VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju – Ivan Ivačković: Vlast je zazirala od Bijelog dugmeta

Samo je Bijelo dugme u jugoslovenskom roku imalo moć uporedivu sa Titovom moći u politici. Tito digne ruku – svi ustanu. Bebek digne ruku – svi ustanu.

Ivan Ivačković je za tri decenije, koliko je proveo u novinarstvu, objavio oko dve hiljade tekstova u gotovo svim važnim novinama u SFRJ, SRJ i Srbiji. Uz to potpisao je veliki broj radijskih i televizijskih priloga. Autor je biografskih knjiga „Umetnost pobune“, „Obe strane jastuka“ i „Priznanja pop pevačice“, kao i pesničke zbirke „Crvena mapa“.

Poslednja knjiga „Kako smo propevali“ predstavlja svedočanstvo o jednom neponovljivom vremenu, o pesmama i pločama koje su nam menjale život, o sudbinskom preplitanju popularne muzike i populističke politike, i o usponu i padu zemlje na koju je svet decenijama gledao sa poštovanjem.

Kome je namenjena knjiga „Kako smo propevali“?

Knjiga je podjednako namenjena generacijama koje su rođene, prohodale i odrasle u Jugoslaviji, kao i onima koji su rođeni tek posle njenog raspada i koji za tu lepu, čudnovatu i nesrećnu zemlju znaju samo iz priča. Moja generacija spada među one koje su rođene i najbolje godine svog života provele u Jugoslaviji. Ova knjiga je inventar naših uspomena, jedan sentimentalni muzej u kojem sa svih strana dopiru zvuci pesama i ploča koje su nam menjale život. Sve u svemu, vrlo nostalgična knjiga.

S druge strane, želeo sam i da mlađima ispričam kako je to nekad bilo, da im ispričam priču o jednoj zemlji koje više nema i da to učinim kroz istoriju njene muzike. Jer muzika je uvek ogledalo društva, ona hvata duh vremena više nego bilo koja druga umetnost. Na venčanje ne zovete slikara da slika ili pisca da piše, nego zovete muzičare da sviraju.

Kako mladima danas objasniti društveni kontekst u kojem je nastajala muzika u bivšoj Jugoslaviji?

U pokušaju da se mladima objasni društveni i politički ambijent u kojem je nastala jugoslovenska muzika, ključna stvar je, ja mislim, poverenje. Vaše poverenje da će vas mladi razumeti i njihovo poverenje da im govorite istinu. Jer u mnogo šta je, pogotovo iz današnje perspektive, teško poverovati. Mnogo toga deluje neverovatno, počev od činjenice da je na prostorima sadašnjih kvazidržavica ne tako davno postojala jedna velika i normalna zemlja. Ne bajkovita, kakvom je u akutnim napadima nostalgije ljudi predstavljaju, ali normalna.

Još teže je poverovati da je mogla biti normalna zemlja u kojoj je postojala samo jedna politička partija i koju je vodio jedan čovek koji je odlučivao i o tome kakvo će vreme biti sutra. Ali tada se zaista živelo normalno, a u međuvremenu smo se uverili i da višestranačje nije nikakva garancija normalnog života. Pa ako mladi danas vide da se u višestranačkom sistemu može živeti nenormalno, onda ih je valjda moguće ubediti i da je sa jednom partijom moguće živeti normalno.

Za razliku od džeza, kojem se KPJ dugo protivila kao „zvuku kapitalističkog Zapada“ (dok im nije objašnjeno da je to zapravo muzika potlačenih crnaca), rok je brzo dobio „zeleno svetlo“. Zašto?

Rokenrol je u Jugoslaviji buknuo šezdesetih godina, i to bez ikakve kontrole, kao neko divlje cveće koje je odjednom izraslo u jednoj inače prilično urednoj i strogo održavanoj bašti. Vlast je bila zbunjena i nije znala šta da radi, a onda je donela dve pametne odluke. Prva je bila da se rokenrol, iako je u ranim danima predstavljao žarište društvene pobune, ne dira, da mu se ne stavi glava na panj. U tadašnjim komunističkim zemljama – Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji, a o Albaniji da i ne govorim – rokenrol nije postojao.

U Jugoslaviji ne samo da je postojao nego je, uz sva gunđanja establišmenta, bio i slobodan. Na dve velike beogradske gitarijade, održane sredinom šezdesetih na Sajmištu, došlo je na desetine hiljada ljudi, a „Borba“, list Saveza socijalističkog radnog naroda Jugoslavije, pozitivno je pisala o učesnicima prve gitarijade.

Druga, još pametnija odluka vlasti bila je da se rok muzičari tu i tamo potapšu po ramenu. Jer, znate, rok muzičari često boluju od neke male šizofrenije: oni obično žude za priznanjima establišmenta kojem su istovremeno opozicija. Nije to bio slučaj samo u Jugoslaviji, nego svuda. Zato su „Bitlsi“ primali ordenje od engleske kraljice.

U Jugoslaviji nije bilo kraljice i nije bilo ordenja za muzičare, ali je, recimo, postojala nagrada Sedam sekretara SKOJ-a, koju je vlast dodeljivala i rok muzičarima. Ja ne znam ni za jednog rok muzičara koji je tu nagradu odbio. Naprotiv, primali su je čak i članovi diverzantski raspoloženih grupa kao što je bio „Buldožer“.

Tako je jugoslovenska vlast pacifikovala rokenrol i pretvorila ga u neku vrstu svog saveznika. U najmanju ruku stvoren je prećutni pakt o nenapadanju. Vlast nije dirala rokenrol, a rokenrol, bar dok je Tito bio živ, nije ni zucnuo protiv vlasti.

Čini se da ovde, na prostoru bivše Jugoslavije, kaskamo za svetom u gotovo svemu, sem u muzici. Kako Vi vidite tu situaciju?

Mi smo danas u muzici loši isto koliko i bilo ko drugi. Muzika je postala nevažna, ne samo kod nas nego i u svetu. Ova muzika koja danas vlada nikome i nigde ne menja život. I ni na koji način ne utiče na društvo osim što ga zaglupljuje. Hteli smo da Srbija postane svet, a svet je, eto, postao Srbija. Gorka, ali neporeciva uteha.

Kako objašnjavate nagle koncertne povratke velikih imena, koji su mirovali i po tri decenije?

Pošto nema dobre nove muzike, ljudi traže dobru staru. Traže muziku iz onog vremena u kojem je muzika bila važna stvar, iz onog vremena u kojem je muzika odlučivala o nečemu, menjala živote, uticala na društvo. Generacije koje su odrasle u takvim vremenima još uvek su u dobroj formi, žele da idu na koncerte i raduje ih kad vide da ponovo svira neka grupa iz njihovog doba.

Istovremeno, tu ima i mnogo nostalgije. Gledamo i slušamo stare grupe i čineći to restauriramo zlatne godine sopstvenih života. A te godine su kod mnogih vezane za Jugoslaviju, pa zato ljudi traže ono što im iz te zemlje danas nedostaje. Otud je Balašević izuzetno popularan u Sloveniji, u kojoj je svojevremeno doslovce prodao četiri karte za koncert, a „Parni valjak“ u Beogradu puni dve „Arene“ zaredom, mada u vreme Jugoslavije nije mogao da proda ni pola „Pionira“.

Zatim, još jedna stvar za koju su baš „Valjak“ i Balašević dobri primeri, profesionalizam. To su, dakle, profesionalci koji nisu odustali ni u najtežim vremenima. A osim toga su i srčani ljudi koji ne žive samo od muzike nego i za nju, i koji su dočekali momenat pravde u kojem takav njihov stav nije prepoznat samo u sredini iz koje su potekli, nego, ponekad jednako a ponekad i više, u drugim delovima pokojne SFRJ.

I najzad, ljudi koji su svoje estetske, društvene, pa ako hoćete i moralne kriterijume gradili rastući uz muziku šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, trudili su se da u istom duhu vaspitaju svoju decu. Ta deca postali su ljudi koji takođe dolaze na koncerte starih grupa želeći da uživo vide to o čemu su im roditelji govorili i što su slušali sa ploča.

Da li su osamdesete godine bile toliko zlatan period domaćeg roka kao što to danas izgleda?

Osamdesetih je jugoslovenska muzika, upravo zahvaljujući rokenrolu, mogla prvi put da pogleda ka Zapadu bez trunke inferiornosti, budući da je stala rame uz rame sa Zapadom baš u žanru koji je tamo nastao. Šezdesetih je nedostajala jedna bitna komponenta – autorstvo – da bi jugoslovenske grupe mogle da kažu kako su iste kao i one na Zapadu.

Autorstvo u jugoslovenskom roku razvilo se tek sedamdesetih, ali sedamdesetih je jugoslovenskom scenom vladalo „Bijelo dugme“, grupa koja nije ni pokušavala da se takmiči sa Zapadom, nego je izmislila potpuno novi zvuk – „pastirski rok“ ili, kako ga je Bregović ranih dana zvao, „jugoslovenski pop“. Međutim, osamdesetih, pred naletom panka i novog talasa, ne samo što je i „Bijelo dugme“ moralo da se prikloni novotalasnom trendu, nego su i najvažnije grupe jugoslovenskog novog talasa mogle da izađu na crtu engleskim bendovima.

Štaviše, i neki uticajni britanski muzički listovi pisali su o jugoslovenskom panku i novom talasu. Takvu situaciju nismo imali nikada, ni pre ni posle toga.

Mnogi Gorana Bregovića smatraju grobarom jugoslovenskog roka zbog kombinovanja narodnog zvuka i električne gitare. Slažete li se?

Kazati da je Bregović grobar jugoslovenskog rokenrola znači kazati samo pola istine i to ako se saglasimo – a ja nisam saglasan – da su rokenrol jedino „Partibrejkersi“. Rok muzika obuhvata mnogo toga, rok muzika su i „Tangerine dream“ ili „Pink Floyd“. Ili, na sasvim suprotnom stilskom kraku, „Bijelo dugme“. Nikad ne pristajem na te razgovore da li su „Bijelo dugme“ rok ili ne, meni je to nalik raspravi da li je Zemlja okrugla ili je možda ipak ravna ploča. I ne samo što je „Bijelo dugme“ rok muzika, nego je Bregović tvorac jugoslovenskog rokenrola bar koliko i njegov grobar.

Rokenrol je masovna stvar, a masovnost – samim tim i moć – u Jugoslaviji mu je dao upravo Bregović. Samo je „Bijelo dugme“ u jugoslovenskom roku imalo moć uporedivu sa Titovom moći u politici. Što kaže moj kolega i prijatelj Dušan Vesić: Tito digne ruku – svi ustanu, Bebek digne ruku – svi ustanu. Neki ustanu zato što žele, drugi ustanu jer ne vide od ovih što su ustali, ali svi ustanu. Tito spusti ruku – svi sednu. Bebek spusti ruku – svi sednu.

„Bijelo dugme“ je imalo toliku moć da je čak i vlast počela da zazire od toga, pa je, od svih vajnih „buntovnika“ na koje vole da se pozivaju ovi što ne trpe Bregovića, samo „Dugme“ dobilo batine od establišmenta. Žrtva tih batina – ali, da se ne lažemo, i svoje nepromišljenosti – bio je bubnjar „Dugmeta“ Ipe Ivandić. Kroz aferu sa narkoticima, koja je dobrim delom bila policijska akcija smišljena da destabilizuje „Bijelo dugme“, Ivandić je najpre izgubio slobodu i završio u zatvoru, onda je izgubio zdravlje i na kraju je, ne mogavši sve to da podnese, oduzeo sebi i život.

Možete li objasniti zašto je Srbija jedina od bivših republika u kojoj je novokomponovana narodna muzika imala procvat?

Novokomponovana narodna muzika imala je dva snažna buma, jedan u šezdesetim godinama i jedan u osamdesetima. Oba su se dogodila u Srbiji jer je ta muzika bila odraz ovdašnjeg mentaliteta. Lepa Lukić, koja je predvodila novokomponovani bum iz šezdesetih, rođena je u selu Miločaj, a ne, na primer, u slovenačkom industrijskom gradu Trbovlju, gde je nastao „Lajbah“.

Doduše, „Lajbah“ i Lepa Lukić imaju i jednu zajedničku tačku – izvesno vreme i ona i oni bili su andergraund. Jer su Lepa Lukić i ostali prvaci novokomponovane narodne muzike iz šezdesetih bili ignorisani u oficijelnim medijima, bili su tretirani kao kulturni otpad, kao „šund“, kako se tada govorilo. Bili su duboka margina, pogotovo posle čuvenog Pisma Josipa Broza Tita koje, hajde da i to kažemo, nije pisao Tito, nego Stane Dolanc koji spada među najmoćnije i najmračnije figure jugoslovenske istorije.

Pismo, objavljeno 1972, bilo je uvod u Titov obračun sa srpskim liberalima, reformatorskom strujom u SKJ, ali se u njemu našlo mesta i za kritiku „šunda“ u kulturi. Ni pre, a pogotovo posle toga, narodnjaci nisu mogli ni da se približe zvaničnim medijima. Takva situacija potrajaće sve do osamdesetih, kada su se, najpre uz Lepu Brenu, strašno osvetili i pretvorili oficijelne medije u svoj servis.

Kako je moguće da su generacije odrasle na Novom talasu, na primer, iznedrile pokolenje koje se veseli uz neku od, u tom trenutku, aktuelnih mutacija turbo-folka?

Generacija koja je odrasla na novom talasu nije iznedrila turbo-folk generaciju ni na jedan način osim biološki, fizički. Duhovno turbo-folk generaciju nije osakatilo kućno vaspitanje, nego ulica i mediji.

Nažalost, snaga ulice i medija koji su podlegli ili se sa radošću upustili u tabloidizaciju tako je velika da je ponekad sposobna da poništi kućno vaspitanje. Ili da ga bar relativizuje, jer ima mnogo slučajeva u kojima deca podjednako slušaju rokenrol i Cecu. Jednako se pronalaze i u jednom i u drugom, što u stvari znači da se ne pronalaze nigde, ne samo u muzici nego i u drugim dimenzijama života.

Ta izgubljena generacija, odrasla u neregularnim uslovima, produkt je jednog užasnog vremena čije posledice će se, kao posledice radijacije, osećati u godinama, ako ne i decenijama, koje su pred nama.

Gde je rok muzika danas?

Rok muzika je danas u uspomenama. To je njena Sigurna kuća i trajna adresa.

Autor: Nevena Janković
Foto: akter.co.rs
Izvor: akter.co.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
lagunin književni klub iznenada neko pokuca na vrata etgara kereta 6 decembra laguna knjige Lagunin književni klub – „Iznenada neko pokuca na vrata“ Etgara Kereta 6. decembra
13.11.2019.
Pedeset osmo po redu okupljanje članova Laguninog književnog kluba desiće se 6. decembra od 18 sati u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC. Ovoga puta odabrali smo knjigu priča „Iznenada neko pokuc...
više
slikovnice iz serijala moje male avanture u prodaji od 16 novembra laguna knjige Slikovnice iz serijala „Moje male avanture“ u prodaji od 16. novembra
13.11.2019.
„Alisu u Zemlji čuda“, „Pinokija“, „Snežanu“, „Hrabrog malog krojača“, bajke uz koje odrastaju generacije, Laguna ovoga puta donosi u novom ruhu, kao slikovnice za najmlađe.   Živopisne ilu...
više
nedeljnik u knjižarama delfi laguna knjige Nedeljnik u knjižarama Delfi
13.11.2019.
Novi broj lista Nedeljnik naći će se na kioscima u četvrtak, a od petka ga možete kupiti za samo 1 dinar u svim knjižarama Delfi širom Srbije uz kupovinu bilo koje Lagunine knjige, knjige drugih izdav...
više
promocija marojevićevog romana o pijanstvima u novom sadu laguna knjige Promocija Marojevićevog „Romana o pijanstvima“ u Novom Sadu
13.11.2019.
U Gradskoj biblioteci u Novom Sadu (Dunavska 1) u ponedeljak 18. novembra od 19 sati biće održana promocija nove knjige Igora Marojevića „Roman o pijanstvima“.   Na promociji će pored autora go...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.