Intervju: Mateja Kežman – Samo mi Bog može suditi

„Mnogo puta sam ostao nedorečen, stalno sam se povlačio, nisam želeo da demantujem razne gluposti koje su se pojavljivale. Želeo sam da napokon ispričam celu svoju priču“, ovim rečima je na početku razgovora sa Veljkom Miladinovićem Mateja Kežman objasnio zašto je odlučio da objavi knjigu. Bivši reprezentativac je za Nedeljnik govorio o manje poznatim detaljima iz karijere, o tuđim i svojim greškama, o odnosu sa najvećim trenerom sadašnjice Žozeom Murinjom i vlasnikom Čelsija Romanom Abramovičem, o odnosu religije i fudbala, srpskim i engleskim tabloidima... Najzad na videlo izlazi i cela priča o odnosima u reprezentaciji.
 
Bilo je to 2003. godine. Reprezentacija je igrala protiv Velsa. Mateja Kežman se posle utakmice vraćao u Ajndhoven, gde je u to vreme živeo i igrao za PSV. Bio je u avionu za Amsterdam. Po sletanju, u avion je ušla policija. Pozvali su ga da krene sa njima u stanicu. „Planirali su otmicu“, rekli su mu u policiji. Tamo je Kežman saznao da je mafija planirala da traži otkup od kluba. „Imamo sve podatke“, i to su mu rekli u policiji. Uhapšen je jedan 59-godišnjak iz Arnhema. Srbin. Da, u pitanju je bila srpska mafija. Od tada, pa do prelaska u London, Mateja Kežman je živeo sa obezbeđenjem...
 
Ovo je samo jedna od nepoznatih, ili nedovoljno poznatih epizoda iz karijere bivšeg fudbalera, koju je opisao u svojoj autobiografiji „Samo mi Bog može suditi“ (nedavno objavljena u izdanju Lagune).
 
Zapadni trend da poznati sportisti po okončanju, ili pri kraju karijere, objave autobiografsku knjigu, tako je počeo da se preliva i kod nas. U prvim reakcijama na ovu knjigu - što je jednako „zapadni model“ - izbacivane su u prvi plan teme izvlačene, i preuveličavane, iz polurečenica objavljenih u knjizi o „fudbalskim orgijama“ (iz ilustracije o razlici u mentalitetu Srba i Holanđana), kao i o nikada do kraja razjašnjenim odnosima koje je imao sa ljudima iz Saveza (Piksi Stojković, Dejo Savićević, Zvezdan Terzić) ili saigrač ima (Vidić i Stanković).
 
„Mnogo puta sam ostao nedorečen, stalno sam se povlačio, nisam želeo da demantujem razne gluposti koje su se pojavljivale. Želeo sam da napokon ispričam celu svoju priču“, objašnjava na početku razgovora Mateja Kežman zašto je odlučio da objavi knjigu. On za Nedeljnik govori o manje poznatim detaljima iz karijere, o tuđim i svojim greškama, o odnosu sa najvećim trenerom sadašnjice Žozeom Murinjom i vlasnikom Čelsija Romanom Abramovičem... Kežman takođe govori sve o odnosima u reprezentaciji, zašto je bio potcenjivan, o odnosu religije i fudbala, srpskim i engleskim tabloidima...
 
Da li si očekivao ovakve reakcije posle izlaska knjige?
 
Znali smo da će prvi talas promocije biti taj tabloidni, jer u knjizi ima stvari koje ih zanimaju. Znali smo da će od polurečenica praviti svoje priče. Hvatali su se za detalje o nekim ljudima, i predstavljali ih potpuno drugačije nego što su predstavljeni u knjizi. Kada vas neko iz tabloida pozove, iznese vam detalje iz neke rečenice, vi onda date odgovor na nešto što nema veze sa istinom i tako se zapali vatra. Tako se, recimo, i selektor Ilija Petković našao prozvanim, iako sam u knjizi o njemu pozitivno govorio. Na kraju, to je dobra stvar za knjigu. Tabloidne novine ne žive od istine, već od ekskluzive i skandala. To je sve normalno.
 
Ti si se na udaru tabloida našao mnogo češće posle karijere nego dok si igrao fudbal?
 
Tabloidi su svetski trend koji je došao kod nas. Mogu ja da mislim da to loše utiče na društvo, da se vrši loša selekcija vrednosti, ali od toga ne može da se pobegne. Nisam živeo u Srbiji 15 godina, bio sam dugo nedostupan, i sada sam postao interesantan. Ovde lako postaneš razonoda za narod, i ja sam to vrlo brzo prihvatio. Vodim se onom iz doba Rimljana - dajte hleba i igara i narod je zadovoljan, i u tom kontekstu se osećam se kao neki gladijator. I ako to narod uveseljava, neka bude.
 
Da li si takav odnos prema tabloidima usvojio u Engleskoj? Kakvi su naši tabloidi u odnosu na druge zemlje u kojima si živeo?
 
Englezi su dosta suroviji od naših i idu dalje u krajnost. Turci su isto stravični, dok te u Holandiji ne fermaju dva posto. Super je što si fudbaler, ali samo ti radi svoj posao. Po samom dolasku u Tursku, jedna devojka mi je zakazala intervju preko jednog saigrača iz Fenerbahčea. On mi je garantovao da je dobra novinarka, i u klubu su mi rekli da mogu da radim intervju sa njom. Sedeo sam u kolima pored vozača. Oni nas zovu i kažu da su parkirali auto i da ih pokupimo da krenu sa nama kolima, nekih dvesta metara od mesta gde smo dogovorili intervju, da ne pešače. Ušla je devojka u kola, fotograf je seo pored nje, a ona na sredinu sedišta. Nismo prošli dvadeset metara, na prvom semaforu, trideset fotografa skočilo je na haubu, ona je kao počela da se krije. Ja u šoku, ne znam šta se dešava. Sutra fotografije u novinama: „Afera Kežman i novinarka“. Napravili su mi haos od života ni iz čega. U Engleskoj je bilo slučajeva da su ljudi zbog tabloida završavali na psihijatriji. Ili slučaj Gerija Spida koji je izvršio samoubistvo. Porodičan čovek za koga se otkrilo da je gej, tabloidi su došli do slika, telefona i razgovora. Tabloid San je to prvi objavio, i čovek je izvršio samoubistvo. Zato i kažem da sam navikao na te stvari.
 
Engleski San ima tri čoveka koji 24 sata dnevno prate Murinja...
 
Da, to im je jedini posao, samo da prate Murinja. Bilo je situacija da iscure slike fudbalera poput Džona Terija ili Lamparda i ostalih koji se klade na konjske trke. Čak su curele fotke iz zatvorenih kazina za fudbalere Čelsija, gde niko ne može da uđe. Neverovato je koliko imaju insajdera.
 
Kad smo kod Murinja, često se pominje njegova sujeta. Kada si se u svlačionici pobio sa njim, on je „šmekerski“ prešao preko toga. Da li to znači da je njegova sujeta samo za javnost?
 
Bio sam nervozan, jer me nije ubacio u igru. Došlo je do obračuna, a posle smo se videli kod Abramoviča u kancelariji, ja sam se izvinio, ali je to učinio i on. Posle toga nismo imali nikakave probleme. Dobijao sam šansu da igram kao i pre toga. Sve je bilo u redu do pre poslednjih mesec i po. Nisam mogao da prihvatim da ne igram. Došao sam iz Holandije i bilo mi je obećano da ću igrati. Posle mene je potpisao Drogba i jasno je bilo šta će se desiti. Murinjo je odlučio da igra s jednim špicem. Moje nezadovoljstvo je kulminiralo poslednjih mesec i po do dva. Ali, bilo šta vezano za naš sukob nije uticalo na naš odnos. On zna da oprosti. Intervjui u kojima me je pominjao u pozitivnom kontekstu govore o tome. Priznao je da smo imali dosta sukoba, ali da voli igrače zbog tog karaktera, posebno igrače sa Balkana. I Dejana Stankovića je pomenuo u tom kontekstu.
 
Dejan Stanković je pričao o njegovoj specifičnoj taktici, o načinu na koji uigrava ekipu, da to nije video ni kod jednog drugog trenera. Šta je to toliko „specijalno“ kod Murinja?
 
On je toliko detaljan. Ne bi bio jedan od najboljih trenera, možda i u istoriji fudbala, da nema taj talenat i osećaj za igru, a pogotovo pedagoški pristup da pripremi ekipu. Ima milion sitnica, posle kojih ostaneš zaprepašćen i pitaš se da li je moguće da čovek ovo smisli. Sećam se gostovanja protiv Totenhema, oni su bili sedmi, a mi prvi na tabeli i u neverovatnoj seriji. On nam dolazi i kaže: „Izaći ću pred novinare danas i reći ću da su oni veliki favoriti, jer igraju dobro, a mi kao idemo na nezgodno gostovanje, i mi ćemo, kao, da se plašimo njih“. Igrao je stravične psihološke igre. Mi izlazimo na tu utakmicu sa dva špica, napadnemo ih, napunimo ih golovima. Uvek je imao te igrarije. Kada vodimo na poluvremenu dva - nula, igramo odlično, imamo seriju od sedam pobeda, a on upadne u svlačionicu, polomi pola svlačionice i kaže: „Ovo ni na šta ne liči“, išutira flaše i izađe napolje. Vrlo je kompleksna ličnost i zato je to što jeste.
 
Kakav je Abramovič ostavio utisak na tebe?
 
On je jedan miran i sjajan tip.
 
Pre potpisivanja ugovora zvao te je na svoju jahtu?
 
Tamo smo se našli. Za mene je sve to bilo fascinantno, bio sam dečak od 24 godine. Bio je to nepoznat svet za mene. Očekivao sam svašta, a video sam povučenog, mirnog čoveka. On tada nije ni govorio engleski. Imao je prevodioca pored sebe, koji je vodio sve razgovore. Bio je jako skroman, neupadljiv. Recimo, nosio je „kasio“ sat na ruci. Takva je ličnost, nije voleo da se eksponira.
 
Da li je u vašem odnosu značilo nešto to što si iz Srbije?
 
Osećala se ta energija. Ja sam možda jedini igrač koji je te sezone kod njega kući dva puta ručao i tri puta sedeo na piću s njim.
 
U knjizi pišeš da u reprezentaciji nisi imao status kakav si zasluživao, i da je jedan od moguć ih razloga to što nisi bio dobar sa ljudima iz Partizana. Šta to znači?
 
Uvek je bila klackalica, da li ću igrati ili neću. I kada sam igrao, tresao sam se do poslednjeg trenutka da li sam u prvoj postavi. Nikada nisam osetio da imam status kakav sam zasluž io. Ima tu više faktora. Jedan od njih je da nikada nisam sarađivao sa ljudima iz Srbije. Niko nije stajao iza mene. Sve sam izgurao sam i sa svojim ocem, a kasnije sam sarađivao sa stranim menadžerima i advokatima. U tom smislu nisam imao mnogo kontakta sa ljudima oko Saveza, i možda je to razlog, ta mini-korupcija koja nije normalna samo kod nas, nego svuda u svetu. Normalno je da na bazi ličnih odnosa, prijateljstva ili interesa, neki momci dobijaju šansu. Bez toga se nažalost ne može. S druge strane, na Partizanov stadion nisam godinama išao. Taj transfer u PSV je završen kako je završen, na obostrano zadovoljstvo, ali opet bilo je tu svega i svačega.
 
Čega?
 
Raznih pritisaka da moram da potpiš em taj ugovor. Bilo je tu dovoljno sumnjivog da sam ja mogao da tužim Partizan i sigurno da dobijem veliki novac preko presude. Naravno da mi to nikada nije palo na pamet jer su mi ti ljudi, na kraju, pomogli da napravim veliki transfer. Nije da nisam dobar sa nekim. I sa Žarkom Zečevićem sam u dobrim odnosima, videli smo se skoro. Nema tu negativne energije. Jednostavno, nismo sarađivali posle mog odlaska, nisam bio deo sistema, i nije bilo nikog da stane iza mene i da kaže da Mateja mora, ili bi trebalo da igra u reprezentaciji.
 
To znači da je takva podrška funkcionisala za druge fudbalere?
 
Mislim da se to ne dešava samo kod nas, nego svuda u svetu. Uvek je bilo igrača za koje bi se svako zapitao da li oni zaslužuju da igraju, ali sigurno da postoji razlog zašto su tu.
 
A da li i dalje doživljavaš Partizan kao svoj klub?
 
Partizan mi je u srcu. Ja sam navijač Partizana, ali trenutno više posećujem košarkaške nego fidbalske utakmice.
 
Jesi li nekad razmišljao da se vratiš?
 
Imao sam razgovore sa Draganom Đurićem da budem sportski direktor. Kada su shvatili da sa mnom ne može da se manipuliše, kada sam izneo svoje ideje i neke poluzahteve, ta priča se završila. I dalje mi je san da se jednog dana vratim u Partizan.
 
Da li je naš fudbal počeo da propada zbog povlađivanja Piksiju, Deji i Mijatu sa statusom kapitena koji odlučuju o svemu, pa ste zbog njihovog statusa vi mlađi morali na klupu čak i kada su oni jedva mogli da potrče?
 
Uvek je bilo igrača koji su imali status da se pitaju za razne stvari. Bilo je situacija da me selektor pita da li treba da igra ovaj ili onaj, ali ja nisam hteo da ulazim u takve razgovore. Ali, uvek je bila ekipa igrača koja je to volela. I odluke su se donosile u tim zajednič kim razgovorima. U mojoj generaciji je Dejan Stanković bio taj igrač. U mnogim stvarima je pomogao, nekada možda i odmogao.
 
Dakle, misliš da ni u kvalifikacijama za SP 2006. kada si bio najbolji strelac nisi imao zadovoljavajući status?
 
Nisam. Ali, nisam samo ja u tom košu. Bilo je tu još igrača koji su zasluž ivali više. Uglavnom momaka koji su mladi otišli, i koji nisu imali podršku iz Srbije. Recimo, Predrag Đorđević iz Olimpijakosa, koji godinama nije dobijao šansu kakvu je zasluživao. U tom momentu sam igrao u velikom klubu, u Atletiku iz Madrida, dao 11 golova na 29 utakmica, što je za Španiju mnogo. U kupu sam dao još sedam. Žigić je posle dao 12 golova, a od toga su napravili da je imao sjajnu sezonu, a ja sa 11 da sam imao lošu. I dan-danas ne mogu sto odsto da tvrdim zašto nikada nisam zaigrao za Srbiju.
 
U knjizi kažeš da veruješ da Vidić i Stanković nemaju veze sa tim?
 
U potpunosti verujem. Mislim da su se iza njih skrivali drugi. U tom momentu Zvezdan Terzić. I Havijer Klemente koji je bio Terzićev „igrač“. Te kvalifikacije su pokazale koliko nisu bili u pravu. Mislim da je bila velika greška u selekciji igrača. Ja sam od Terzića dobio odgovor da Dejan Stanković ne želi da me vidi tu i da je Nemanja Vidić rekao da ako ja dođem, da on neće igrati. Zvao sam obojicu i oni su mi rekli da to nije tačno. Deki je čak tražio da se nas trojica vidimo - on, Terzić i ja - da ga ovaj pogleda u oči i to ponovi. Terzić je to odbio.
 
Objavio si i Terzićev tekst o tebi u kom on piše potpuno suprotno od ovoga što govoriš...
 
Naravno, ja sam želeo da svako kaže svoju priču. I da ja dobijem još jednu potvrdu da je istina - sa njihove strane - još uvek sakrivena. Što se tiče moje priče, ja iza svega što sam rekao i napisao mogu da stanem čistog obraza.
 
U novinama se podigla tenzija zbog tvog odnosa sa Piksijem iz vremena kada je on vodio savez. Kako to da si se pomirio sa Savićević em koji je tada bio selektor, a nisi sa Piksijem?
 
Ja nisam bio cvećka. Jako sam težak čovek, i celu karijeru sam napravio na karakteru, drčnosti i bezobrazluku. To je dobro u fudbalu, ali je u životu jako loše. Bio sam veoma gord i veoma sujetan. Ponekad sa mnom nije moglo da se razgovara. Kada iz ove perspektive vratim film, to je možda i normalno: dečko od 20 godina dođe do velikog novca, slave i tu je jako teško ostvariti balans. Tu se pojavljuje gordost, a sujeta prati gordost. Kada sam završio karijeru, prvih godinu dana sam dosta razmišljao. Želeo sam da ispravim neke stvari iz prošlosti i da se izvinim ljudima kojima sam ostao dužan izvinjenje. Krenuo sam redom, zvao sam ljude. Pokušavao sam da tražim oproštaj. Mislim da je to ljudski. Deja sam sreo u Crnoj Gori, prišao sam mu, izvinio mu se. I on je to isto uradio. Jako dobro smo se razumeli. Piksi je bio potpuno drugačiji. Sam zna da je mnogo pogrešio, sam zna da je kriv. On je naš privatan odnos koji je bio fantastičan, da bi sebe zaštitio, izneo u javnost.
 
U knjizi pišeš i da ti je karijera - što si dublje ulazio u religiju - išla na dole?
 
Menjao sam karakter vremenom. Nisam imao više obraza i snage da gazim preko ljudi. Fudbal je surov. Jedan dobija, drugi gubi. Pravoslavlje teško može da podrži takvu vrstu profesionalnog sporta, jer je mnogo surovo. Rekao sam da sam bio gord, sujetan, bezobrazan. Bio sam u godinama kada nisam shvatao, ni razumeo šta je Gospod, šta je raj, a šta pakao. Gledao sam samo kako da steknem slavu. Vremenom sam, čitajući, upoznavajući dublje religiju, postajao mekši. Nisam se nervirao zbog poraza kao ranije. Sigurno da je to imalo uticaj na kasniji razvitak karijere. Drago mi je zbog toga. Mislim da sam postao kvalitetnija, mirnija osoba.
 
Vatikan je odbio učlanjenje u FIFA jer su principi ove organizacije u suprotnosti sa viđenjem fudbala kakvim ga crkva vidi...
 
U fudbalu svaki dan nekoga ožalostiš, svaki dan nekoga povrediš, ili nekog ismeješ. Svaki čovek treba da prati svoj osećaj da pronađe svoju suštinu.
 
Ali, crkva nema ništa protiv fudbala. Ona ima problem sa FIFA...
 
FIFA je organizacija koja je sklona korupciji, kao i svaka druga. Živimo u vremenu korupcije na svetskom nivou. Kada bismo ušli duboko u suštinu, niko ne bi trebalo da se bavi sportom.
 
Iz tvoje karijere najmanje su poznate poslednje epizode kada si igrao u Hong Kongu i Minsku. Kakav je na tebe utisak ostavila Belorusija?
 
Za mene je to bio šokantno. Grad kao da je zaostao u razvoju. Oni su još pod sankcijama. Lukašenko sprovodi diktaturu. Od osam do deset ujutru bulevar je neprohodan. Ulice su blokirane jer on prolazi, i isto tako popodne od četiri do šest, jer se on vraća s posla. Zatekao sam tamo mleko u kesi. Posle svih gradova u kojima sam živeo i Beograda koji se ipak razvijao, bilo mi je strašno. Ostali su zaleđeni u vremenu. Ipak, to je fantastično iskustvo bilo za mene. Gazda kluba je jedan divan čovek, zaljubljenik u fudbal. Ima jako skroman budžet od dva, tri miliona, ali je uspeo da napravi sistem koji funkcioniše. Klub, na primer, nema ekonoma, nego kad završimo trening sami peremo opremu.
 
Takođe, nije se mnogo u Srbiji pričalo o tom pokušaju otmice iza čega je stajala srpska mafija...
 
U Holandiji je to bio skandal. Na prvoj utakmici posle toga, na tribinama su kartonima ispisali moje ime i „uz tebe smo“. Ne znam zašto se ovde nije toliko pričalo. Posle toga moj život je postao pakao. Ja sam naredne dve godine živeo s obezbeđenjem koje je klub finansirao. To je takav osećaj zatvora i neslobode. Kad sam prelazio u London, postavilo se pitanje da li da nastavimo sa obezbeđenjem, ali sam rekao „ljudi, više ne mogu“. To što se dogodilo je frapiralo Holanđane. Njima je bilo čudno što su hteli to meni da urade Srbi, a znaju me kao velikog ambasadora svoje zemlje. Ja sam uvek tamo branio našu zemlju i bio patriotski nastrojen.
 
Holanđani su jako osetljivi zbog Srebrenice, da li su tebe nekad suočavali s pitanjem Haga?
 
Bilo je par situacija nakon dve godine, kada sam već naučio jezik i kada sam gostovao u emisijama uživo. Bilo je takvih pitanja, ali uvek su to bile fine diskusije gde svako brani svoje mišljenje. Nisam nikada imao problema. Kada sam se ženio 2001. godine, zvao sam ljude iz kluba, predsednika, direktora, dva skauta i trenera, ali su rekli da neće, jer se u Srbiji ratuje, tamo je narod agresivan. Ja sam insistirao mesec i po dana da moraju da dođu, da vide Beograd kakav jeste. Onda su rekli, uzeće privatan avion, sleteće u 12 i u osam uveče se vraćaju nazad. Ostali su dva dana u Beogradu. Za mene je to bila velika pobeda.
 
A kako tebi deluje Srbija sada kada si se vratio da živiš ovde?
 
Ljudi su ranije imali više očekivanja. Narod gubi nadu, gubi snagu. Energija je drugačija, mnogo je negativno. To sam osetio kada sam se vratio kući. Uvek sam želeo da se vratim u Beograd. I kada sam se vratio, zatekao sam Beograd koji nije moj Beograd. Način razmišljanja, poslovanja, nekada je obraz bio najbitniji. Danas se ljudi hvale prevarom.
 
Izvor: Nedeljnik
Autor: Veljko Miladinović