Intervju: Goran Aranđelović – Hoće li biti srpske apokalipse?

Svojom prvom knjigom Goran Aranđelović postavlja mnoga pitanja – da li će nas „dokusuriti“ nuklearni rat, beda, svetski moćnici ili – novi rat na Kosovu.

Goran Aranđelović je, kako kaže, „imao privilegiju da odrasta na Dorćolu tokom sedme i osme decenije prošlog veka”, a taj dorćolski „šlif” i te kako se vidi u njegovoj prvoj knjizi „Četiri slike srpske apokalipse”. Kažu da novinar treba da bude nepristrasan u odnosu na ono o čemu piše, ali ovde je teško ostati takav. Retkost je da nečija prva knjiga bude napisana toliko pitko, netendenciozno, a istovremeno i angažovano i sa velikom dozom finog sarkazma.



Iako se pre neku godinu sa porodicom preselio u Svljig, ljubav prema Dorćolu ostaje: „Dorćolci su pre podne dočekivali svetske lidere na Terazijama, a predveče su mogli da se u Skadarliji ili ispred Kluba književnika sudare sa Ričardom Bartonom, Moravijom, Sartrom... To je tada bilo tako normalno, tako uobičajeno. Iz današnje perspektive nezamislivo. Na Dorćolu sam upoznao suprugu, tu su se rodile sve tri kćeri.”

Na Dorćolu je završio Prvu beogradsku gimnaziju, a kasnije postao i mašinski inženjer. Život, odnosno - viši plan, uredio je da Aranđelović ne radi u struci, već da završi u međunarodnom transportu, čime se bavio više od dve decenije. A odluka o napuštanju Beograda „kuvala” se nekoliko godina:

- I supruga i ja smo bili prilično nezadovoljni time u šta su se ljudi i grad pretvorili. Kriza je poskidala maske sa lica mnogih. Sunovrat je bio neverovatno brz i sveopšti. U takvoj situaciji imate samo dva izbora: da se izdignete iznad svega ili - da se pomerite u stranu. Za prvi izbor ni onda, a ni sada, nisam raspolagao potrebnim duhovnim kapacitetom. Preostalo mi je da se pomerim u stranu, izmestim.

Budući književnik prestao je da se bavi transportom, koji je „donosio neophodan novac, ali je neverovatno stresan i klasični je primer ‚trke pacova‘“:

- Za one koji ne znaju, „trka pacova“ to je onaj nesrećni miš koji čim otvori oči odmah uđe u točak, trči u njemu po ceo dan, izađe samo da ručka i da se olakša, pa opet nazad u točak, i tako dok ne ispusti dušu. Sebi sam sve češće počeo da postavljam pitanje „Gde ovo vodi? “ To se poklopilo sa krizom srednjih godina. Tako sam rešio da prekinem sa dotadašnjim životom i počnem da se bavim nečim kreativnim. Za muziku, koju najviše cenim, kod mene niti obrazovanja a još manje sluha. Likovna umetnost me nije privlačila, ostala je književnost i, za divno čudo, ispostavilo se da sam darovit.

A sada da se vratimo na temu ovog intervjua: pisanje. Nje slučajno što su se upravo ova knjiga i ovaj autor našli u vašem „Trećem oku”. Knjiga je sačinjena od četiri novele koje se bave mogućim scenarijima propasti Srbije (iako, u nekim slučajevim, ne baš potpunog), a ti scenariji i te kako su povezani sa temama o kojima inače pišemo - geopolitikom, teorijama zavere, ispiranjem mozga, duhovnom propašću... Prilično veliki zalogaj za jednog početnika, koji je prvu knjigu objavio sa - 50 godina. A Aranđelović nas još obaveštava da, zapravo, nikada ranije nije pisao:

- Pravo da vam kažem, nisam ni razmišljao o pisanju. Od kada sam u petoj godini uz „Mirka i Slavka“ naučio da čitam, sve i svašta sam čitao, a to je jedna od osnova da neko poželi da piše i podeli deo svog unutrašnjeg sveta sa drugima.

Vesti su bile pokretač za upravo ovakvu knjigu...

- Prvobitna namera mi je bila da napišem nefikciju. Vremenom sam došao do toga da gomila ključnih informacija ne dobija prostor u domaćim medijima. Rešim da napišem knjigu o ključnim problemima Srbije, sakupim neophodne informacije... i onda zaključim da ta knjiga, tako napisana, nikoga neće interesovati. Koga briga što su i teoretska i praktična borbena moć naše vojske pet puta manje nego 1999e? Koga briga što cigarete ubiju trideset puta, a alkohol šest puta više ljudi u Srbiji nego što ih ubiju narkotici? Koga briga što medicinske greške odnesu deset puta više žrtava nego pomnuta droga? Da se razumemo, droga je stravično zlo, ali nam se sistematski gura pred oči da ne vidimo šta se dešava u delovima koje država kontroliše i od čega ubire profit.

Za neobičnu kombinaciju trilera i satire opredelio sam se jer je to meni najprihvatljiviji način da u formi dobre zabave, duhovitih dijaloga i obrta, obavestim ljude o nekim vrlo značajnim momentima našeg postojanja.

U kom trenutku je knjiga završena završen (ovo mi je interesantno jer se tek sada „zakuvava“ u Ukrajini)?

- Knjiga je pisana tokom prvih šest meseci 2012. To vreme ne uključuje prikupljanje građe i naknadne korekcije sa moje strane. „Konus“, koji za osnovu ima nerede i sukob u Ukrajini, pisan je u februaru 2012. Nisam vidovit, ali me je viši plan darivao intuicijom i analitičnošču. To će cenjenim čitaocima Trećeg oka, kojima astrologija nije strana, biti razumljivo ako kažem da sam i u znaku i u podznaku Riba. Jednostavno, često mi je potpuno jasno šta se dešava i kakvi su mogući raspleti.

Što se tiče Ukrajine, to je tačka na kojoj se rešava postojanje Rusije, i uz Rusiju i - Srbije. Da li iko misli da, ako padne Rusija, mogu da prežive pravoslavlje i Srbi? Ukrajina je, ne svojom voljom, postala najznačajnija i najopasnija zemlja po svetski mir. U ovom trenutku, Rusija i Zapad, svako sa svoje strane, žele da uspostave potpunu dominaciju nad tom državom. To je u prvom krugu igre. U drugom krugu, ako igrači shvate da je opasnost prevelika, ići će na podelu, kao kompromisno rešenje. Da li će se se Ukrajina podeliti na dva ili, čak, tri dela, ostaje da vidimo. Sledeći na redu za podelu je Kazahstan. Tu će u igru biti uvučeni i Kinezi. Krajnji cilj Zapada je jasan, razbijanje i pljačka Rusije. Cilj Rusije je odbrana od bandita po svaku cenu. Nebitno je da li je bandit u liku Napoleona, Hitlera ili nekog novog pljačkaša.

Koje su vas vesti navele da osmislite upravo ovakve zaplete?

- To su vesti koje nemaju nikakav eho u Srbiji, a od životnog su značaja. One su u osnovi svake od četiri novele. Prva novela, „Deset dana juna“, za osnovu ima pretnje ratom koje nam poslednjih godina učestalo stižu iz Ankare. Premijer Erdogan je 2012. izjavio da će se granice na Balkanu menjati i da će Turska, ako bude trebalo, to činiti i vojnom silom. Novela „Konus“ je vezana za upozorenje načelnika Generaštaba ruske vojske generala Makarova da se izlaskom NATO na ruske granice opasnost od izbijanja nuklearnog sukoba naglo uvećala. „Sajdžija“ za podlogu ima izjavu „oca” Evropske unije Žaka de Lora da je projekat mrtav i da sada glavni igrači gledaju kako da se elegantno izvuku. Vredi pomenuti i dokumenta Kolove vlade iz 1998, god. koje je objavio „Špigl“, i u kojima stoji da je evro moneta bez budućnosti, ali da će je Nemačka podržati zbog drugih ciljeva.

Poslednja novela, „Finalna revolucija“, bazirana je na izjavama svetskih moćnika da nas je previše na planeti i da treba redukovati broj stanovnika na zlatnu milijardu, ili čak na, kako predlaže Ted Tarner, vlasnik CNN-a, dve stotine pedeset miliona ljudi. Princ Filip, suprug Elizabete Druge jasno kaže: „Ako se reinkarniram voleo bih da se vratim kao virus ubica da bih smanjio broj stanovnika“.

Da li mislite da je u stvarnom životu moguć scenario u kojem ponovo izbija sukob na Kosovu?

- Na albanskoj strani pripreme za novi sukob traju od poslednjeg ispaljenog metka 1999. Vreme radi za naše neprijatelje i sukob je neminovan. Oni su svakog dana sve snažniji i sve rešeniji da nasrnu, a mi smo i materijalno i moralno sve slabiji. Turska otvoreno preti Srbiji ratom. U knjizi pišem o mogućem scenariju gde Albanci uz pomoć Turske i zapadnih sila proteruju preostale Srbe i zatim prelaze administrativnu liniju. Neodlučni i nesposobni političari predugo oklevaju (ništa novo), očekuju da im „prijatelji“ sa Zapada reše problem. Na kraju, u sukob na brzinu šalju, osim ono malo profesionalne vojske, neobučene rezerviste. Onda nam zapadni „prijatelji“ lepo objasne da nije u redu što se branimo i da to nije u skladu sa „tekovinama evropske civilizacije i našim stremljenjima“. Znate već šta nam sve pričaju kada od nas prave onu nesrećnu životinju sa dugačkim ušima, a nije u pitanju zec.

Nuklearni rat – tema druge novele – uništava i deo Srbije, iako političari u vašoj knjizi gledaju da budu „neutralni“ (a zapravo se priklanjaju američkoj strani). U svemu ovome nađe se i čudan bračni par – ruska špijunka i njen muž – dvostruki špijun, školovan na Itonu i biseksualnih sklonosti (i zato pogodan za ucenjivanje). Ima li takvih u našem okruženju?

- Srbija u Evropi važi za državu sa najvećim brojem špijuna i izdajnika po glavi stanovnika. U obaveštajnom smislu ona je izbušena sa svih strana i na svim iole značajnim nivoima. Domaće službe, koje bi trebalo da im se suprotstave su planski ruinirane i nikome ne sme da padne na pamet da hapsi zapadne agente i njihove domaće saradnike. Možete li da zamislite da BIA razbije mrežu CIA ili BND? Priznajem, ja ne mogu. Pre mogu da zamislim vanzemaljce u Tašmajdanskom parku nego takvu vest u drugom dnevniku.

„Sajdžija“ se bavi Srbijom u kojoj više nema domova zdravlja, caruje kriminal i mito, a najsigurnija valuta je – zlato. Mislite li da je i ovaj, najcrnji scenario, moguć?

- Iz Francuske i SAD su još kod izbijanja krize 2008, došle prve informacije, „probni baloni“, da penzije treba potpuno ukinuti ili starosnu granicu podići na sedamdeset godina. Zatim, tu je nedavna skandalozna izjava japanskog ministra finansija da je „sramota koliko Japanci dugo žive“. Naši „prijatelji” iz smera zalaska Sunca vlastima u Srbiji će u bliskoj budućnosti sugerisati da se pozabave problemom starog, neproduktivnog dela populacije. Reč je o dva miliona ljudi kojima treba ubrzati „tranziciju u novi oblik postojanja“. Kada država bude drastično smanjila izdvajanja za zdravstvo i ukinula ili bitno smanjila penzije, to će direktno doprineti „efikasnoj tranziciji“.

Po mnogima, genetski modifikovana hrana, vakcine, kemtrejlsi, virusi iz laboratorija, samo su sredstva za smanjenje broja stanovnika planete na „podnošljivu“ brojku. U vašoj priči, Zemljom već milenijumima vladaju „porodice“, koje rukovode i najnovijim genocidom. Verujete li u teoriju zavere?

- Porodice su poodavno prisutne i one ne praktikuju medijsko eksponiranje. Njihove težnje su opšte poznate preko visoko pozicioniranih glasnogovornika. Ako Henri Kisindžer izjavi da EU i SAD mogu da pariraju Kinezima samo ako plate običnih radnika budu na nivou od 300 dolara, gde tu neko može da vidi zaveru? To što takva informacija ne odgovara Nemcu koji sa srednjom školom na proizvodnoj traci zarađuje 2.500 evra mesečno, dok njegov kineski kolega za isti posao zarađuje dve stotine, to je druga priča. Čarolija je gotova. Sledeće pitanje za misleće Srbe je: „Šta Srbi da rade kada Evropljani budu radili za tri stotine dolara?“

Sve što je bilo i što će biti - rečeno je. Zavera ne postoji. Postoje samo neobavešteni.

U vašoj knjizi Srbi uglavnom prođu kako ne treba „na kraju balade“. Ima li načina da ne bude tako?

- Spas Srbije je u mladim, kreativnim i sposobnim ljudima. Kako su takvi ljudi opasnost po vlast, višedecenijska praksa je da se „ohrabre“ da napuste Srbiju, a ako su tvrdoglavi i reše da ipak ostanu, onda im se sistematski zagorčava život i bivaju ismejani i marginalizovani. Ne znam šta da vam kažem. Bojim se najgoreg.

U jednom intervjuu pomenuli ste da je lek „reinstalacija sistema“. Šta ako nam veći od nas to ne dopuste?

- Sistem su pravili nesposobni za svoje potrebe sa ciljem pljačke, i on je neodrživ, jer je potpuno ruiniran i državu i narod vodi u haos. Kažem „nesposobni”, jer da su ga pravili sposobni, sistem bi bio dugotrajan i prosperitetan. Jesam za demokratsko uređenje u društvu i jesam za privatnu inicijativu u privredi, ali ne u obliku u kojem su sada u Srbiji. To je loše nakalemljeno na srpsko drvo i drvo decenijama propada. Plodova skoro i da nema. U svetu postoje snage kojima odgovara stabilna i snažna Srbija. Njihova moć je na uzlaznoj putanji. Postoje i oni drugi, lažni prijatelji, koji će pokušati da nas gurnu u građanski rat i to iskoristiti za dalje komadanje Srbije.

Pominjali ste ideju vraćanja na selo...

-Komunisti su u gradove dovukli milione ljudi. Industrijsko doba SFRJ je davno za nama. Najavljivane reindustrijalizacije neće biti, iz prostog razloga, budimo pošteni, što Srbi sa postojećim znanjem, veštinama i radnim navikama ne mogu da se takmiče sa Azijatima. Masa Srba se školovala i dalje se školuje za parazitske, državne, kancelarijske poslove. Kome to „znanje“ treba? Političkoj stranci koja drži vlast u lokalu, da, ali stranim i domaćim kompanijima, ne. U gradovima je ostalo najmanje milion i po ljudi koji nisu u stanju da odgovore izazovima novog doba. Oni su tempirana bomba! S vremenom ti će ljudi postajati sve očajniji jer ono što znaju i umeju biće slabo plaćeno ili potpuno nepotrebno, a od nečega mora da se živi. Njihovom nesrećom se okoristiti pojedinci i grupe za svoje interese. Naravno, kada ih iskoriste, nesrećnici će i dalje ostati u vakumu. Rešenje je da država nađe sredstva, i po modelu „Fijat“ porodicama da po 20.000.evra, plus kredite za mehanizaciju, da sredi putnu i ostalu infrastrukturu, Internet, obnovi škole i lokalne ustanove, obezbedi otkup proizvoda i te porodice vrati na selo.

Nova knjiga donosi rešenja problema koje ste pomenuli u prvoj...

-U dogovoru sa izdavačem predano radim na romanu. Stilski će biti blizak „Četiri slike srpske apokalipse“ i pokrivaće vreme sadašnje. Glavni junak je momak kome Bog odredi neobičan zadatak u Srbiji.
Na kraju, želim da vam kažem da ste mi ovim intervijuom ukazali veliku čast i zadovoljstvo jer ste zaista postali treće oko Srbije. Osim vas, ne vidim druge novine koje ovako iskreno i vredno rade na pozitivnom pomeranju svesti građana Srbije.

Autor: Spomenka Milić
Izvor: Treće oko