Intervju - Ivan Stanković: Sve tajne političkog marketinga

Život se, videćete to u drugom tekstu, može meriti i fudbalom. Ne samo koliko si uradio stvari između dva Mundijala, već da li je neko ili nešto makar u maloj minutaži zanimljivije od fudbala. Subotnji razgovor sa Ivanom Stankovićem, direktorom i vlasnikom marketing agencije Communis i jednim od pionira srpskog advertajzinga je bio toliko zanimljiv i to ne zato što smo poklekli pred Amstel porcijama već i zato što sam propustio početnih 17 i po minuta utakmice Argentina - Belgija. To me je samo u 17 i po sekundi zabrinulo, ali sam na kraju prvog poluvremena znao da razgovor sa nekadašnjim osnivačem i partnerom u agenciji „Saatchi&Saatchi“ možda i prevazilazi dosadno četvrtfinale.



Stankovićeva knjiga „Kakodalogija“ koja ovih dana izlazi u reizdanju Lagune predstavlja opis začetka advertajzing života u Srbiji i životnu putanju poznatog marketinškog stručnjaka od mladalačkih dana kada je uknjižio prvi kelnerski uspeh i to menjajući pepeljaru Barbari Strejsend u jednom londonskom restoranu pa do titule „začetnika u radu sa multinacionalnim klijentima u regionu kao i modernog pristupa i uvođenja know-how u planiranju i korišćenju medija“. Knjiga je briljantno i duhovito napisana, bez dva karaktera sa spejsom patetike ili prenemaganja,a jedina opasnost autoru može predstavljati njeno englesko izdanje i mogućnost da pop star Fil Kolins sazna kako je Stanković u vreme sankcija prelazio granicu sa dokumentima na ime Fil Kolins. Knjiga će sigurno predstavljati isto ono što u Americi i svetu predstavlja serija „Mad Men“ koja govori o kamenom dobu advertajzinga u SAD. Zato je bilo i logično da razgovor započnemo upravo ovom serijom.

Šta se može naučiti iz TV serije o kamenom dobu advertajzinga „Mad men“? Nije valjda da reklamni stručnjaci piju viski kao vodu i „jedu“ devojke kao hamburgere? Zašto je to skoro pa najbolja TV serija i molim te ispričaj zanimljivu priču o Mad Menu sa skupa u Kanu?

„Mad Men“ je, po meni, jedna od najboljih serija ikada napravljenih. Pravo umetničko delo koje je za mesto događanja uzelo jednu reklamnu agenciju iz šezdesetih godina, gde se mnogo toga prepliće, sve urađeno na maestralni način. Meni, kao čoveku iz profesije je to još interesantnije, jer mi pokazuje kako je to bilo nekada. A bilo je dosta drugačije i sa dosta stereotipa: od muško-ženskih odnosa, do preterane konzumacije cigareta i alkohola. I taj deo je onaj koji se najviše promenio, cigarete su prognane, alkohol nije toliko prisutan, barem ne tako javno, nešto belo i praškasto je daleko efikasnije. I stereotip o Mad Manu, čoveku koji šika, pljuga, naskače na saradnice i pri tome kreira genijalne oglase se promenio. Nedavno u Kanu je baš bilo govora o toj „smrti“ čuvenog Mad Mana, prvenstveno jer su se desile velike promene u struci. Stari Mad Man je bazirao mnogo toga na svojoj intuiciji, genijalnosti i kreativnosti, koju je koristio na najbolji način. Reklamni biznis kakav je danas je suviše komplikovan za takav pristup i obiluje ogromnom količinom podataka. Ranije si bio u prednosti kada bi saznao nešto više o svom potrošaču, a sada svi znaju sve o svakome: od navike kupovanja, gledanja, korišć enja slobodnog vremena, do seksualnih preferencija. živimo u vreme tzv. Big Data - ogromne količine podataka koje treba pratiti, analizirati i iskoristiti. Zbog toga mnogi sada pominju da je umesto Mad Mana, nastupilo vreme Math Mana - nekoga ko ć e najbolje znati da iskoristi sve te podatke kako bi napravio najbolji algoritam za najefikasniju potrebu. Mnogo toga se prebacuje na mašine, nedavno sam pronašao podatak da je najveć i svetski oglašivač Procter and Gamble, odlučio da 100% svog on-line budžeta usmeri u tzv. predictibility advertising, odnosno planiranja medija koji se isključivo bazira na korišć enju algoritama za određene ciljne grupe i gde se ljudski rad skroz isključuje. Da li je to budućnost, ostaje da se vidi. Da li će stvarno Math Man zameniti Mad Mana ja ne mislim, jer i dalje ć e se ljudi razlikovati ne samo po umešnosti korišć enja svih podataka, nego još i po dva organa: nosu i mudima.

U tvojoj knjizi nalazi se fotografija iz 80-ih sa snimanja emisije za TV Sarajevo na kojoj ste Dragan Sakan i ti. To je i dalje vreme socijalizma. Da li ste već tada prestali da budete „sumnjivi“, vi, koji ste umesto nekog konkretnog zanimanja i da lečite ljude i pravite brodove i automobile, izabrali da se bavite krajnje „sumnjivim“ zanimanjem i pravite reklame?

Nikada mi nismo ni prestali da budemo sumnjivi. I sada mislim da sam sumnjiv i subverzivan jer me optužuju da sam sarađivao sa ovim i sa onim. Kada se baviš stvarima koje su u granicama sivog, koje su neopipljive - uvek si sumnjiv. Ali nikada nisam bio zanimljiv tajnim službama. Nijedna partija me nije zvala da se u nju učlanim. Svaku pevaljku, fudbalera zvali su u partije, ali mene nisu jer sam im beznačajan za stvari koje se pretežno baziraju na nekoj ispravnosti, slepom slušanju i verovanju. To je problem večne sumnjivosti. A i ako si pametan, pa stojiš izvan njihovih zabrana, bez obzira da li je to politika, šverc, kvote i uticaj na medije, onda si stvarno beznačajan za njihove interese.

„Saatchi & Saatchi“, čuvena agencija u kojoj si radio i koja predstavlja početak pravog advertajzinga u Srbiji, kreće u najgore vreme. Devedesete su, ljudi ginu, rat bukti, Sloba i Franjo se tajno sastaju, a vi pokušavate da ubedite narod u kvalitet Pampersa. Ipak, uspevate da napravite čudo u zemlji I vremenu u kome su i pelene luksuz.

To je bilo zaista strašno čudno. Kada su počele sankcije, niko od nas, a i pored nas, nije znao šta to znači. Moram da kažem da nisam verovao da će se Jugoslavija raspasti. Nisam shvatao sve znake pored puta. Sticajem okolnosti upoznao sam osamdesetih američkog sekretara za kulturu koji je kasnije sticajem okolnosti uhapšen u Iranu kao pripadnik CIA. Siguran sam i da se, i kada smo se mi upoznali, nije bavio samo kulturom. Tada se pojavio tajni izveštaj CIA u kome se predviđa raspad Jugoslavije. Ja sam rekao „Džone, šta ovi pričaju“ a on kratko „Bojim se da je to tako“. živeo sam zatvorenih očiju i nisam verovao u očigledne stvari. Kada je krenula priča o raspadu Jugoslavije, Dragan Sakan i ja smo krajem 1991. osnovali agenciju u Sloveniji. Imali smo licencu „Saatchi&Saatchi“ za ceo region. Naše gazde, Engleze, nije interesovalo ništa osim da im donosimo dobre vesti. Njima je sve dole ispod Francuske isto. I tako smo uspevali da im donosimo dobre vesti uprkos tome što je ovde besnelo ludilo i rat. Tako smo za vreme rata, bili jedina „domać a“ organizacija, osim špijunskih, koja je funkcionisala. S druge strane, nismo imali problema u Srbiji jer kad se baviš reklamom i komunikacijom onda nikoga ne interesuješ od glavnih državnih igrača. Nikada me nije tajna služba zvala na informativni razgovor a putovao sam non-stop tih devedesetih i to sa dva pasoša. Imao sam samo jedan razgovor sa službama, dosta kasnije i to jer sam igrao tenis sa hrvatskim konzulom. Bili su radoznali u želji da saznaju šta konzul misli.

Menjali ste kulturnu scenu grada, ali pomalo i političku.

Profesor Ivan Štajnberger je bio direktor beogradskog Saatchija. Paralelno je bio dekan Filozofskog fakulteta koji je bio centar opozicije Slobodanu Milošević u. Mi, „Saatchi & Saatchi“, dobijamo zahtev od Centromarketa da radimo imidž i promenu vizuelnog identiteta firme. Krenemo u razgovore, damo im izuzetno skupu ponudu i promenimo Centromarket u C market. Tadašnji direktor C marketa Slobodan Radulović iznosi profesoru Štajnbergeru želju da pomogne srpskoj opoziciji i učlanjuje se u Demokratsku stranku. Pitao sam se kako je moguć e da direktor društvenog preduzeća koje je glavno za snabdevanje Beograda ima m.da da se zainteresuje za opoziciono delovanje kod tako jednog „tolerantnog“ vladara kakav je bio Sloba Milošević . Kasnije, kada je Slobodan Radulović kao član DS-a glasao za opstanak Zelenovićeve vlade i prešao u Novu demokratiju, bilo je jasno da je čovek bio krtica i da je preko nas ušao u DS. Odradio je zadatak „spavača“ i u određenom trenutku se „probudio“, glasao i odradio posao. Inače, profesor Štajnberger je bio dobra duša Saatchija.

I doveo je Dragana Đilasa u vašu agenciju.

Studentski pokret je 1992. bio izuzetno jak protivnik Milošević u, a Đilas se nalazio na njegovom čelu. Jednog dana došao je profesor Štajnberger i rekao nam „Imam jednog momka. On je lider, odlično misli, trebalo bi da se upoznate i radite s njim“. Đilas je nakon toga otišao u Češku „da nosi gajbice“ a onda se vratio kod nas u agenciju. I to kao direktor medija. Nije ga interesovao sam advertajzing, ali on je fantastičan trgovac i izuzetan menadžer. Pronašao je sebe u medijskom biznisu.

Advertajzing meka iz serije „Mad Men“- Medison avenija je u srpskoj verziji Hilandarska ulica. Tu ste bili vi iz „Saatchija“, ali i druga moć na agencija „Spektra“ u kojoj su radili Milan Beko, Beba Popović ... Koja je bila razlika između vas i njih?

„Spektra“ se nalazila u Hilandarskoj broj 26 a mi smo bili na broju 14. „Spektra“ je bila trajna radna zajednica (TRZ). To su osamdesete godine i takva forma preduzeć a je bila jedina moguć nost za privatni biznis koji ima neke veze sa reklamnim biznisom. Nisi mogao da imaš privatnu reklamnu agenciju. Dejan Đurković , čelni čovek „Spektre“, je bio veliki mag opsene. Imao je harizmu i sposobnost da te ubedi da ne veruješ sopstvenim očima već njemu. Ja sam se 1986. vratio iz Amerike i bio „dečko koji obeć ava“. Dejan Đurković me je ubeđivao da pređem za Spektru. Imali su „mali“ problem, a to je da nisu imali pojma sa strukom, ali su to nadoknađivali provizijama i pravili veliku lovu. Tada sam i prvi put upoznao Mišu Beka koji je tek počinjao u „Spektri“. Bio je prva godina Saobrać ajnog fakulteta. Kasnije je preuzeo „Spektru“. Počeo je da pravi lovu, i zapravo, Miša je oduvek znao da pravi lovu. Mi u „Saatchiju“ smo bili umetnici i umirali smo od lepote a oni iz „Spektre“ su umirali od love. Družili smo se. Bio sam i na Mišinoj svadbi. On je izuzetan čovek i odličan biznismen. Ušao je u priče koje su prevazišle marketing. Nedelju dana pošto sam potpisao ugovor sa „Saatchijem“, pozvala nas je i druga velika agencija „Ogilvy“ da sa njima osnujemo agenciju za Jugoslaviju. Rekao sam im da sam već počeo sa „Saatchijem“ ali im preporučim „Spektru“. Odem kod Miše, on me pita da mu pomognem i dobije licencu Ogilvyja. I danas ga smatram bliskim prijateljem. Beba Popović je došao kasnije, a ja sam tada već većinu vremena provodio putujuć i po našim agencijama u okruženju.

Kako niste upali u oči nekome iz tadašnje Miloševićeve garniture? Ti vaši skupi dočeci Nove godine i ostalo „razmetanje“. Kako to da nikome nije „zasmrdela“ vaša lova iz Hilandarske? Kako to da uopšte ne interesujete državu vi koji živite kao u reklami?

Nismo ih interesovali. Ali smo imali jednu pljačku. Bila je neka kombinacija kada smo u vreme sankcija kupili preko nekih ljudi 100 000 maraka. Kupimo ih u kešu i kao zadnje budale stavimo u sef u firmi. Sledeć e jutro dolazimo i sef je skroz odvaren a sav novac je nestao. Pokušali smo da ga tražimo ali su nam rekli da je bolje da ne čačkamo. Pazi, sve službe gledaju u jedan telefonski imenik. Ako se ti kur.iš u njegovoj branši, onda si gotov i na listi si. Ako se ku.čiš u svojoj branši, oni kažu „ok, imam ja waiting list, ti si na 24. mestu, doć i ću ja do tebe, ali prvo da sredim ove“. Nemam političke ambicije a da imam, onda bih imao i velike probleme. Ja sam miš koji voli da gleda iz prvog reda slonove kako igraju fudbal. Kada me slon pozove i kaže „Treba nam peti“ ja odgovorim „Suviše grubo igram, izvini neću“ i ostanem u gledališ tu. Masa miševa greši i uđe da igra sa slonovima i tu poginu. Politika je užasno kvarna priča. Ne bih tu preživeo tri dana i oni to verovatno i znaju. Ne njuše me kao opasnost ili kao plen. I zato me nikada nisu prisluškivali i pratili.

Ali „slonovi“ te zovu stalno. Kao Zoran Todorović Kundak iz JULA.

Priča sa Kundakom je ilustracija naše želje, tačnije pokušaja da ostaneš izvan igre slonova. Kundak je bio užasno moć an, strašan, opasan, grozan tih godina. Strog ali nepravedan. Taj sastanak je bio strašno neprijatan jer je traženo da radimo kampanju za JUL. Mi iz „Saatchija“ nismo hteli da uđemo u politiku. Odem na sastanak i zateknem Kundaka koji se oseća poniženim jer je došao broj 2 firme, a ne Sakan koji je bio broj 1 „Saatchija“.

Ali nije ni Kundak Mira Marković ...

Da, ali hajde mu ti reci da nije Mira pa će onda Kundak da ti svira. Na tom sastanku pokušavam da se izvučem. Kundak kaže „Mi bi voleli da radite kampanju za nas“, odgovorim „I mi bismo, ali ne radimo politiku“. On kaže „Ovo nije politika nego interes zemlje“. Ponovim mu da imamo strogu zabranu od Engleza i da ne smemo da radimo političke kampanje. On kaže „Neće se ništa znati, pa za koliko se ubistava ne zna ko ih je počinio“. Odgovorim da smo strašno skupi, a on „To uopšte nije problem jer se od vas očekuje da radite besplatno“. Izvukao sam se da moram da se konsultujem sa centralom u Londonu. Sakan je bio dobar sa Hadži Draganom „Strujom“ i on nas je spasio od tog angažmana. Ali kao protivuslugu morali smo da radimo kampanju za radio Košavu koju je držala Slobina ćerka Marija Milošević . Ali smo to dosta skupo naplatili.

Da li ste sreli naručioca, Mariju Milošević ?

Da, bila je na prezentaciji, ali najbolja scena iz te epizode sa Košavom je Mićko Ljubičić, genijalni imitator, čija je agencija TTB tada bila deo Saatchia. On je upravo došao iz Amerike i doneo je nešto što je izgledalo kao kreditna kartica. Bio je to prvi čip koji je mogao da snimi 75 sekundi razgovora. To je bilo čudo tehnike. Nakon prezentacije Marija odlazi, ali ostaje sa nama „mister X“, bliski prijatelj Porodice i čovek koji nas je spojio. I koji je trebalo da plati. Kad smo ga pitali da li je zadovoljan predlozima, on je nešto kao bio uzdržan, pa mu je skupo i slično. Oteže. U jednom trenutku Mićko kaže „A zašto ne bi zvali predsednika“? Uzme tu američku spravicu i kao „gospodine predsedniče da li se čujemo?“. I mi iz te spravice čujemo da ga Sloba pozdravlja. Mi znamo da se nešto valja iza brega, ali pojma nemamo šta. Mićko mu objašnjava sve oko kampanje, a Sloba pita ko je tu. Ljubičić mu kaže da je tu „Mister X“ koji zateže oko plaćanja a Mariji se sviđa slogan. Sloba urla „Ma šta skupo, plaćaj i nemojte me gnjaviti oko detalja“. I prekinuo vezu. Mister X je prebledeo, počeo da se preznojava i objašnjava da se on samo šalio kada je govorio oko cene i da će već sutra biti plaćeno. Smazao je viski u jednom gutljaju i nestao. I sutra je bilo sve plaćeno. To je priča o tom vremenu i o moć i Mićkovog glasa koji je savršeno imitirao. To je priča o moć i Slobinog glasa koja prevazilazi razum i logiku. To je ilustracija totalitarnog režima jer niko nije imao petlju da proveri da li je to što su čuli zaista bio Milošević .

Žak Segela koji je radio političke kampanje u Francuskoj napisao je mnoge postulate pa i „Glasa se za čoveka a ne za partiju“. Da li je to trajna definicija i svih srpskih izbora?

Tako je svuda u svetu. Politika je od svih stvari totalno neopipljiva i ti vidiš personifikaciju politike preko čoveka, koji da bi bio prihvatljiv ljudima, mora da ispunjava dva kriterijuma. Prvi je „da je jedan od nas“, a drugi je „da je bolji od nas“. „Jedan od nas“ je da prepoznaš sve osobine naroda u njemu, a „da je bolji od nas“ je da je u tim karakteristikama zaista bolji od nas. Birač onda ima identifikaciju s njim. To je različito od nacije do nacije. U Italiji je Berluskoni bio „Jedan od nas, bolji od nas“. Umešan do grla u sve korupcionaške afere, sujetan do bola, svaku ribu hvata za guzu. Francuzi, Sarkozi, za vreme mandata se zaljubio i oženio. Zaljubljen čovek je neuračunljiv čovek. „Jedan od nas, bolji od nas“. Obama je otelotvorenje američkog sna, totalni luzer, crnac nigerijskog porekla i kao takav „jedan od nas, najbolji od nas“. Ko je kod nas to. Velja Ilić , Mrka, Bogoljub Karić je bio najbolji primer toga. Đinđić nikada nije bio „jedan od nas“. Nije to bio ni Koštuncia. Strategija mora da potencira naše osobine kod njega da bi ga narod prihvatio. Da čovek kaže „Mi smo slični. Nađeš sličnost sa Berluskonijem. Pa svaki bi Italijan dao sve na svetu da može da ne plaća porez, da kreše sekretarice, da ga ne uhvate... San svakog Francuza je da oženi ribu koja ima ljubavnu prošlost kao telefonski imenik. Da je Sarkozi Amerikanac i oženio takvu ribu u Americi to bi bio kraj. Olan, jedna švalerka, druga švalerka, žena. Ali „normalno“, jer je „jedan od nas, bolji od nas“. I to je tajna tog političkog marketinga.

Da li si u kreiranju političkih kampanja imao strašnu situaciju da ne možeš da napraviš „jednog od nas, boljeg od nas“, ali si već uzeo pare i moraš da uradiš posao?

Jesam. U čuvenoj kampanji, bila je jedna protivprirodna koalicija koja je dala protivprirodnog kandidata. To je pogrešan voz i sve stanice su bile pogrešne. A onda samo možeš da se nadaš da ima što manje stanica i da ti voz što manje staje.

U knjizi priznaješ da si prodao dušu đavolu.

Čitava profesija advertajzinga je filozofsko pitanje -“da li je to što radim prodaja duše đavolu“?

Da li si radio kampanje partijama za koje ne bi glasao ni lud?

Radio sam kampanje partijama za koje ne bih glasao, ali nisam radio za one za koje ne bih glasao ni lud.

Da li i dalje smatraš da je ovde politika profesija kojom se bavi ljudski mulj? Da li to znači da i mi glasači i konzumenti politike tih ljudi iz mulja nemamo šansu za evakuaciju iz tog mulja? Drugim rečima, s obzirom na floskulu koja uvek narod oslobađa krivice i za to apostrofira političare - da li ovde političari zaslužuju ovaj narod ili ovaj narod zaslužuje ove političare?

Ja imam sreću i privilegiju da me politika nikada nije interesovala. Jednostavno, takav sam. Sva fascinacija nekom moći, snagom, privilegijama ili nečim drugim što politika nosi, bila mi je strana. Pogotovo kada se vidi da je veliki broj ljudi koji se bavi politikom jedan talog, mulj, koji je ušao u te vode vođen isključivo željom za lopovlukom i sticajem nekih ličnih privilegija. Postoji neka negativna selekcija, pa se tu pojavljuju oni koji su neuspešni u bilo čemu drugom čega su se poduhvatili, licemeri i lažljivci, lopovi i secikese. Možda je brutalno, ali me situacija u kojoj smo se našli sada i zadnjih nekoliko godina, uverava da sam u pravu. Retki su oni koji imaju ideale, još ređi oni koji imaju vizije, a najređi oni koji su u prilici i imaju snage da nešto i urade. Takvi se, na žalost, mogu izbrojati na prste jedne ruke. Kada se pojave imaju veliki broj neprijatelja koji ih, da li javno ili tajno, sprečavaju, sapliću i smetaju da nešto urade. A onda se oni umore ili ih umore. Pa sve ostalo ide dalje. Iz toga je legitimno pitanje da li smo mi, kao narod, kao društvo zreli za demokratiju? Ili nam je to nešto sa čim ne znamo da se izborimo, pa se kao sa vatrom, igramo, gađamo, sa velikom opasnošć u da nas ta vatra ne samo ispeče, nego i sagori. Da li je možda bolje da imamo ono za šta se i ja često zalažem, a to je prosveć eni apsolutizam koji bi nas izbavio iz najdublje krize u kojoj se Srbija našla? A ti sada treba da me pitaš: Imamo li prosveć enog apsolutistu na vlasti?

Da li je gospodin Aleksandar Vučić taj prosvećeni apsolutista?

Ne znam, vreme ć e pokazati. Jednim delom odgovara, a da li je i prosveć en, videćemo. Ja, iz dubine svog srca želim da uspe. Ne zato što sam njegov fan, nego zato što Srbija više ne može da čeka i sada nam je stvarno poslednja šansa da se krene napred. I da, konačno, krenemo ka tome da postanemo kako-tako normalna zemlja. I toga moramo biti bolno svesni, bez obzira na svoju političku preferenciju, moramo napred.

Dakle, imamo svijetlu budućnost?

Ne znam, ali bojim se, da citiram čuvenu rečenicu iz jednog od vaših prethodnih brojeva: Spasa nam nema, propasti nećemo! Barem se nadam.

Sarađivao si dosta sa Aleksandrom Tijanićem. Narednih decenija će možda biti i teško shvatiti ko je bio onaj pravi Tijanić.

Tijanić je bio čovek koga je bilo teško voleti, koji je teško voleo, i kada je voleo, voleo je teško. Bilo ga je teško imati za prijatelja a ne daj bože da ti je bio neprijatelj. Ali je bio izuzetna ličnost koja, kako vreme prolazi, sve više nedostaje bližnjima ali i ovom društvu. Kao jedan zajeban lik od koga su se i najmoć niji plašili. Bio je mudar. Imao je muda. Mudar s mudima. Bio je majstor reči, velemajstor vođenja igara, i da ga nema trebalo bi ga izmisliti. Imao sam privilegiju da mi je bio prijatelj. I puno mi nedostaje.

Zašto agencije smatraju da pivo piju budale? Tipovi koji imaju stomake, ne deluju da im ide sa ribama, luzerski...

Zato što imaš određene stereotipe koji se baziraju na istraživanju gde se definišu neki osnovni parametri koje reklama mora da zadovolji. Pivo po definciji svih tih brifova je muško druženje gde se mora voditi računa o gomili stvari, između ostalog i o osnovnoj postavci: dva su pederi, četvoro je gužva, dakle najbolje je ako ih je u reklami trojica. Tri ortaka koji se nešto zezaju. Već ina tih brifova je šablonizirana i moraš da zadovoljiš ogroman broj zahteva, između ostalog neki stereotip o tom muškom zezanju, gde je sve već viđeno. I na kraju da ti koncept prođe na testiranju fokus grupa. Sada sam u Kanu gledao odličnu reklamu za pivo. Takođe, male bonding, ali briljantna priča. Kao ožalošćena porodica - ortaci k’o na sahrani jer jedan od njih se ženi. Izgubili smo druga ali ‘ajde da popijemo poslednji put.

Imao si m.da da u vreme rata vikneš onim hrvatskim vojncima iz voza kao Beograđanin i to u Hrvatskoj, a onda priznaš u knjizi da si mali čovek.

Pazi, ja imam m.da za neke stvari. Da odem u taj voz i da se popnem na Himalaje. A za neke druge stvari ih nemam. Takav je život i takav sam ja. Na primer, imamo priču o Krivoj Drini. Ljudi se razlikuju kako reaguju na krivu drinu. Jedni sednu i kao „šta se ovo desilo“? Imaš ljudi koji se svađaju, imaš velike ljude koji se trude da isprave Krivu Drinu. Ja sam mali čovek koji gleda gde je ta kriva Drina najplića da bi prešao sa svojom porodicam i prijateljima. U tim procenama ti moraš da meriš neke parametre svog života. Da li si čovek za ispravljanje Krive Drine, ili ćeš čekati da te neko prevede. Đinđić je krenuo da ispravlja Krivu Drinu. Stiv Džobs je ispravljao Krive Drine, ali je bio loš čovek. I svoja cenjena m.da pronalaziš ili gubiš u tim parametrima sebe i okolnosti.

A kakav je bio Đinđić?

Pitanje je šta bi bilo sa Srbijom da je Đinđić ostao. Oni koji su radili o njegovoj glavi sada ga glorifikuju. Niti je bio svetac, a niti je bio đavo. Ali mnogi se češu sad o njega. Ja ga nisam poznavao, ništa nisam radio niti za njega niti za DS tada. Ali, već šest godina radimo besplatno za fond Zorana Đinđić a jer je to neki naš doprinos ideji i onome što je on započeo.

Kako ti se kao čoveku iz „Saatchi & Saatchija“ svideo onaj fazon o zemunskoj marketinškoj agenciji koja se zove „Znachi&znachi“?

To je razlika između brenda i lovemarka. Brend ti daje ispunjenje obećanja koje ti je dao. Lovemark je nešto što se nekritički voli daleko više od ispunjenja. Imaš religijski odnos prema tome. Slikovito je ovako. Fantastič ni brendovi su BMW, Suzuki, Yamaha... Ali, lovebrand je Harley Davidson. Saatchi je u jednom trenutku postao generičko ime za reklamu devedesetih godina. Imali smo ikonografsku poziciju gde su ljudi bili spremni da besplatno rade samo da bi ušli u tu čarobnu kuću u Hilandarskoj 14. I kad postaneš lovemark i ikonografija onda je normalno da uđe u priču i to bi Saatchi & Saatchi“ da je u Zemunu bio „Znachi&znachi“. To je kulminacija profesije.

Iznenadio sam se kada sam saznao u Google krstarenju da si član Srpskog poslovnog kluba Privrednik?

Šta je tu iznenađujuće? Da sam ja tamo ili da su me tamo primili? Ili što se to ne zna? Moram da priznam da si ti jedini novinar koji je to otkrio i čestitam. To nije bilo kakva tajna, ali zvučnost imena ostalih članova Kluba je daleko jača od moga, tako da je normalno da se za moje članstvo manje zna. Jer ipak je daleko za novine interesantnije da se kažu ostali članovi: Mišković , Beko, Kostić ... nego neki Ivan Stanković . Da su rekli, muž od Maje Žeželj je član, to je već dobar naslov. A ovako WTF je I.S.??? On neće prodati niti jedan dodatni broj ni jednog tabloida.
 
Autor: Branko Rosić
Foto: Igor Pavićević
Izvor: Nedeljnik