Posle pet publicističkih knjiga, uključujući bestselere „Kako smo propevali“ i „Umetnost pobune“, i jedne pesničke zbirke („Crvena mapa“), Ivan Ivačković je objavio prvi roman „Bezverje“ (Laguna).
Šta vas je podstaklo da napišete roman, s obzirom da ste bili uspešni u onome što ste do sada radili?
Hteo sam da stavim sebe na test koji nikad nisam polagao. Uz to, poželeo sam da u nekakvom spoju lirskog i moralnog pokažem nadu, makar i naivnu, budalastu, da je svako ljudsko biće sposobno za stid i kajanje. Jer, u „Bezverju“ na kraju takva osećanja ima sam Đavo. A ako je čak i on sposoban da se pokaje i zastidi, onda valjda može i čovek.
Današnje vreme je vrlo inspirativno za pisanje o Đavolu, ali radnja vašeg romana odvija se u davnom dobu. Zar nije lakše pisati o sadašnjosti?
Trudio sam se da izbegnem sve što je lakše. Ništa što je lako nije me u ovom slučaju zanimalo. A ne zanima me ni današnjica, pravo da vam kažem. Bar ne u literarnom smislu. Držao sam se onoga što je rekao Tomas Man: „Priče treba da pripadaju prošlosti, i što su dalje u njoj, utoliko bolje po njih, a i po pripovedača.“ Uspeo sam, tako, da se vratim do osamnaestog veka i italijanskog pesnika Pjetra Berardija, o čijoj sam sudbini pisao u „Bezverju“.
Da li ste, pišući o njemu, pisali i o sebi?
Naravno, i to u meri koja nije beznačajna. Uostalom, svaka knjiga je autoportret. Rukopisi su sonde spuštene duboko u duše svojih autora, sonde preko kojih čitalac stiče dobar uvid u pisca samog. Ipak, ja nisam ni ubica, niti sam zaposednut Đavolom, kao što je bio Berardi. Zli duh obleće oko mene kao i oko svakog drugog, ali volim da mislim kako me nije ščepao.
Osim što ste se držali saveta Tomasa Mana, da li je on na još neki način uticao na vaš roman?
Jeste. I on i Bulgakov, Dostojevski, Konrad, Gete sa „Faustom“... U književnosti nema bezgrešnog začeća.
Gete se na samom kraju i pojavljuje u „Bezverju“...
Taj poslednji deo romana ujedno je i njegov ključ. Kroz nešto nalik na Registar otkrivaju se identiteti junaka knjige. Čitalac tek tu saznaje njihova imena i kratke životopise. Istovremeno, tim i takvim završetkom tumačim, zapravo, prethodni deo „Bezverja“, tumačim sopstveni tekst. Knjiga ima više krugova, više slojeva koji se zatvaraju na kraju. To se dešava doslovce do poslednjeg momenta, onog u kojem čitalac sklapa knjigu i ponovo, kao na početku, gleda u prednju koricu. S tim što na početku, prirodno, nije znao ništa, a na kraju zna sve, uključujući i razlog zbog kojeg je na korici Karavađova „Nevera Svetog Tome“.
U ovom vašem romanu govorio je Đavo. Da li će možda u sledećem progovoriti Bog?
Takva stvar je potpuno isključena.
Zašto?
Reši li Bog da ikad nešto kaže, to će sigurno učiniti kroz neka pametnija usta.
Autor: Neven Džodan
Foto: Aleksandar Stojković
Izvor: Blic