Intervju - Ivan Ivačković: Petog oktobra nam je izašlo zubato sunce

Nova knjiga Ivana Ivačkovića „Pisma iz Tajnog grada“ nedavno je objavljena u izdanju Lagune. Ivačkovićeve knjige već po tradiciji nailaze na odličan prijem. U pripremi mu je peto izdanje knjige „Kako smo propevali“, za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“, najveće priznanje koje se u Srbiji dodeljuje za publicistiku, a isti broj izdanja doživela je i njegova biografija „Rolingstounsa“ „Umetnost pobune“.



Ivačković kaže: „Mislim da su „Pisma iz Tajnog grada“ moja dosad daleko najličnija knjiga. To je odabir tekstova koje sam, u formi pisama i dnevničkih beležaka, pisao tokom proteklih osamnaest godina. Osnovna tema je muzika, ali kroz tu temu pokušavam da govorim o sebi, o nama, o društvu. O vremenu u kojem su gramofonske ploče bile od životne važnosti, ali i o vremenima u kojima su se i ploče i život davali u bescenje. Pisao sam o zlatnim danima moje generacije, koja je slušala muziku šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, a pisao sam i o opštem slomu ukusa i morala tokom devedesetih. Ovo je knjiga sete, srdžbe i uspomena.

Samtra se da su devedesete i dvehiljadite potpuno marginalizovale domaći rokenrol.

I ne samo domaći. Devedesete su decenija u kojoj je kultura i na Zapadu doživela veliki udes. Ni tamo rokenrol nije prošao mnogo bolje nego kod nas. Razlika je samo u tome  što su, recimo, Engleska ili Amerika u najbukvalnijem, fizičkom smislu velika tržišta, pa još uvek imaju malo mesta i za rokenrol. Ali rok je i tamo marginalizovan i više nije ni dominantna muzička forma, niti je neka društvena sila. Da ne bude zabune, bilo je i devedesetih odlične rok muzike, ali njen uticaj sveden je maltene na nulu. Devedesete su rokenrolu, i u svetu i kod nas, oduzele publiku, samim tim i masovnost, samim tim i moć. Pobedili su „rijeliti“ programi, masovna tabloidizacija života, kao i kapitalistička beskrupuloznost i ratna industrija, oličene u dva Bila: Gejtsu i Klintonu. Svet se stropoštao od „Narednika Pepera“ do Veslija Klarka, i to je upravo jedna od tema o kojima govore „Pisma iz Tajnog grada“.

Pominjete „Narednika Pepera“. „Bitlsi“ su i na korici knjige?

Da. Džon Lenon, poslednji generacijski komandant mirovnog pokreta iz šezdesetih, i Džordž Harison, koji spada među najčistije i najplemenitije duše u čitavoj istoriji rokenrola, nisu više živi, ali „Bitlsi“ su istinski besmrtna grupa, čija muzika je, možda više nego bilo čija druga, nadživela poraz gramofonske ploče, propast kompakt diska i diskografske industrije uopšte, kao i masovni egzodus muzike na internet, medij koji je formu učinio opšte dostupnom, a suštinu, plašim se, banalizovao i upropastio. „Bitlsi“ i njihova muzika su veliki simbol prkosa ovim mutnim i ružnim vremenima, dokaz da nije oduvek bilo ovako i nada da će nekad, makar i u dalekoj budućnosti, biti bolje.

Zašto moramo čekati daleku budućnost da bismo osetili boljitak?

Zato što smo prokockali previše šansi da nam sada ili u dogledno vreme bude bolje, da sada ili uskoro počnemo da živimo normalno. I to je takođe stvar kulture, u ovom slučaju političke. Politička kultura je, prirodno, deo šire čovekove kulture i ogledalo je – isto kao ukus u muzici, književnosti ili slikarstvu – civilizacijskog nivoa do kojeg je društvo stiglo. Ovo društvo uglavnom pokazuje nisku političku kulturu, pa je tako dozvolilo da propadne, recimo, Ante Marković, a uspe Slobodan Milošević. I dozvolilo je da 5. oktobra nad Srbijom ne izađe pravo, nego zubato sunce. Znate, mi smo imali komunističku revoluciju koja je odlazila u užasne anomalije, ali njome su ipak komandovali frajeri koji su bili ljubitelji vesterna (Tito) ili nadrealisti koji su se družili sa Bretonom (Koča Popović). Kasnije smo dobili revoluciju kojom je komandovao Velja Ilić. Zato smo danas tu gde jesmo.

Pošto ste tekstove za „Pisma iz Tajnog grada“ pisali poslednjih osamnaest godina, da li ste nekad pomislili da biste danas neke stvari napisali drugačije?

Jesam, naravno. Ali sam ostavio tekstove takvima kakvi su tada napisani. I ispod svakog teksta ubeležen je datum njegovog nastanka. Ovo je, ako smem da kažem, poštena knjiga koja nudi ne samo neke tačne procene i predviđanja, nego i neke kolosalne zablude. Ostavio sam i te zablude u knjizi, jer sam hteo da ona bude čestita slika mog profesionalnog, pa ako hoćete i ljudskog odrastanja, a zablude su neodvojiv deo svakog odrastanja. Čak i kad postanete zreo čovek, one vire iza svakog ćoška. I nije ni sramota ni tragedija imati ih. Naprotiv, tragedija je nemati zablude, jer tamo gde nema zabluda, nema ni pouka ni odrastanja. Zablude su važne stanice na putu svakog čoveka koji je odlučio da krene u susret nekakvoj, makar i najskromnijoj pameti.
 
Inspiracija iz „Blica“
 
U „Pismima iz Tajnog grada“ pominjete i „Blic“...

Da, tekst Pece Popovića o beogradskoj grupi „Bestbeat“, objavljen u „Blicu“, bio je direktan povod i inspiracija za završni tekst u knjizi. Čitajući Pecinu kolumnu, saznao sam za mali podvig „Bestbeata“: da su oduševili publiku u Liverpulu, u čuvenom klubu Kavern, u kojem su „Bitlsi“ počeli karijeru. Kao tribjut-bend „Bitlsa“, i to i zvanično jedan od najboljih na svetu, „Bestbeat“ drže živom vatru koju je u Beograd uneo legendarni košarkaš Radivoj Korać, koji je ovde prvi doneo neku ploču „Bitlsa“ – konkretno singl „Love Me Do“. Taj plamen je potom razgoreo Nikola Karaklajić, koji je prvi u nekoj komunističkoj zemlji pustio „Bitlse“ na radiju. I sad, evo, „Bestbeat“ stražare pored te vatre, oko koje se okupljamo i grejemo mi što laskamo sebi da smo ostali normalni.

Autor: Neven Džodan
Foto: Aleksandar Stojković
Izvor: Blic