Aleks Pavezi je bivši prodavac knjiga koji poseduje doktorat iz matematike i trenutno radi kao softverski inženjer za Majkrosoft u Londonu. „
Osam detektiva“ je njegov prvi roman.
Šta vas je inspirisalo da napišete „Osam detektiva“?
Želeo sam da moj roman predstavlja spoj klasične detektivske proze i eksperimentalnih narativnih struktura. Reč je o kombinaciji koja i nije tako uobičajena kao što bi neko pomislio. Ta ideja mi se vrzmala po glavi još od trenutka kada sam na televizji gledao film „Trag“ [Clue, 1985], na kraju koga su gledaocima ponuđena tri alternativna završetka. Osim toga, na mene su u velikoj meri uticali i Tarantinovi rani filmovi, pre svega zbog nelinearnog načina na koji prezentuje svoje priče. Oduvek sam uživao u rešavanju slagalica i smatram da se takav pristup pripovedanju savršeno uklapa sa ostalim nepoznanicama koje susrećemo u klasičnoj detektivskoj prozi.
Da li ste inspiraciju za svoje junake pronašli u ličnostima iz stvarnog života?
Kreiranje likova je za mene najteži deo pisanja i zato obično radim unazad: počinjem od toga šta je potrebno da oni urade kako bi zaplet funkcionisao, a zatim pokušavam da zamislim ličnost koja bi se tako ponašala i kakve bi bile njene osobine. Ponekad se dešava da, kada već poprilično odmaknem u tom procesu, primetim neku stranu njihovog karaktera koju bih želeo da naglasim i zbog toga sam primoran da u izvesnoj meri modifikujem zaplet. Zasnivanje likova na stvarnim ličnostima se ne uklapa u moj način rada. Postoje, naravno, sitni detalji koje pozajmljujem od ljudi iz okruženja, ali ništa toliko važno da bih otkrivao njihov identitet.
Šta trenutno čitate?
Rok za moju sledeću knjigu se ubrzano se približava i zato u poslednje vreme čitam samo poznate i neopterećujuće knjige. Trenutno je to zbirka „Četiri posle ponoći“ Stivena Kinga.
Omiljena knjiga iz detinjstva?
„
Straža! Straža!“
Terija Pračeta, ali moram da priznam da u detinjstvu nisam baš mnogo čitao.
Da li ste ikada osetili potrebu da sakrijete od roditelja šta čitate?
Moji roditelji su profesori književnosti, tako da smo uvek otvoreno razgovarali o svim knjigama.
Možete li da nevedete pet svojih omiljenih pisaca, ili bar imena onih koji su najviše uticali na vas?
G. K. Česterton, Širli Džekson, Pol Oster, Ajris Merdok i
Horhe Luis Borhes.
Da li ste ikada slagali da ste pročitali neku knjigu?
Sa velikim uživanjem sam pročitao prvu polovinu „Uliksa“, ali nekako mi se nije dalo da pročitam i drugu. Recimo da u razgovorima obično zaboravim da pomenem taj detalj.
Da li ste nekada kupili knjigu isključivo zbog korica?
Posedujem drečavo pink izdanje „Generacije X“ Daglasa Koplanda, koje sam kupio početkom dvehiljaditih. Obožavam ga. To je jedina pink knjiga na mojim policama.
Postoji li knjiga koja vam je promenila život?
„Sto godina samoće“. Zbog nje sam poželeo da postanem pisac.
Možete li navesti neki naslov koji svima preporučujete?
Pre par godina me je oduševila knjiga „Death and the Seaside“ Alison Mur i od tada je često preporučujem ljudima. To je veoma neobična priča u kojoj do samog kraja ne znate šta je stvarno a šta ne.
Postoji li knjiga koju biste rado ponovo pročitali po prvi put?
„Tajna istorija“
Done Tart je za mene bila nezaboravno čitalačko iskustvo. Bile su mi potrebne dve nedelje da je pročitam i sve vreme sam bio potpuno očaran. Kada je nisam čitao, razmišljao sam o njoj. Najverovatnije bih se odlučio za tu knjigu.
Kako zamišljate savršen dan?
Najviše volim kada sam prva mušterija u lokalnom kafeu i onda neko vreme mogu da sedim i čitam u miru i tišini. Posle toga bih verovatno krenuo u šetnju po prirodi (stazom kroz šumu, do morske obale) i završio je ručkom na nekom udaljenom mestu. Onda bih se polako vratio kući na večeru sa svim svojim prijateljima i omiljenim piscima.
Na čemu sada radite?
Trenutno pišem svoj drugi triler, koji bi, slično prethodnom romanu, trebalo da bude moderna inkarnacija klasične detektivske priče. Radnja se odvija tokom jedne večeri, u jednoj kući, sa malim brojem likova, što znači da se poprilično razlikuje od „Osam detektiva“.
Autor: Deril Maksvel
Izvor: lapl.org
Prevod: Jelena Tanasković