Knjiga Ivana Ivačkovića „Kako smo propevali: Jugoslavija i njena muzika“ za samo stotinak dana doživela je tri izdanja i osvojila nagradu „Desimir Tošić“ za publicističku knjigu godine. Ivačković je ovih dana neprestano na putu jer mu pozivi za promocije stižu ne samo iz gradova u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji nego i iz inostranstva.
Da li je publika na promocijama knjige „Kako smo propevali“ nostalgična za bivšom Jugoslavijom?
- Da, te promocije su okupljanja nas koji smo rođeni, prohodali, odrasli i koliko-toliko sazreli u Jugoslaviji, mada dolaze i mlađi, oni radoznali, otvorenog duha koji su stigli na svet onda kada na tom svetu Jugoslavija više nije postojala. I na kraju uvek nekako svi zajedno žalimo. Ponekad i bukvalno ima suza. A ima i ponosa i prkošenja ovim današnjim poganim vremenima. U Zrenjaninu je cela sala ustala na himnu „Hej, Sloveni“, koju je otpevao Dečji hor „Čuperak“, obučen u pionirske uniforme...
Nisu ljudi nostalgični samo kod nas. Recimo, promocija moje knjige u Stokholmu je bila jako sentimentalna. Sala je bila puna ljudi koji su svojevremeno otišli iz Jugoslavije, ali Jugoslavija nikada nije otišla iz njih. Napravili smo inventar naših uspomena i vratili se u najlepše godine naših života - kaže Ivačković.
Koje su bile najveće vrednosti života u SFRJ?
- Najveća vrednosti života u SFRJ bio je, kao što i treba da bude, sam život. Kad ovo kažem, ne govorim samo o golom životu, koji je i sam izgubio cenu tokom devedesetih, kada se nije ubijalo samo zbog teritorija, lažnog patriotizma i milionskih svota novca, već i iz čiste obesti. Govorim o tome da se u SFRJ živelo normalno, čak relativno udobno i, sve u svemu, slobodno, uprkos glupostima koje su poticale iz nižih i srednjih slojeva vlasti. Veoma retko s vrha.
Šta su bile izrazite gluposti tog vremena?
- Tito je od sebe pravio totem oko kojeg su svi, kao Indijanci, morali da igraju i da mu se klanjaju. Ali taj totem je držao jugoslovenske narode na okupu i obezbeđivao im ugled u svetu. Jugoslavija je bila zemlja koju su drugi veoma poštovali. Nažalost, ona samu sebe nije umela da poštuje. A gluposti? Recimo, „Riblja čorba“ je osamdesetih objavila album „Osmi nervni slom“ na kojem se nalazila i balada „Prokleto sam“, lepa ljubavna pesma. I sad zamislite situaciju u kojoj ljubavna pesma biva zabranjena na nekim radio stanicama zato što je neki cenzor zaključio kako „u samoupravnom socijalizmu nema otuđenja i niko nije usamljen“. Ali te gluposti bile su malog kalibra. Mnogo je više razloga da žalimo za Jugoslavijom. Jugoslavija je bila zemlja koju su drugi veoma poštovali. Nažalost, ona samu sebe nije umela da poštuje
Ima li nešto za čim ti lično žališ?
- Malo je reći da žalim. Raspad SFRJ doneo je, ne samo spolja, nego i u svima nama iznutra, takve promene da mi se čini kako sam umro, reinkarnirao se i postao neka druga osoba. Ponekad brišem prašinu sa starih ploča i gledam stare fotografije, pitajući se da li je to stvarno bio moj život. Da li sam stvarno živeo u zemlji koja je bila treća svetska sila u rokenrolu i osma u fudbalu? Da li je Džajić stvarno onako ponižavao Kamača, da li sam istinski držao palčeve Bojanu Križaju i Bogdanu Norčiču, da li su Šaper i Krstić stvarno nekad bili avangardni umetnici, jesam li se uistinu po Beogradu sudarao sa Danilom Kišom? Ili sam sve to samo sanjao?
Autor: Neven Džodan
Izvor: Blic