Intervju - Goran Aranđelović za Glas Rusije

Stanovništvo na Zapadu se polako priprema za sukob. Rusi se demonizuju, Putin se demonizuje i bojim se da ljudi ne shvataju da to nije 1941, i da će se stvari rešavati u pola sata.
 

Saopštenje Itar-Tasa: „Neredi u prestonici Ukrajine ušli su u treću nedelju. Sve je jasnije da snage reda ne mogu da obuzdaju suprotstavljene strane. U gradu se često čuju sukobi lakim automatskim oružjem i povremene eksplozije (...) MIP Ruske Federacije izražava zabrinutost razvojem situacije i poziva članice NATO-a da prestanu sa svim vidovima podrške separatističkim snagama i da zajedno sa Rusijom rade na očuvanju mira i jedinstva svih naroda Ukrajine“.

Ovo saopštenje nije uzeto je sa trake novosti pre nekoliko meseci, već iz knjige srpskog pisca Gorana Aranđelovića Četiri slike srpske apokalipse, koja je objavljena na leto 2013. u izdanju Lagune, ali napisana još početkom 2012. godine. Mnogo pre nego što je svet saznao za postojanje Evromajdana.

Četiri slike srpske apokalipse su debi Gorana Aranđelovića, inženjera po profesiji. Autor objašnjava: malo ko se odlučuje da piše o savremenom vremenu, tim pre o budućem Srbije. Jedna od četiri novela knjige, Konus, priča je o špijunskoj mreži u Srbiji, lokalnoj omladini koja sanja samo da ode u inostranstvo, o sukobu Rusije i NATO-a koji započinje u Ukrajini i prestojećem nuklearnom Armagedonu kao rezultatu sukoba interesa velikih sila. To je novela upozorenje u kojoj narkotičko viđenje o smaku sveta jednog od junaka pretvara se u realnost: Srbiju prekriva nuklearni „konus“.

Gospodine Aranđeloviću, jedan od vaših likova tvrdi da nas ne očekuju nikakvi globalni konflikti, zaot što „niko nije blesav... Cela fora čovečanstva je u parama... Kada rasturiš planetu, nemaš koga da opljačkaš“. A drugi kaže da „neviđeno smo glupi i neviđeno smo kvarni, celu smo planetu upropastili, kopamo, bušimo, rušimo, palimo kao da sutra u podne imamo prevoz za neku drugu planetu...“ Kakav vam je prilaz bliži?

- Već decenijama se ljudi prepariraju za jednu veliku pljačku. Cilj sledeće velike pljačke je Rusija. Samo se setim Regana 1983, posle velike krize koja je nažalost nepoznata ljudima, i bojim se da se ista stvar i sada ponavlja. Stanovništvo na Zapadu se polako priprema za sukob. Rusi se demonizuju, Putin se demonizuje i bojim se da ljudi ne shvataju da to nije 1941, i da će se stvari rešavati u pola sata. Ove se u Srbiji vrši veliki pritisak i veliko pomeranje ka NATO paktu. Narod nije za to, rukovodstvo jeste. Nas ovde ubeđuju da je poželjno da mi na taj na čin učestvujemo u nekakvim mirovnim misijama. A kad vi pogledate, NATO pakt je 1949. bio napravljen pod firmom odbrane od komunizma. Komunizma nema već četvrt veka, nema Sovjetskog Saveza, nema Varšavskog pakta. A NATO pakt je tu. Zašto? Jer cilj nije ispunjen. Cilj NATO pakta od početka do danas je bio samo pljačka. Ništa drugo.

Kako vi sami smatrate, na osnovu čega vam je pošlo za rukom, može se reći da pretpostavite događaje u Ukrajini?

- Ukrajina je od samog početka nestabilna država. Jasno i da će u Bosni sutra opet da se stvar ponovi. Jer to su države koje se praktično drže na aparatima. Vi možete da napravite zamrznuti sukob – isti ovaj ukrajinski sukob može da se zamrzne u nekom trenutku – da bi se cela stvar odredila kroz pet godina po nečijoj potrebi. Posmatrajući geopolitičku situaciju, shvatio sam da je Ukrajina žarište geopolitičkog sukoba, iako sam imao drugačija predviđanja pre desetak godina. Posle američkog upada u Avganistan meni je bilo logično da Amerikanci napadnu neki trbuh Rusije, Centralnu Aziju: Turkmenistan, Uzbekistan, Tadžikistan, pa prema Kazahzstanu. Ali se stvar očigledno poremetila sa Avganistanom, Amerikanci nisu uspeli da postignu vojnu nadmoć i da reše problem, i zato su se ubrzo okrenuli ka Ukrajini.

U noveli je još mnogo zanimljivih podudarnosti, na primer, suprotstavljanje Rusije i „demokratskog sveta“ u reportažama stranih novinskih agencija, retorika poput „ruske agresije“, ili, na primer, vi pišete o kretanju NATO snaga ka Ukrajini preko Poljske i Mađarske. U stvarnosti smo dobili NATO manevre u Crnom moru.

- Pazite dokle ide licemerje. Dok god je vlada u Kijevu radila šta je Zapad hteo, ona je bila i legitimno izabrana, ona je bila dočekivana u Briselu, u Vašingtonu, pričale su se priče o Evropskoj uniji, eventualno o NATO paktu. Onog trenutka kada je Jaukovič postavio pitanje para, pošto je jasno da je kasa Ukrajine kao i Srbije prazna, onda je rečeno: pa mi nemamo da ti damo pare. Sledeći korak, šta će svaki predsednik države da uradi, je da potraži novac tamo gde ga ima. Onda se Janukovič okreće Moskvi. Moskva kaže: važi, imaš 15 milijardi dolara plus trećinu gasa manje plaćate. I tog trenutka Janukovič je već postao problematičan i treba ga rušiti s vlasti. Kad pogledate simbole koji se na Majdanu pojavljuju – to su sve fašistički simboli! I ti su fašisti sada pregovarači i neko ko uspostavlja vlast u Kijevu.

Ali razvoj događaj na Krimu vi niste predvideli...

- Nisam ulazio u detalje. Meni je samo trebala podloga, jer sam želeo da doslikam situaciju u Srbiji. Meni je ukrajinska situacija služila samo kao fundament za odnose unutar jedne propale, podeljene države. Jasno je bilo od početka da zapad – i onaj katolički i unijatski – ide na jednu stranu, a pravoslavni deo Ukrajine mora na drugu, da se nasloni na Rusiju. I to je dobro. Ne bih želeo da se pravoslavnom stanovništvu u Ukrajini desi ono što se desilo pravoslavnim Srbima u toku Drugog svetskog rata u Hrvatskoj i Bosni. To je potpuno legitiman korak, i logično je da tih dva i po – tri miliona ljudi na Krimu želi da zaštiti svoje postojanje. Da ne pričamo o prisustvu Crnomorske flote i svega ostalog. Ja se bojim jednog međunacionalnog i međuverskog sukoba koji sledi. To je po meni izvesno. Jer drugačije Zapad ne funkcioniše. Oni vas neće pustiti da mirnim putem rešite problem. Njih to ne interesuje.

Da, ali pri tome rusko zvanično lice u vašoj noveli je dovoljno infernalni lik. On postavlja Srbiju u suštini pred izborom: Istok ili Zapad. Vi zaista mislite da je to tako?

- Ne. Mislim da je ruski nastup daleko korektniji, i da je Rusija, istorijski gledano, u svojim nastupima bila vazda više raspoložena za neki kompromis i za neupotrebu sile. Ja sa ruske strane u ovom trenutku ne vidim nikakve pritiske prema Srbiji. Vidim ih iz smera NATO-a. S druge strane, po meni je sasvim legitimno: Rusija je država koja ima svoje interese i sigurno je da nije u ruskom interesu da Srbija uđe u NATO pakt.

Autor: Timur Blohin
Izvor: Glas Rusije