Intervju, Ivana Dimić: „Umetnost zna sama da se brani od šunda‟

Ivana Dimić, književnica i dramaturškinja sa bogatim prevodilačkim opusom, čitav život je pisala i provela sa slavnima i bogatima, a, kako sama kaže, slava i bogatstvo je nisu dotakli. U pozorištu je našla utočište, ali imala je i izlete van njega, jedno vreme kao pomoćnica ministra kulture, a tu bi se moglo ubrojiti i upravnikovanje Dramom Narodnog pozorišta u Beogradu. Obrazovana, duhovita i principijelna, lako se uklapala, a reklo bi se još lakše iskakala iz tih sporednih životnih uloga i vraćala pisanju. Iako često u središtu zbivanja, a zapravo uvek na margini, opet kako sama kaže. Sve do početka ove godine kad je za roman “Arzamas” dobila NIN-ovu nagradu i svoje životno opredeljenje, književnost, sagledala i iz drugog ugla jer joj je prestižno priznanje donelo i popularnost i novac. “Nagrada me nije pomerila, ne plašim se više, ne može da me uruši”, kaže na početku razgovora za Novi magazin Ivana Dimić.
 
Hoćete da kažete da i za velike nagrade, kao i za sve važne stvari u životu, postoji pravo vreme?

Da. Važno je da nagradu dobiješ u vreme kada možeš to da izneseš. Ja sam gledala u pozorištu božanstveno darovite glumce koje strahovito digne čaršija i onda ih obori. To je teško podneti kad si mlad i talentovan, što znači i preosetljiv, treba izdržati udar medijske pažnje koja je vrlo opasna jer sem slave donosi i napade. Ako nisi dovoljno čvrst da se sačuvaš, čaršija može uništiti i sam dar. Pošto sam i ja u mladosti bila plašljiva, pazila sam da se te moje knjige pojavljuju u velikoj tišini, s tim što sam ja imala fantastičan zaštitni oklop – pozorište. Pozorište mi je dvostruko pomoglo, da pišem, ali diskretno i, sa druge strane, da se izlečim od oholosti.
 
Imate dovoljno iskustva...

Imam mnogo godina, taman dovoljno da mogu da primim tako veliku nagradu i da se ne zbunim i ne izbezumim, da nastavim da gledam svoja posla.
 
Ipak, nagrada je donela promenu u vašem životu, proteklih meseci ste premrežili Srbiju gostujući svuda gde ima biblioteka. Šta ste videli u toj Srbiji?

Ranije sam mogla samo da operišem s predrasudama o tome kako ljudi čitaju/ne čitaju, da li ih zanima ili ne zanima književnost, sada sam u nekoliko meseci, idući gotovo svakog dana u neku drugu biblioteku, u neki drugi grad ili malo mesto u Srbiji, odjednom videla šta je ta književna publika, ko su čitaoci, ko su ljudi koje zanima književnost. Ima, naravno, čitav jedan front ljudi koje zanima samo dobitnik NIN-ove nagrade, ali zahvaljujući toj nagradi otvara se celo jedno polje da se priča o književnosti. Za pisca je izuzetna privilegija da može da vidi čitaoce u većem broju, da vidi kako reaguju, spozna kako dišu jer je ta relacija pisac-delo-čitalac veoma važna, ima svoj život.
Mene je impresioniralo kad dođem u neko malo mesto s malom bibliotekom, u kojoj se skupi dvadesetak ljudi, to s kojim interesovanjem oni slušaju, kako ljudi vole književnost, kako je poznaju i kako je vrlo, vrlo dobro razlikuju od šunda. I shvatila sam da mi stalno operišemo s predrasudama, nemamo dobar uvid u to ko su čitaoci i šta publika u Srbiji čita i kako.
 
Kako vam, sem tog utiska, izgleda unutrašnjost, siromašno, dostojanstveno...

Mi smo siromašna sredina, ali ima nekoliko stvari koje su posebne; prvo je ta publika koja dolazi na književne večeri, drugo je atmosfera biblioteke. Znate kako kaže Borhes, taj bibliotekar nad bibliotekarima – biblioteka je svemir. Bibliotekari su poseban svet, oni čitaju, neguju knjigu i vole je, a kad dođe pisac, to je posebna prilika, nije važno da li je tu sto ili deset ljudi, napravi se jedno tajno društvo. Biblioteka je posebno mesto. Kao i ljudi koju tu dolaze. Razgovarala sam u jednom gradiću s jednim gospodinom o Tomasu Manu, nivo razgovora je bio kao da si na katedri za nemačku književnost.

Na turneju sam pošla zato što se to od mene očekuje, sad i nikad više, i trudila sam se kao u svakom drugom zadatku, da uradim najbolje što umem, ali pošto nisam htela da se stalno priča samo o mojoj knjizi, shvatila sam to i kao priliku da se slavi književnost jer čitaoca i pisca spaja ta strast prema književnosti kao čarobnoj ljudskoj delatnosti. U tim malim bibliotekama mi smo delili i razmenjivali tu ljubav, tu strast. Bila sam ni sama ne znam na koliko tih književnih večeri i izveštila sam se da kažem šta treba o knjizi, ali koristim priliku i da kažem neke važne stvari, recimo da nije važno odakle pisac crpi temu, piše li se iz stvarnosti ili mašte, da to nije ono što čini dobru književnost. Nije važno da li sam ja pisala o smrti majke ili cveću već kako sam pisala i to “kako” opredeljuje da li je nešto književno delo ili ne. Dostojevski nije veliki pisac zato što je u “Zločinu i kazni” napisao da je student ubio staricu već iz drugog razloga. A gde nalazimo taj razlog? U tkanju pisanog, tome kako se reči pletu. To kaže Džojs u “Fineganovom bdenju”: “Tkaj, tkaču vetrova!” (Weave, weaver winds). Pisca nalazimo u ritmu rečenice, u melodiji rečenice.

Te su melodije različite, ali važno je uočiti ih; ima u romanu Vave Petkovića “Sudbina i komentari” jedna dugačka andrićevska rečenica koja plovi kao Dunav, znamenito, teško, ali ima svoju konzistenciju. Sa druge strane, Basara ima sečenu, ekliptičnu rečenicu koja iznenađuje okretima, duhovit je, što je drugačiji ritam, ali to je izvanredan pisac. Milisav Savić ima stvarnosnu pozu i specifičnu rečenicu; zapravo, pisca možeš da izvučeš ispred zagrade i po rečenici vidiš da je on dobar pisac. Ili ne.

Smisao se podrazumeva?

Naravno, tkanje smisla, dubina misli, prodor u dubinu osećanja. Dostojevski, Tolstoj, Džojs dovode do ivice svemira.
 
Pisali ste o majci, koja je u književnosti centralna figura.

Kao i prethodni dobitnik NIN-ove nagrade Dragan Velikić u izvanrednom romanu “Islednik”, ja sam pisala o majci, o smrti majke. Sam po sebi događaj bi bio 2.000 strana dnevnika koji se tiče samo onoga ko piše, pa je to što sam pisala moralo da doživi određenu promenu, sažimanje, etorziju, da bi postalo književnost. Ako pretendujem na književnost, moram, što bi pozorišni ljudi rekli, da pređem rampu, da izvučem suštinu onako kako Aristotel uči šta je razlika između istoriografije i pesništva; da bude ono što je verovatno, a ne ono što se desilo. Ono što se desilo je pojedinačni događaj koji nema značaja za književnost, moraš ga podići na nivo da se svako može prepoznati u knjizi.
Smrt majke je opasna i granična tema jer te u svakom trenutku može odvesti u ambis sentimenta, što ne smeš da dopustiš jer književnost ne interesuju tvoji sentimenti, ti si dužan da preneseš duboka osećanja koja će prepoznati onaj koji čita iako s tom temom nema veze.
 
Šta još izdvajate kao utisak sa putovanja?

Fascinantno da, u stvari, više ne postoji kulturna provincija zahvaljujući novim tehnologijama, medijima, neki genije može da sedi u malom mestu, bude o svemu informisan, vrhunski intelektualac, da razmišlja. Ljudi uglavnom skakuću iz predrasude u predrasudu, živimo ne razmišljajući, a knjiga omogućava razmišljanje, donosi mogućnost razvijanja kritičkog mišljenja i čovek je slobodan da donese svoj vrednosni sud.
 
I razmenjuje misli?

Da. Potpuno je svejedno da li živiš u Pinosavi ili Njujorku, imaš prostor za duhovni razvoj.
 
Šta biste rekli, kakvo je danas stanje u kulturi, a kakva je književnost?

Stanje u kulturi je ozbiljno katastrofalno, kažem ozbiljno da bih podvukla to katastrofalno, na svim poljima propadamo. To je strašno jer je kultura identitet jednog naroda, setite se samo šta je Čerčil rekao dok su padale bombe. Ali, imam ja dvostruko mišljenje, s jedne strane situacija je očajna, ali sa druge strane, kako kaže Brodski u esejima “Udovoljiti senci”, talenat nema veze sa istorijom, veliki pesnici kao Mandeljštajm, Cvetajeva to bi bili i bez i bez streljanja i progona. I u našoj sredini postoje daroviti ljudi, a dar uvek probije kao voda iz kamena. Mi u sadašnjosti vidimo magleno, neki genije sedi i piše, nije još objavio, pa i ne znamo za njega, ali postoji količina dara koja mora da se ispostavi.

Ima i drugog, ali to nije važno, umetnost sama zna da se brani od šunda. Mada, ta pojava rijaliti-šoua je razaranje, pravljenje roba od čoveka; rob je ponižen ispod elementarnog ljudskog dostojanstva i sve se vrednosti izvrću. Odjednom nije poznat neko ko je pronašao Lepenski vir nego neko ko ni na koji način ne zaslužuje da bude poznat već se dočekao kamere i nešto skandalozno rekao ili uradio.

No, postoje umetnosti koje država mora da podrži, recimo pozorište ne može da postoji bez subvencija, ja mogu kod kuće da pišem sama, da ne objavim ništa i to ne košta ni dinar, ali pozorište je sinkretička umetnost i ako hoćemo da postoji – država mora da da novac. Ja razumem krizu, znam i da svi potežu Marksa, kao moramo prvo da jedemo, što je idiotska floskula jer nekad i stih može da spase život. Slušala sam od prijateljice koja je bila u teškom ratnom stanju, padale su bombe, a oni su čitali poeziju i hranili se duhovnošću onda kad nisu imali ni hleb ni vodu.
 
Govorite o Sarajevu?

Da, ali i o Aušvicu, o Viktoru Franklu i njegovoj knjizi “Zašto se nisam ubio”, u kojoj on kaže da i u najgorim uslovima koncentracionog logora čovek može da bira, nije tačno ono što kaže Frojd da se čovek pretvara u zver nego bira; neko je zver, a neko svetac. Svakog dana svaki postupak opredeljuje kakvi smo ljudi i to nema veze s talentom. Breht je bio genijalan, ali ponašao se krajnje neobično, da kažem tako eufemistički za njegov nemoral.
 
Često pominjete reč predrasuda, zašto?

Predrasude su opasne, one su odraz toga što ljudi ne misle dovoljno. Svako od nas u svakom trenutku potpada pod uticaj predrasuda ako nije koncentrisan, dok razgovaramo o bilo kojoj temi skliznemo u predrasudu ukoliko nismo oprezni, zaboravimo da kažemo sebi “ne znam, nisam sigurna” i proverimo. Ako nisam sklona predrasudama moram biti pažljiva kad izričem vrednosne sudove, posebno ako su javni, jer mogu da imaju dejstvo.


 
Vratimo se na “Arzamas”, kako se prodaje?

Izvanredno, čudo neviđeno za mene, ali to je zahvaljujući kombinaciji NIN-ove nagrade i snažnog izdavača kakav je Laguna, o čemu ja ništa nisam znala. Ja sam se u književnosti uvek nalazila na margini, znala sam pojedine pisce koji su mi prijatelji i ljude iz književnosti, ali ja sam bila u pozorištu i nisam znala te književne krugove; niti sam znala koliko je NIN-ova nagrada strahovito značajna i koliko je Laguna moćna izdavačka kuća. Neobično je da je u vreme kad sve u kulturi propada neko napravio takav posao s knjigama. Nisam to znala kad sam rukopis odnela Dejanu Mihailoviću, svom kolegi, prijatelju sa studija i čoveku koji je moje knjige izdavao u Prosveti i u čiji sud i znanje imam neograničeno poverenje.
 
Mala digresija, knjiga je trebalo drugačije da se zove. Šta je vama bliže?

“Osama” naslov bio je intimno vezan i moji prijatelji bi prepoznali čarobni akcenat, ali u isto vreme je izašla druga knjiga s tim naslovom, pa je Dejan tražio da ga promenim. “Arzamas” je naslov priče iz moje knjige “Uzimanje vremena”, koja se takođe odnosila na roditelje i u kojoj sam žurila da im pokažem dok su živi koliko ih volim. Uredniku se dopao naslov. Inače, ja slušam urednika, taj pogled i to čitanje je veoma važno i kad izađe neka knjiga prosto se vidi da li je prošla kroz uredničke ruke ili nije.
 
Vi ste dramaturškinja, pišete, ali to je druga vrsta teksta i pristupa, prevodite, pišete.

Sve se to tiče jezika, na ovaj ili onaj način nikad se nisam odmakla od literature. Dramska literatura je moj posao, zahvaljujući svetskoj književnosti mogla sam da prevodim sa francuskog i engleskog i prevodila sam ono što nam je bilo potrebno za pozorište; to je više zanatska veština, prevesti replike da ne budu statične, ali i to je literatura. To što sam radila u pozorištu dozvoljavalo mi je da ono svoje deljem, pišem polako, godinama. Ima pisaca koji su veoma plodni, pišu mnogo, ali ni knjizi ni piscu ne oduzima niti dodaje na vrednosti to da li knjigu piše na dve ili šest godina. Važno je da ne bude aljkav i da ne ostavlja rečenice nedovršenim, da ne trči. Pisac je odgovoran prema rečenici, ona mora da bude smislena i takva da se iz nje ni reč ne može izbaciti.
 
Kao kod Kiša?

Kao kod Kiša.
 
Malo, malo u književnoj i široj javnosti se govori o ženskom rukopisu. Postoje li ženski i muški rukopis?

Ne, ne! Postoji književnost, možeš da budeš foka, žensko, muško, orman, širit od lampe, to je književnosti svejedno i, što rekao divni Kiš: “Prezirem manjine u književnosti!”. Zaista je lako biti ćorav među slepcima, ozbiljan pisac piše i ako je to validno i vredno ulazi u književnost i zaista nije bitno kojoj grupaciji kao ljudsko biće pripadaš. To što pominjete je sociološko pitanje, nema veze s književnošću.

A, zašto se toliko insistira?

Ne znam, neka dovedu sociologe i razgovaraju o tome, ja stvarno ne znam šta je žensko pismo! Ja odbijam da o tome razgovaram, mene to vređa kao pisca, neću da se mećem u manjinske grupe, ja pišem, a šta sam po rodu i broju nema nikakve veze.
 
Toliko književnih večeri, mora da je bilo i mnogo dogodovština.

Bilo je. Recimo, jedan gospodin nije čitao knjigu, ali jeste intervjue i kaže: “Vidim da govorite o tome da ste ostrašćeni čitalac, pa objasnite mi zašto da ja čitam vašu knjigu. A drugo, video sam da kažete da je ljubav jača od smrti, a ja sam ateista, pa, molim, obrazložite.”

Malo sam poćutala, pa sam za prvo pitanje rekla: “Znate, gospodine, ja stvarno volim da čitam knjige, vi volite da čitate novine, pa neka svako čita ono što voli. Vi ne morate čitati moju knjigu, ni ja ne čitam novine, ne mari ništa. Što se tiče toga da ste vi ateista, ja religiozna, mogu vam reći da imam materijalni dokaz za postojanje – Boga. Možda ne znate, ali ja sam ovu nagradu dobila preko veze”. Tu nastane muk, svi misle, ju, skandal na pomolu. Na to ja kažem: “Znate, moja majka je bila veoma nezadovoljna što sam celog života radila s ljudima koji su bili slavni i bogati, a ja nisam bila ni slavna ni bogata. I kad je umrla, otišla je na nebo, napravila skandal i naredila da ja dobijem nagradu. I oni sveci su zaključili da je bolje da dobijem nagradu nego da imaju posla s njom. I tako sam ja dobila nagradu, slavu i pare. Eto, to je moj dokaz!”. Publika se smejala i aplaudirala, a ja sam se dobro snašla.
 
Čula sam jednu fenomenalnu priču o književnim večerima; svojevremeno je veliki Meša Selimović s prijateljem kritičarem imao književno veče u jednom malom mestu. Došli su 20 minuta pre, bibliotekar je bio izbezumljen jer nije bilo nikog. Dobro, rekli su, prošetaćemo se i vratiti. Dođu za 20 minuta, sala puna. Počnu da pričaju, na primer, o veličanstvenom romanu “Derviš i smrt”, publika pažljivo sluša. Završi se i oni pitaju hoće li neko nešto da pita. Ništa, oni ponovo, ljudi gledaju bez reakcije. Ispostavi se da je nesrećni bibliotekar, da se ne bruka pred Mešom, dovukao ljude iz doma za gluvoneme koji je bio preko puta.

Čitate li knjige ponovo?

Kako da ne. Malo me sad omelo ovo sa nagradom, ali proći će, pa ću se vratiti svom penzionerskom životu i stalnom čitanju. Sad sam pročitala Raselovu “Istoriju zapadne filozofije”, neviđeno je duhovit, neprevaziđen um, a čim sam otišla u penziju Laskijevo “Homersko pitanje”, koje sam čitala još na fakultetu kao obavezu. I shvatila sam da sad mogu da čitam šta hoću i koliko hoću, imam vremena. Dobila i mnogo novih knjiga, mladih pisaca i talentovanih pesnika.

Razgovarale: Nadežda Gaće i Jelka Jovanović
Izvor: Novi Magazin