Intervju - Oto Oltvanji: Izuzetno smo plodno tlo za sujeverja

Laguninoj velikoj porodici domaćih pisaca pridružio se i Oto Oltvanji, romansijer, pripovedač i prevodilac, omiljeni među čitaocima fantastike, horora, trilera i stripova.



Svojim pisanjem zavredio je pažnju čitalaca i kolega. Promocija njegove najnovije knjige „Iver“ nedavno je održana u Beogradu.

O ovoj knjizi razgovarali smo sa piscem koji je ovom delom potvrdio svoj talenat i moć spajanja interesantne priče, neobičnog zapleta i neočekivanog završetka.

Čitajući Vaš roman stiče se utisak da je drugačiji od onoga na šta smo navikli od domaćih autora i više nalik stranim piscima, a sa druge strane uspeli ste da dočarate naš mentalitet. Spojili ste nespojivo i napravili psihološki triler, koji je zaista jedinstven. Kako ste došli na tu ideju?

Sećam se kako sam još davnih dana pomislio da za sukob epskih razmera kao što je to bio, na primer, Hladni rat, ne morate da imate dva bloka država, dovoljne su svega dve porodice. A onda sam otišao korak dalje i zapitao se možemo li da imamo rat unutar samo jedne familije. I dok veliki, nesložni klan nije nikakva novina u istoriji čovečanstva, želeo sam da to stanje podignem na viši nivo, da rodbinski odnosi budu zlokobni i mistični, a ulozi veliki, te se psihološki triler kao forma u kojoj bih tu priču ispričao nametnuo kao logičan izbor. Što se jedinstvenosti tiče, zaista sam se trudio da priča ne liči ni na šta što sam do sada čitao. Želeo sam pre svega da iznenadim sebe, a da krajnji rezultat ipak ima neki smisao i prepoznatljiv oblik. Bilo bi sjajno ako sam bar delimično u tome uspeo.

Roman ste podelili na pet delova i uporedili ih sa pet listova deteline. Zašto ste izabrali da to bude detelina i to sa pet listova?

Sreća je u „Iveru“ bitna na više načina, kao ideja i filozofija, ali i kao osećanje, te se detelina sa četiri lista tu našla kao neka vrsta prirodnog i moćnog simbola. Ozbiljnije sam počeo da razmišljam o njoj kao nečemu što bih mogao da iskoristim na formalnom planu kad sam otkrio da ti listovi imaju imena i da su nazvani po opštepoznatim apstraktnim pojmovima – vera, ljubav, nada i sreća – koji su se okvirno poklapali sa prelomnim tačkama u priči i verno predstavljali četiri čina za koliko sam se opredelio. Kad je na sve to trebalo dodati peti deo, više nekakav epilog, nakratko sam se našao u ćorsokaku, ali me je spasla mitska detelina sa pet listova, još ređa u prirodi od slavne rođake, za čije sam postojanje u međuvremenu saznao. Ona je na kraju zgodno ilustrovala nedostižni cilj kom streme junaci, a možda i svi mi. Imao sam malo sreće, drugim rečima.

Knjiga ima mnogo likova, ali pružili ste nam priliku da svakoga upoznamo. Da li je bilo teško svakome od tih likova udeliti karakterne osobine, učiniti ih posebnim i oživeti ih?

Idealno bi bilo kad bi sve vreme moglo da se piše instiktivno i inspirisano, ali to, nažalost, fizički nije moguće, a posebno je teško u prozi koja se toliko oslanja na zaplet kao kod mene. Zato se trudim da kad pišem to bude što skladnija mešavina spontanog i planiranja, ali je ovoliki broj likova zaista zahtevao opsežnu strategiju i disciplinu, pravo malo porodično stablo. Likovi su morali da budu jasni u glavama čitalaca, da se u svakom trenutku zna ko su i u kakvim rodbinskim vezama, jer je od toga direktno zavisio uspeh pripovedanja. Mislim da sam prilično rizikovao stigavši do same granice podnošljivog a da se čitalac usput ne izgubi. Da bih to postigao, služio sam se raznim tehnikama: likovi se razlikuju po polu, generaciji, grani umetnosti u kojoj su uspešni, ali i po tome kako doživljavaju međusobne odnose. Posle nekog vremena, kad sam ih i sam malo bolje upoznao – kad su mi prirasli srcu – bilo je lakše dočarati ih drugima.

Sujeverje proizvodi niz problema i čitav zaplet u ovom romanu, da li mislite da su naši ljudi sujeverni?

Izuzetno smo plodno tle za sujeverja svih vrsta, ali mene su u ovom konkretnom slučaju više zanimala lična sujeverja, ona koja čuvamo za sebe, nastala iz specifičnih situacija i naših jedinstvenih iskustava. Takvih sujeverja možda nismo do kraja ni svesni, alu svi ih u određenoj meri posedujemo i gajimo. Ključno pitanje bilo je šta bi se desilo kad bi jedno takvo sujeverje postalo ekstremno: kad bi, negovano na mikro-planu, postalo opasno na makro-planu, kao što sujeverja i imaju običaj da budu. Tako je„Iver“ na neki način, sasvim nenamerno, postao hronika jednog novog sujeverja u nastajanju.

Obična ljubavna priča između Mije i Saše pretvoriće se u priču o mračnim tajnama porodice, intrigama i spletkama. Mia koja se ispostavlja kao jedina koja pravilno rezonuje, zaljubiće se u Sašinog rođenog brata Luku iako je pre toga osudila takav postupak Dijane, koja je bila udata za jednog brata, a zaljubljena u drugog. Da li nam to govori da ne treba nikome da sudimo jer ne znamo šta se nama može desiti?

U romanu događaji o kojima smo već stekli neko mišljenje počinju da nam izgledaju drugačije kad ih sagledamo iz tuđe vizure, a često se desi da kad lik prestrogo sudi drugom zbog nečega, brzo i sam padne u slično iskušenje. Pretpostavljam da je to danak vremenu u kom živimo, gde se, uslovno rečeno, retko suočavamo samo sa jednom istinom. Moje iskustvo je da vam se olako formirano mišljenje obično obije o glavu. Likovi u romanu tu lekciju nauče na manje ili više tragičan način.

Koliko je porodica Vitas bila spremna da ide daleko kako bi zaštitila svoja uverenja i položaj?

Daleko, bojim se. Opsesija je jedna od večito zahvalnih književnih tema, posebno kad je zapazimo kod likova koji joj inače nisu skloni. Iako Vitasovi sve vreme balansiraju na ivici karikature i groteske, u stvarnosti, nažalost, prečesto imamo ekvivalente koji su im po svemu ravni.

Na kraju romana kada se nadamo da će pravda biti zadovoljena, shvatamo da su samo zamenjene uloge. U toj surovoj igri moći ima i stradalih. Da li smatrate da u realnom svetu ima više nepravde nego pravde? Da li stradaju oni koji su najmanje krivi?

Živimo u sve bizarnijem svetu, zbog čega je postalo važno, možda važnije nego ikad pre, u književnosti što vernije dočarati složenost ljudskog postojanja. Život nikad nije samo jedna stvar, on je uvek sto stvari istovremeno i što više njegovih aspekata prikažete, delo će biti uspešnije. Nažalost, neke od večitih misterija i dalje ostaju nerešene – na primer, otkud toliko nepravde, postoji li sudbina ili je sve samo slučajnost i zašto uvek ima nevinih žrtava. „Iver“ je u celosti, između ostalog, moj pokušaj da odgovorim na ta pitanja. Neki odgovori prosto nisu ispali prijatni.

Koliko vremena Vam je bilo potrebno da napišete ovako kompleksno delo i kakvi su Vam planovi za dalje kada je pisanje u pitanju?

Za prvu ruku bilo mi je potrebno dve i po godine. Kao i mnoge druge aktivnosti, pisanje zahteva izvesnu količinu kondicije, a moja je trenutno, da kucnem o drvo, bolja nego što je bila. To samo znači da ću nastaviti. Spremam građu za novi roman, tokom pisanja planiram da pravim pauze sa ponekom pripovetkom: kratke priče počeo sam da doživljavam kao poslastice iz neke bombonjere kojima čovek povremeno mora da se časti, i kao pisac i kao čitalac. Voleo bih da u budućnosti imam snage i nadahnuća da iznenađujem sebe i druge.