Intervju sa Aleksanderom Čijem, autorom romana „Kraljica noći“ o inspiraciji za ovaj roman

Priča o intrigama i strasti jedne operske dive. Roman koji je „Kirkus Rivju“ svrstao u listu najboljih romana 2016. godine
 
Koliko god se malo znalo o o životu Lilijet Bern – o njenom poreklu,  vezama, pravom imenu – jedno je neoboriva činjenica: bila je glas generacije. U drugom romanu Aleksandera Čija „Kraljica noći“ ovaj tragični sopran priča svoj legendarni život, počev od dva nezaboravna ulaska na Bal Senata u Luksemburškoj palati, tople jeseni 1882. godine.

„Lilijet Berne, La Générale, upravo pristigla natrag u Pariz nakon godine dana provedene na strani, falkon sopran tako nežnog glasa da se šuškalo kako bi ga ugrozila i samim govorom, ćutnji jednako slavnih kao što su joj i nastupi“, piše Či. „Pripovedalo se za taj glas da preobražava arije u čini, himne u ljubavne pesme, proste molbe u zapovesti, da baca udvarače u očajanje u svakoj zemlji u kojoj gostujem, ali možda i naročito ovde“.

Lilijet rano saznaje da je falkon sopran – dramatični sopran koji je zbog mračnijih tonova naročito pogodan za tragične role – jedan od najkrhkijih glasova u operskom svetu. Pitanje nije da li će izgubiti svoj glas već kada.

Či, nekadašnji profesionalni  dečački sopran, govori o ovom saznanju iz svog iskustva:
„Kada ste dečak sopran, svesni ste da će vas glas napustiti“, rekao je Či u intervjuu„ Kirkus Rivjuu“. „Možda ćete kao odrasli i dalje imati glas za pevanje ali ćete morati da ga trenirate a meni se moj odrasli glas nije mnogo dopadao. Sećam se da sam to doživeo kao veliku tugu, gubitak, neku vrstu egzila, tako da su sve Lilijetine brige oko glasa prilično intimne“.

Či, koji živi u Njujorku, odrastao je u Južnoj Koreji, Guamu i Mejnu (gde je smestio radnju svog prvog, nagrađivanog romana „Edinburg“). Za „Kraljicu noći“ kao primarnu scenu izabrao je devetnaestovekovni Pariz sa Drugim carstvom, nemačkom opsadom i Pariskom komunom, uz izlete u Evropu i na američku granicu. Vreme i mesto oblikuju Lilijet, ali ništa ne može da poljulja njenu hrabrost, humor i vitalnost.

„Nikada je ne napušta želja za životom, čak i kada se nađe u nepovoljnim životnim oklonostima“, kaže on. „Ta žudnja za životom je, na neki način, njen najvažniji deo, kao i želja da živi na način kako niko nije verovao da će moći... Ono što mi je bilo interesantno kod pevačica tog doba jeste da su, zbog svoje slave, uživale izvesne slobode koje druge žene nisu imale, i kako su te slobode nestajale sa nestankom njihovog glasa“.

Glas koji nestaje nije jedina pretnja njenoj teško izvojevanoj karijeri. Na Balu Senata misteriozni muškarac koji se predstavlja kao pisac, nudi joj glavnu ulogu u nedovršenoj operi. Njegov libreto zasnovan je na priči o divljoj cirkuskoj jahačici koja nije mogla da priča već samo da peva i koja je, pošto je zavela samog cara, nestala.

Či piše: „U operi bi taj trenutak bio signal da je priča započela, da je junakinjina prošlost došla po nju, rešena da preispita njene grehe koje su naredili bogovi. Ovaj pisac bi možda bio prerušeni bog, poput Atine, ili recimo demon, kao u Faustu. Ukoliko je, međutim, i jedno i drugo, njegova smrtnička krinka tada je bez mane. Zasad je bio slika i prilika nervoznog mada naočitog muškarca koji iščekuje od mene odgovor, a ja i dalje nisam mogla ni da se maknem, kako sam otkrila“.

Delom špijunski roman, delom ljubavna priča o umetnosti i o ratu ispričana kroz prizmu ljubavi i gubitka, „Kraljica noći“ otkriva brojne maske smelo življenog života.

„Roman je njena potraga za učiteljima koji će joj pokazati kako da bude osoba kakva treba da bude, sa voljom da se otisne u nepoznato“, objasnio je Či.

Izvor: kirkusreviews.com