Intervju sa Anitom Dajamant, autorkom romana „Devojka iz Bostona“

Anita Dajamant je rođena u Masačusetsu, u gradu Nju Hejven gde i danas živi sa porodicom. Zavoleli smo njeno pisanje u „Crvenom šatoru“, a usledili su divni romani „Dobra luka“, „Poslednji dani“ i „Dan posle noći“. Sa autorkom razgovaramo o njenom romanu „Devojka iz Bostona“.

Kako je došlo do ovog romana?

Godinama sam išla na odmor u blizinu Rokporta u Masačusetsu i prolazila pored „Rokport lodža“ ne obraćajući pažnju. Ali jednog jutra sam videla prijateljicu kako izlazi iz tog restorana i zaustavila se – radila je tu preko leta kao kuvarica. Tada sam saznala da je to mesto podignuto u prvoj deceniji prošlog veka kako bi devojčice skromnog porekla imale gde da odlaze na jeftine odmore. Mesto je bukvalno parna mašina prepuna tajni – i priča.

Na univerzitetu Harvard sam pronašla arhive o „Rokport lodžu“: 47 kutija prepunih brošura, isečaka iz novina, albuma i fotografija devojčica u kupaćim kostimima ili spremnim za predstavu talenata ili teniski meč. Želela sam da saznam ko su one.

„Rokport lodž“ je i bio radni naziv knjige, zar ne?

Da, ali je junakinja Adi „preuzela stvar“ i roman je postao njena priča, a samim tim i naslov – „Devojka iz Bostona“.

Koliki deo knjige je zasnovan na arhivi koju ste pronašli?

Arhiva mi je pružila detalje o aktivnostima koje su se odvijale u „Lodžu“ poput toga kakva je hrana služena, kakva se odeća nosila i slične sitnice koje su mi pomogle u stvaranju istorijski tačne postavke. Inspirisali su me neki članci iz novina i fotografije, ali taj materijal nije bio izvor za priču i likove.

Zašto se u svojim romanima fokusirate na odnose među ženama?

Verujem da ima još prostora za priču o ženskoj istoriji i da postoji interesovanje za tu temu. Moji romani slave važnost ženskih prijateljstava koja su često trivijalizovana a ponekad čak i demonizovana. Iz ličnog iskustva smatram da su ženska prijateljstva istrajna i neophodna.

Šta Vam je najteže kod pisanja o ženama? A šta najlakše?

Kao i većina pisaca, pišem o ljudima. Biram da se fokusiram na žene koje su teške, lake, snažne, slabe, slatke, jake, anđeoske, gubitnice, pobednice. Isto kao i muškarci.

Divite se jednostavnosti knjiga koje čitate. Da li tome težite i u sopstvenom radu?

Da, težim jednostavnosti, ili je možda bolja reč „jasnost“. Želim da čitalac zaboravi na mene kao pisca i da priča preuzme primat. To je jedan od razloga zbog čega primenjujem govorni jezik. Ne koristim reči za koje znam da će čitaoca naterati da uzme rečnik.

Izbor imena likova Vam je važan. Kako ih birate?

Izbor imena je misteriozan proces. Ponekad liku menjam ime nekoliko puta; recimo trebalo mi je vremena da Aron iz „Devojke iz Bostona“ dobije to ime, bio je Moris u prvih nekoliko rukopisa. Ali Adino ime mi se gotovo odmah javilo. Nisam sigurna odakle je poteklo, ali sam odmah znala da je pravo. Ne mogu da objasnim zašto. Kao što rekoh, misteriozno je.

U čemu mislite da je tajna popularnosti Vašeg debitantskog romana „Crveni šator“?

Tokom godina sam dobila mnogo mejlova u kojima mi čitaoci govore koliko i zašto im je roman značio. Jedna od osnovnih tema je način na koji roman slavi žensku snagu i značaj međusobnih odnosa, uključujući one između majke i kćerke, sestara, prijateljica.

Izvor: chatelaine.com
Prevod: Dragan Matković