kada joj je pod pretnjom dato da potpiše izjavu da su se nemački vojnici dobro ophodili prema njoj, pogledala je komandanta nemačke vojske u oči i rekla: „Čik me naterjate.“

Dok ste istraživali, da li ste imali poteškoće da pronađete pouzdan materijal o Alisinoj mreži?

Ne baš. Prvi svetski rat se odigrao pre više od 100 godina, tako da velika količina materijala nije više pod ključem. A nailazila sam i na neke sjajne izvore iz prve ruke: na zamenicu Luiz de Betinji, Leoni fon Hut (skrivena u mojoj knjizi pod agentskim imenom Violet), koja se udala za novinara nakon rata, a koji je napisao memoare o njenim špijunskim iskustvima. Tako sam imala iskaze iz prve ruke koji su mi poslužili za mnoge scene koje je trebalo da dramatizujem!

Da li ste otkrili neke činjenice o ženskim špijunima koje bi nas mogle iznenaditi?

To nije bio glamurozan poziv. Filmovi umeju da vas navedu da mislite da se špijunski posao svodi na nošenje elegantnih toaleta i posećivanje koktel-zabava, uz uzbudljiva dešavanja, ali je realnost mnogo više bila ispunjena dosadom i opasnošću; svodilo se na to da se ne ističete previše kako biste bili u mogućnosti da što je moguće neprimetnije prikupite poverljive informacije. Špijuniranje je iziskivalo ogromnu količinu hrabrosti: ne samo da uspete da se priberete i fokusirate na jedan opasni zadatak, već da ga iznova izvršavate, mesecima, možda čak i godinama, istovremeno pokušavajući da preživite pod ratnim okolnostima.

Sa kojim su se sve izazovima članice Alisine mreže suočavale?

Ukoliko bi vas uhvatili na delu, u špijunaži, mogli ste da završite u zatvoru, da vam se sudi i presudi na doživotni zatvor, ili pogubljenje pred streljačkim vodom – biti žena nije uticalo na izricanje smrtnih presuda, što pogubljenja engleske bolničarke Idit Kavel i francuske špijunke Gabrijel Peti mogu da posvedoče. Uprkos opasnosti koju špijunski poziv sa sobom povlači, mreže špijuna su se suočavale i sa običnim životnim problemima tokom ratnog stanja. U okupiranoj Francuskoj se mogla osetiti značajna oskudica hrane i goriva; inspekcije domova su se mogle dogoditi u bilo kom trenutku, da vam pritom konfiskuju sve, od kuhinjskih zavesa do zaliha hrane. Stalno ste bili pod pretnjom napada ili silovanja, dok su policijski čas i restrikcije činili svakodnevni život nepodnošljivim – čak je i vreme bilo usklađeno sa nemačkim, da ne zaboravite ko je glavni.

S obzirom na opasnosti sa kojima su se ove žene suočavale, kako mislite da je sudelovanje u Alisinoj mreži uticalo na njihov život nakon završetka rata? Da li verujete da su imale iste traume kao i muškarci koji su učestvovali u borbi?

PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) je nešto što postoji koliko i ratovanje, bilo da je za to postojao adekvatan naziv ili ne. Špijuni su se možda suočavali sa drugačijim vidom borbe u odnosu na vojnike u rovovima, ali je neminovno to da su ti angažmani morali da utiču na njihove živce. Verujem da su žene koje su pripadale Alisinoj mreži imale poteškoće kada su se vratile svojim normalnim životima – što sam pokušala da dočaram kroz moju junakinju Iv, koja se godinama nakon rata bori sa alkoholizmom, košmarima i sećanjima.

Da zaokružimo priču, šta biste voleli da čitaoci izvuku kao pouku iz romana „Alisina mreža“?

Ove žene su rušile i prkoslie svim pravilima vremena i društva u kom su rođene, a za svoju domovinu su se borile neverovatno hrabro, inteligentno i odlučno. One zaslužuju da ih se sećamo – ali i da nam budu uzor!

O čemu trenutno pišete? Da možda radnja nije ponovo smeštena tokom Prvog svetskog rata?

Volela bih da jednog dana ponovo pišem o ovom periodu, ali trenutno radim na priči koju takođe čine dve vremenske odrednice, od kojih se jedan tok odvija tokom Drugog svetskog rata. Radni naslov romana je Darkroom (Mračna komora) i govori o potrazi za nacističkim ratnim zločincima u posleratnoj Americi, kao i o ženama koje su bile piloti ruske vojske, poznatije kao „noćne veštice“..
 
Izvor: historywomanperspective.com
Prevod: Aleksandra Branković