Intervju sa Alisom Palombo, autorkom knjige „Violinista iz Venecije“

Povod za ovaj intervju je autorkin prvenac, roman „Violinista iz Venecije“. Saznaćete kako su muzički koreni pomogli Alisi Palombo u pisanju romana, i zašto preporučuje čitanje knjiga koje su izvan našeg omiljenog žanra...

Možeš li nam svojim rečima reći nešto o knjizi?

Naravno! Roman je o izmišljenoj osobi koja se zove Adrijana d’Amato, koja voli da svira violinu. No, njen otac smatra da to nije prikladno zanimanje za ženu, i zabranjuje joj da se bavi daljim učenjem sviranja. To navede Adrijanu da potraži Vivaldija, koji je u Veneciji tada bio prvenstveno poznat kao violinista a ne kao kompozitor, kako ga mi danas najviše poznajemo. Njihovi časovi ubrzo prerastaju u strasnu ljubavnu vezu, što je i opasno i zabranjeno, budući da je Vivaldi sveštenik. Roman prati njihovu vezu i događaje posle njihovog rastanka, prateći posledice koju je ona ostavila na Adrijanin život – i lični i muzički.



„Violinista“ se dešava u Veneciji, koja je jedno od tvojih omiljenih mesta na svetu. Takođe si i obožavateljka slavnog kompozitora Antonija Vivaldija. Kako su mesto, čovek i njegova muzika inspirisali tvoju priču?

O Veneciji je tako zabavno pisati jer je veoma lepa a opet i rizično, i to iz istog razloga, tako da se nadam da sam obavila dobar posao. Takođe je dobro pisati o njoj sa pozicije pisca istorijskog romana s obzirom da se u poslednjih nekoliko vekova nije mnogo promenila. Nisu baš izgradili mnogo novih puteva i nebodera! Kada sam otišla tamo da bih prikupila građu za pisanje romana, videla sam puno toga što je gledao i Vivaldi u vreme kada je tamo živeo. Fizički, Venecija je kao nijedno drugo mesto na svetu, i njena istorija, kultura i društvo u 18. veku bili su izuzetno osobeni, pa sam se trudila da roman bude prožet time.

Vivaldi je bio interesantan tip, najblaže rečeno, pa sam pustila da me u pisanju vode detalji koje sam pročitala o njemu, kao i njegova muzika. Intenzivno sam slušala njegove kompozicije, tokom čitavog procesa pisanja romana. To je bila moja početna tačka. Pokušala sam da mi njegova muzika i priče koje sam čitala o njemu budu izvor za stvaranje lika u knjizi.

Tvoja junakinja Adrijana je veoma izuzetna žena, i lik koji se dramatično razvija usled razvoja događaja u knjizi. Čemu se najviše diviš kod nje? I koliko ste vas dve slične a koliko različite?

Mislim da joj se najviše divim zbog načina na koji je prevazišla tragične događaje koji su je zadesili, i našla je način da bude srećna ‒ shvatila je da ljubav i sreća dolaze u različitim oblicima. Na kraju knjige ona je veoma mudra, što svakako nije bila na početku.

Adrijana i ja smo sigurno slične u mnogim stvarima – volimo muziku, mada je ona violinistkinja a ja pevačica. Mnogi delovi u kojima ona priča o tome kako se zbog muzike oseća, i kada je sluša i kada je izvodi, prilično su autobiografski. Takođe u njoj ima neke beznadežne romantičnosti, baš kao i u meni. Ne boji se da krene ka onome što želi, i volim da mislim da sam u životu i ja znala da budem takva. Bilo da stvari uspeju ili ne, verujem da je bolje pokušati nego pitati se šta je moglo da bude. Tu međutim počinju i naše razlike, jer je ona nesmotrena na način na koji ja nisam. Ona je mnogo pesimističnija osoba nego ja, pogotovo u mlađim godinama. Bilo je trenutaka u toku pisanja romana kada sam se upitala zašto ona ima tako mračan pogled na neke stvari, ali sam shvatila da je jednostavno takva a da ja samo pokušavam da zabeležim njen glas koji je kanalisan kroz mene. Mislim da sam zapravo dosta slična i sa Đuzepeom mada to nisam shvatala sve dok knjiga nije bila gotovo završena. Ja sam u prijateljstvu glas razuma koji drugi ljudi možda ne žele da čuju, i kada ne mogu da odgovorim prijatelje od loših ideja obično im se priključim da bih minimalizovala štetu.

Ne samo da si pisac, već si i školovan pevač i violinista. Možeš li nam reći nešto o tvom muzičkom iskustvu i kako je to uticalo i pomoglo dok si pisala „Violinistu“?

Imati iskustvo, ne samo u izvođenju muzike već i u muzičkoj istoriji i teoriji, bilo je od velike pomoći. Nisam morala da istražujem toliko koliko bi mi bilo potrebno bez toga. Kada sam počela da pišem roman, nisam znala mnogo ni o Vivaldiju ni o Veneciji. Znala sam samo da u meni postoji ta priča koju moram da napišem. Muzika je me je uvela u to, znala sam da mogu dobro da pišem o njoj. Kao što sam rekla ranije, osećanja i razmišljanja obožavaoca muzike i izvođača su velikim delom autobiografska, ali sam takođe znala i kako je to biti na času sa nastavnikom koji ti kaže: „Uradi to ponovo“, i raditi iznova i iznova na istoj stvari sve dok je ne odsviraš kako treba. Ja sam najgori amater na violini. Počela sam da uzimam časove kada sam krenula sa pisanjem romana, i to je bio deo istraživanja za knjigu. Bila sam apsolutno očajna u sviranju, ali sam se jako zabavila i mnogo naučila, a takođe stekla i dodatno poštovanje za ljude kao što su Adrijana i Vivaldi, ljude koji su virtuozi na violini. Veoma je teško svirati taj instrument a ja sam samo želela da naučim osnove da bi mi to pomoglo u pisanju. Moje muzičko obrazovanje iz klasičnog pevanja svakako ima svoju ulogu u romanu. Izvodila sam nekoliko muzičkih komada koji se pominju u njemu, pa nisam mogla odoleti da ne pišem o njima. „Stabat Mater“ koju Adrijana čuje u kapeli Pieta je jedan od njih. Užitak je i pevati ga. Takođe sam izvodila i ariju „Cosi potessi anch’io“ iz Vivaldijeve opere „Besni Orlando“ što je komad koji je Vivaldi zapravo napisao za Anu Điro.

Tvoja ljubav prema muzici ima svoju ulogu i u tvom procesu pisanja. Kao obožavatelj simfonijskih metal bendova gde su glavni vokali ženski, tvoja lista pesama za pisanje „Violiniste iz Venecije“ ima moju punu podršku. Kako koristiš muziku da ti pomogne u pisanju? Koje umetnike i albume, čitaoci treba da preslušaju da bi saznali šta te inspiriše?

Zapravo slušam tu istu muziku dok odgovaram na ova pitanja! Čak i kada ne pišem o muzici, kao u mom drugom romanu, ona je integralni deo mog procesa pisanja. Uvek napravim listu pesama za delo na kome radim i pokušavam da za svaku scenu nađem odgovarajuću pesmu. Na primer, dok sam pisala završnu scenu u svom drugom romanu, slušala sam Kamelot’s i njihovu „Veil of Elysium“, i uklopila se u scenu savršeno.

Ponekad čujem pesmu i odmah je povežem sa likom, scenom ili temom. Često mi slušanje tih pesama i razmišljanje o njima u vezi sa karakterom ili scenom pomaže da raščistim nešto u vezi sa pričom, ili mi da neku novu ideju. Ponekad tu listu stavim na moj ajPod i kada sam na poslu i ne mogu pisati, pustim te pesme da bih i dalje bila u vezi sa romanom na kome radim. Dok sam pisala „Violinstu iz Venecije“ slušala sam Nightwish. Naročito pesme „She is my sin,“ „Ghost love score,“ „Slow, Love, Slow,“ i „The Crow, The Owl, and The Dove.“ „April Rain“ od Delain, „Shalow Life“ od Lacuna Coil, „The Flame Withinare“ od Stream of Passion su albumi koje sam slušala besomučno dok sam pisala „Violinistu iz Venecije“. Slušala sam i Lindzi Stirling zato što je violinistkinja. Druge pesme koje su pronašle svoj put ka priči su „End of Time“ od Lacuna Coil, „Forgiven“ od Within Temptation, „My Heart is Broken“ od Evanescence i „Heavy in Your Arms“ od Florence + the Machine. Celokupna lista pesama je na mom vebsajtu za svakoga ko hoće da je pogleda.

Uvek pitam autore početnike kako je izgledao njihov put od nacrta romana do objavljivanja. Kada i kako si odlučila da pisanje shvatiš ozbiljno?

Iskreno, ne sećam se kada sam odlučila da postanem pisac. Od kako sam naučila da čitam, volim književnost i možda sam zato poželela da pišem i sopstvene priče, i to sam radila još kao dete. Zapravo, napisala sam roman još u srednjoj školi, od koga, naravno ništa nije bilo, za šta zahvaljujem Bogu jer je bio užasan. Imam hrpu priča koje nikada neće ugledati svetlo dana, ali uvek sam znala da želim da budem pisac. Mislila sam da ću i „Violinistu“ ostaviti po strani, ali dopao mi se toliko da nisam htela da odustanem dok ne napravim materijal za objavljivanje, i uspela sam u tome. Moj glavni cilj je da postanem autor s punim radnim vremenom, ali mnogi pisci nikada ne uspeju u tome, tako da ćemo videti. Ne nedostaje mi materijala, pa dok god budem pisala knjige koje volim, biću srećna.

Koji pisci su, po tvom mišljenju, imali najveći uticaj na tvoje pisanje?

Sigurno Filipa Gregori, ona je jedna od mojih omiljenih pisaca i zaista me je inspirisala da pišem istorijske romane. Takođe Sara Dunant, još jedna autorka istorijskih romana. Njen rad je tako divan, rezultat pažljivog istraživanja, živopisan i senzualan. En Pačet je još jedan moj idol. Uvek težim da pišem rečenice lepe kao što su njene. Išla sam da je slušam kada je predavala na mom koledžu i ostavila je neverovatan utisak na mene. Tog dana je rekla nešto što mi je ostalo u glavi do dan-danas. Rekla je da je birala da piše o onome o čemu želi da sazna više a ne o onome o čemu već sve zna. Postoji ta izreka „piši o onome što znaš“ i nemojte da me shvatite pogrešno, to je svakako dobar savet, ali reči En Pačet su mi dale dozvolu da pišem o stvarima koje nisam toliko poznavala ali o kojima sam želela da istražujem. Mislim da je to dobra lekcija za svakog pisca istorijskih romana.

Posvećen si čitalac istorijskih romana kao i različitih žanrova koji su privlačni mlađim ljudima. Šta tebe kod tinejdžerske literature naročito privlači i da li to zavisi od toga o čemu je priča? Takođe, šta misliš o tome koliko je važno da čitalac čita nešto i van svog omiljenog žanra, s vremena na vreme?

Mislim da kao tinejdžeri, sve osećamo dublje i življe nego kao odrasli. Literatura za tinejdžere izlazi tome u susret jako dobro, i zbog toga može biti veoma uzbudljiva i interesantna za čitanje. Ali takođe, učenje i sazrevanje ne prestaje našim ulaskom u svet odraslih, i to je još jedan od razloga zbog koga mislim da tinejdžerska literatura može biti važna za sve nas. Smatram da čitalac uvek treba da ima širok izbor i u okviru omiljenog žanra i van njega. Svaka knjiga može nečemu da te nauči i samo zato što pišeš istorijske romane ne znači da nešto ne možeš naučiti iz, recimo, trilera ili fantastike.  Mnoge od mojih omiljenih knjiga su spoj različitih žanrova. Što više čitaš, veća ti je zaliha tehnika i tajni zanata koje možeš da iskoristiš. Takođe, čitanje različitih priča od mnogih autora, muškaraca ili žena, ljudi različitih rasa, religije ili porekla, nas obogaćuje i oblikuje kao ljudska bića a samim tim i kao pisce.

Šta je sledeće posle „Violinste iz Venecije?“

Trenutno radim sa svojim urednikom na reviziji mog drugog romana. Nemam zvaničan datum izlaska još uvek, ali ću ga objaviti čim budem mogla. Radnja ovog romana se odvija u renesansnoj Firenci, i ima veze sa veličanstvenom umetnošću tog perioda. Sandro Botičeli je jedan od glavnih likova. Takođe radim na nacrtu za moj treći roman. U ovom romanu je donekle reč o muzici, ali ima i jednu ličnu notu takođe. Ne želim još suviše da otkrivam. Biće to donekle otklon od Italije, jer se radnja dešava u Sjedinjenim Državama.

Koji bi savet dala piscima koji još nisu objavljivani?

Treba da znaju da moraju da ulože mnogo vremena u rad ako ozbiljno nameravaju da se posvete pisanju. S druge strane, treba da organizuju vreme na način na koji im to najviše odgovara. Pišite svakoga dana ako je to najbolje za vas, ali nemojte osećati obavezu da tako činite ako vam to ne odgovara. Meni, na primer, najviše odgovara da s vremena na vreme uzmem dan odmora da bih napunila baterije. Radite kad god i šta god mislite da vas čini najproduktivnijim. Ukoliko imate stalan posao, čvrsto preporučujem da pišete za vreme pauze za ručak. Ja mogu da napišem hiljadu reči za pola sata jer znam da je to sve vreme koje imam na raspolaganju!

Izvor: saraletourneauwriter.com