Intervju – Marko Popović: Nedostatak hrabrosti pravi trilere od naših života

Debitantski roman Marka Popovića, triler pod nazivom „Jedan pogrešan korak“ (Laguna, 2016), brzo se našao u vrhu lista čitanosti. Uspeh ovog romana već u prvim mesecima nalik je onim kakve doživljavaju strani hitovi slične tematike: osvojio je simpatije kritike, zaveo čitalačku publiku, a sva je prilika da će njegovi junaci sa stranica ove knjige u nekom trenutku preći i na televizijske ekrane.
Popovićev književni prvenac napeta je krimi priča o sasvim običnim Beograđanima koji se iznenada zatiču u krajnje neobičnim i smrtno opasnim okolnostima. U vrtlogu ubistava, misterioznih nestanaka, laži i ucena, likovi romana „Jedan pogrešan korak“ pronaći će odgovore na pitanja o sebi, sopstvenim greškama i odlukama.

Marko Popović diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu na odseku za dramaturgiju i završio školu filmske režije u Njujorku. Snimao je kratke filmove, radio kao scenarista, ali i kao kopirajter u marketinškim agencijama.

Radnja romana „Jedan pogrešan korak“ obiluje neočekivanim obrtima i epizodama koje naizgled skreću pažnju sa glavnog toka knjige, da bi se kasnije savršeno uklopile u razrešenje misterije. Jeste li unapred osmislili čitavu priču ili je ona nastajala dok ste pisali knjigu? Može li se dobar triler napisati bez preciznog plana?

- Sve može, ali je pitanje na šta će to ličiti. Kad su trileri u pitanju, mislim da je najbolje od početka imati osmišljen kostur priče, osnovne obrte i kraj. Naravno da vas pisanje može odvesti u različitim pravcima i treba da vas odvede, neki likovi će biti više zastupljeni nego što ste prvobitno zamislili, neki delovi će „pojesti“ više stranica, neki manje, ali ako pratite taj osnovni koncept, onda sigurno nećete zalutati i znaćete da odvojite bitno od nebitnog. A nebitno je sve što ne služi njenom veličanstvu Priči, ma koliko vam se u trenutku učinilo samo po sebi interesantno ili lepo napisano.

Eksplicitno nasilje prisutno je od prve do poslednje stranice romana. Da li ste imali ikakvih nedoumica kada je o ovome reč? Šta je to što je uslovilo ovaj stepen nasilja u vašoj knjizi: društveni kontekst Srbije danas u koju je radnja smeštena, sam žanr ili nešto treće?

- Apsolutno žanr. Zamislite kako bi izgledao triler bez nasilja? Ali postoji razlika između tog žansrovskog nasilja kome je osnovni cilj uzbuđenje i zabava čitalaca, i onog drugog, koje zaista reflektuje neke društvene probleme, kao što je na primer nasilje u porodici. U romanu postoji jedna scena kada se inspektorka Pašalić iznenada susretne sa porodičnim nasiljem koje čak nije ni prikazano, već samo vidimo njegove posledice. Milim da je ta scena teža i da više dotiče čitaoce nego sva ostala ubistava i mučenja zajedno.

Jedan od vaših glavnih junaka Dušan Borota, učinio je samo „jedan pogrešan korak“ i pokrenuo domino efekat koji je njegov i živote njegovih najbližih pretvorio u pakao kriminala i beznađa. Sugeriše li naslov vaše knjige da je upravo taj jedan jedini korak dovoljan da bilo čiju svakodnevicu pretvori u triler?

- Naravno. Ali istina je da on čak nije ni učinio taj pogrešan korak, već mu se nije suprotstavio, iako je još tada znao da mora. Mislim da to nečinjenje, povlačenje, taj nedostak hrabrosti da uradimo ono što znamo da je ispravno, svakodnevno pretvara naše život u trilere i horore.

Koji pisci su vam poslužili kao inspiracija i uzori kada ste pisali „Jedan pogrešan korak“?

- Kada su trileri u pitanju, tri „otkrića“ su na mene krucijalno uticala. Prvi je Džejms Elroj i njegov „LA kvartet“, drugi „Ime ruže“ Umberta Eka, koji bih uvrstio među najbolje romane svih vremena i treći Harlan Koben, koji je našoj publici najpoznatiji po trileru „Nikom ni reči“. Iako su me Eko i Elroj više fascinirali, Kobenovi romani su više oblikovali moj stil pisanja. Čak volim da kažem da je „Jedan pogrešan korak“ napisan u „kobenovskom“ podžanru, koji karakterišu obični ljudi kao glavni junaci, nerazrešeni događaj iz prošlosti koji se reflektuje na sadašnjost i nestanak, a ne ubistvo, kao osnovni pokretač radnje.

Trileri su već dugo u svetu među najčitanijim žanrovima. Kakva je situacija kod nas?

- Sve bolja i bolja. Što se inostranih pisaca trilera tiče, oni su već veoma popularni kod nas. Džejms Paterson, Ju Nesbe, Harlan Koben, Li Čajld, Džilijen Flin, Pola Hokins redovno su u samom vrhu lista čitanosti. Problem je određeno podozrenje prema domaćim autorima koje još uvek postoji, ali verujem da će se to brzo promeniti i da će naši autori ovde biti podjednako čitani, ako ne i čitaniji od američkih ili skandinavskih kolega. Dimitrije Vojnov je u blurbu mojoj knjizi upravo na to aludirao. Sad, da li će i kad neki domaći triler biti nagrađen Ninovom nagradom ne znam, videćemo, možda se i to desi.

Iako je u pitanju debitantski roman, „Jedan pogrešan korak“ se brzo našao na top listama. Šta je tajna ovog uspeha?

- Nadam se kvalitet romana. Želeo sam da čitaocima pružim napetu priču, neočekivane obrte, uzbuđenje, akciju. Želja mi je bila da ovim romanom potpuno okupiram vašu pažnju, da vas držim budnim do kasno u noć. Sudeći po dobroj prodaji, komentarima čitalaca i kritikama koje su do sada izašle, verujem da sam u tome uspeo.

Diplomirani ste dramaturg, a završili ste i školu filmske režije u Njujorku. Imate li ambicija po pitanju ekranizacije knjige?

- Već sam u pregovorima oko pravljenja serije od 6 ili 8 epizoda, ali nemam nameru da ja pišem scenario. Mislim da je najbolje da to uradi neko drugi, neko ko će ovu priču sagledati realnije, ko će znati da potpuno objektivno analizira i izvuče ono najbolje za dramsku radnju i začini je nečim novim, kako bi i oni koji su čitali roman mogli da uživaju u iznenađenjima.

Autor: Tijana Stanojev Kosanović
Izvor: Vršačka kula