Intervju sa Alvarom Arbinom: „Pisac mora da portretiše mračni deo priče, onaj njen deo koji se ne prepričava“

Ima dvadeset i devet godina i dva bestselera. Alvaro Arbina jedna je od velikih nada španske književnosti. Sa „Simfonijom vremena“ ponovo pokazuje šta je sve u stanju da učini.

Drugi roman Alvara Arbine iz Vitorije bio je jedan od najiščekivanijih ove sezone i nije razočarao. „Simfonija vremena“ je velika slagalica čiji se svi delovi ne uklapaju u pazl pre poslednjih stranica knjige. „U romanu postoji trenutak vrtoglavice u kojem čitalac ne zna baš najbolje šta može da se dogodi. Izazov je bio u tome da se svi delovi romana na kraju uklope i sačine dobar pazl kako se čitalac ne bi osetio razočarano“, govori nam u intervjuu koji smo održali u kafeteriji jednog hotela u centru Madrida, u Gran Viji.

„Simfonija vremena“ je razgranat roman koji se razvija u dva različita vremenska okvira. Prvi teče od početka 1914. godine, a drugi se proteže na poslednje tri decenije devetnaestog veka gde se kroz pripovedanje objašnjavaju događaji koji će uslediti 1914. „Svaka scena i konflikt prikazuju se tačno u trenutku u kom je to neophodno i sa svrhom nužnom da se održi pažnja čitaoca. Mislim da intriga ne protiče naglo nego na veoma posredan i suptilan način koji se provlači kroz celokupno pripovedanje“, objašnjava baskijski autor koji je po profesiji arhitekta.

Glavna junakinja Elza je nezavisna žena slobodoumnih uverenja koja traga za sopstvenim identitetom i poreklom. Iako je isprepadana zbog samoće koja joj je nametnuta, nastoji da sazna zašto ju je suprug ostavio i da shvati sudbinu svog oca, koji je nestao. Roman se odvija u različitim državama u kojima more igra odlučujuću ulogu. „More je kao još jedan lik romana“, ističe pisac.

Razdoblje obrade romana praktično je trajalo dve godine, u kojima se gotovo u potpunosti posvetio pisanju, i otud je imao više vremena da neguje svoju prozu i liriku. Uspeo je da prikaže atmosferu u kojima se naučnička pozadina i magija spontano prepliću. Valja imati u vidu da su u vreme u kojem protiče roman iluzionizam i spiritizam bili veoma u modi. „Žil Vern je paradigmatična figura tog doba u kojem su naučna otkrića vodila saživot sa naučnom fantastikom. Za mnoge stvari ne znamo da li su pripadale jednoj ili drugoj kategoriji“, objašnjava Alvaro Arbina.

Pojedini pejzaži u romanu odišu prilično gotskom i mračnom atmosferom. Takav je slučaj sa Dikensovim Londonom ili Konradovom džunglom, ali i sa numeričkim kosmosom Semjuela L. Hidžinsa za kog se pretpostavlja da je izumeo fotografsku kameru koja je bila kadra da vizuelno uobliči budućnost i koja će nam ponuditi ključ za mnoge pasuse romana, koji pak duboko realistički oslikava svet baskijskih rudnika i engleske industrije čelika. Posredi su nespojivi svetovi čiji saživot autor postiže na briljantan način.

Autor je počeo da piše „Simfoniju vremena“ dok je bio na turneji sa svojim prvim romanom. „Kada sam počeo da je pišem, već je bila prilično osmišljena“, priznaje. „Ali novi roman je ipak značajno narastao u samom toku pisanja. Tragao sam za zasebnim jezikom, jezikom šireg raspona. Pokušao sam da postignem da jezik bude esencijalan za razvoj romana za koji sam želeo da postane most između onog što čitalac čita i sveta u koji on uranja. Pisac mora da portretiše mračnu stranu priče; onaj njen deo koji se ne prepričava, kao što je to bogaćenje katalonskih i baskijskih industrijalaca preprodajom robova na Kubu. Iz tih se epizoda najviše može naučiti“, precizan je.



„Književnost nema razloga da nudi odgovore. Ono što mora da čini, jeste da formuliše pitanja.“

Po mišljenju mladog pisca, „književnost nema razloga da nudi odgovore. Ono što mora da čini, jeste da formuliše pitanja. Ona nam služi i da se greške iz prošlosti ne bi ponavljale. Istorija se ne ponavlja, ali obezbeđuje sebi prostor. Ima redundantnu melodiju.“ Melodiju koju nam sugeriše naslov romana i koju autor ume da tumači do savršenstva.

„Mora se biti pošten prema čitaocima. Pisac ne može da ih obmane, to je nešto za šta bi naknadno platio“

Za Alvara Arbinu jedna od uloga pisaca jeste da prenese priču i unese novine. Da napravi „igru ogledala“ što će biti zabavna za čitaoce koji će na kraju reći da su sve misterije bile prisutne u romanu iako ih oni nisu videli. „Mora se biti pošten prema čitaocima. Pisac ne može da ih obmane, to je nešto za šta bi naknadno platio“, kategorički tvrdi.

Priznajte, za kraj, da ste počeli da se osećate piscem.

„Naučio sam da živim pišući i već skiciram nove priče“, pisac napominje da je veoma ponosan što je objavio roman i što je recepcija koju su mu podarili čitaoci bila takva da je za malo dana od objavljivanja, izašlo drugo izdanje. „Neki dan sam u Baskiji tri sata potpisivao knjige. Daj bože da na svim mestima bude tako“, zaključuje ovaj jednostavni i humani pisac koji posvećuje svoju mladost pisanju i, s vremena na vreme, sebi dopušta kakvo ludilo.

Autor: Havijer Velasko Olijaga
Izvor: todoliteratura.es
Prevod: Igor Marojević
Foto: MerZab under the Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International license