VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju Filipa Rota sa Milanom Kunderom (30. 11. 1980)

Ovaj intervju predstavlja kombinaciju najzanimljivijih delova dva razgovora koje je Filip Rot vodio sa Milanom Kunderom nakon što je pročitao prevod rukopisa „Knjige smeha i zaborava“. Jedan razgovor vođen je prilikom Kunderinog prvog boravka u Londonu, a drugi prilikom njegove prve posete Sjedinjenim Državama. Na oba putovanja češki pisac je krenuo iz Francuske, u kojoj živi u egzilu od 1975. godine.

Verujete li da će uskoro doći do propasti sveta?

Zavisi od toga šta podrazumevate pod „uskoro“.

Sutra, možda preksutra?

Ljudi su od pamtiveka ubeđeni da smak sveta samo što nije.

Znači da nema razloga za brigu.

Naprotiv. Ako je strah vekovima prisutan u ljudskim glavama, onda tu sigurno nečega ima.

U svakom slučaju, čini se da je zabrinutost za budućnost sveta u pozadini svih priča u vašoj poslednjoj knjizi, čak i onih izrazito humorističke prirode.

Da mi je neko kao dečaku rekao: „Jednog dana ćeš videti kako tvoj narod nestaje sa lica zemlje“, ja bih to smatrao glupošću, nečim potpuno nezamislivim. Čovek je obično svestan sopstvene smrtnosti, ali uzima zdravo za gotovo činjenicu da je nacija kojoj pripada večna. Nakon ruske invazije 1968, Česi su se suočili sa mogućnošću da će njihova nacija biti izbrisana sa mape Evrope, isto kao što već pet decenija četrdeset miliona Ukrajinaca polako nestaju sa ovog sveta, a da svet nije briga. Ili Litvanci. Da li ste znali da je Litvanija u 17. veku bila moćna evropska sila? Danas Rusi drže Litvance u rezervatu, kao poluistrebljeno pleme. Posetiocima je zabranjen pristup, kako bi se sprečilo da vest o njihovom postojanju prodre u spoljašnji svet. Ne znam kakva budućnost čeka moj narod. Izvesno je samo da će Rusi učiniti sve što mogu da ga postepeno utope u svoju civilizaciju. Niko ne zna da li će im to uspeti. Ali mogućnost je tu. Svest o postojanju takve mogućnosti je dovoljna da u potpunosti promeni čovekov stav prema životu. Danas mi se i Evropa čini krhkom, smrtnom.

Nisu li ipak sudbine Istočne i Zapadne Evrope dve potpuno različite stvari?

U kontekstu kulturne istorije istočna Evropa je Rusija, njena konkretna istorija utemeljena je u vizantijskom civilizacijskom krugu. Bohemija, Poljska i Mađarska, slično Austriji, nikada nisu bile deo istočne Evrope. Od samog početka one su učestvovale u velikoj avanturi civilizacije Zapada, prolazeći kroz gotiku, renesansu i reformaciju – pokret koji je začet upravo u tom regionu. Upravo tu, u srednjoj Evropi, naći ćete moćne impulse koji su iznedrili modernu kulturu: psihoanalizu, strukturalizam, dodekafoniju, Bartokovu muziku, Kafkinu i Muzilovu novu estetiku romana. Posleratnom aneksijom teritorije centralne Evrope (ili bar njenog većeg dela) od strane ruske civilizacije, zapadna kultura je izgubila centar gravitacije. To je najznačajniji događaj u istoriji Zapada u ovom veku i ne smemo otpisati mogućnost da je kraj srednje Evrope označio početak kraja Evrope kao takve.

Tokom Praškog proleća, vaš roman „Šala“ i zbirka kratkih priča „Smešne ljubavi“ štampani su u tiražima od po 150 hiljada primeraka. Nakon ruske invazije, otpušteni ste sa filmske akademije i vaša dela su uklonjena sa polica javnih biblioteka. Sedam godina kasnije, ubacili ste nekoliko knjiga i nešto odeće u prtljažnik automobila i odvezli se u Francusku, gde ste postali jedan od najčitanijih stranih pisaca. Kako se osećate kao emigrant?

Za jednog pisca, iskustvo života u više različitih zemalja predstavlja veliku prednost. Svet možete razumeti samo ako ste imali priliku da ga vidite iz različitih uglova. Radnja moje najnovije knjige, koju sam napisao u Francuskoj, odvija se u posebnom geografskom prostoru: događaje u Pragu pratimo iz perspektive zapadnjaka, dok se dešavanja u Francuskoj posmatraju iz praškog ugla. Reč je o susretu dva sveta. Sa jedne strane je moja otadžbina: za nepunih pedeset godina iskusila je demokratiju, fašizam, revoluciju, staljinistički teror i dezintegraciju staljinizma, nemačku i rusku okupaciju, masovne deportacije, smrt Zapada u sopstvenoj državi. Ona tone pod teretom istorije i zato svet posmatra sa ogromnim skepticizmom. Sa druge strane je Francuska: vekovima je bila centar sveta, a danas pati od nedostatka velikih istorijskih događaja. Zato je sklona koketiranju sa radikalnim ideologijama. Radi se o lirskoj, neurotičnoj čežnji za nečim krupnim, nečim što bi mogli da nazovu svojim. Toga naravno nema, niti će ga ikada biti.

Da li u Francuskoj živite kao stranac ili se, u kulturnom smislu, osećate kao kod kuće?

Francuska kultura mi je izuzetno draga i mnogo toga joj dugujem. Naročito starijoj književnosti. Od svih pisaca najdraži mi je Rable. I Didro. Njegovog „Fatalistu Žaka“ volim koliko i Lorensa Sterna. Oni su u polju romana vršili najsmelije eksperimente u istoriji književnosti. Njihovi eksperimenti su bili, da se tako izrazim, zabavni, ispunjeni srećom i radošću. Ta radost je u međuvremenu nestala iz francuske književnosti, a bez nje umetnost gubi svoj značaj. Stern i Didro roman shvataju kao veliku igru. Pronašli su humor u romanesknoj formi. Na izjave učenih ljudi kako je roman iscrpeo sve mogućnosti, odgovaram stavom da je roman tokom istorije propustio mnoge mogućnosti. Tako, recimo, impulse skrivene u romanima Didroa i Sterna nije prihvatio nijedan od potonjih pisaca.

Vašu najnoviju knjigu ne nazivaju romanom, iako vi u tekstu izjavljujete: „Cela ova knjiga je roman u formi varijacija.“ Da li je, dakle, roman ili nije?

Što se mog ličnog estetskog suda tiče, ona je roman, ali nemam nameru da drugima namećem svoje mišljenje. U romanu, kao formi, krije se neograničena sloboda. Grešku prave svi oni koji neku stereotipnu strukturu proglašavaju nedodirljivom suštinom romana.

Ali ipak postoji nešto što roman čini romanom i što ograničava tu slobodu.

Roman je duga forma sintetičke proze u kojoj se pisac igra izmišljenim likovima. To su jedina ograničenja. Kada koristim reč „sintetička“, imam na umu želju romanopisca da svoju temu obuhvati sa svih strana, u najvećoj mogućoj meri. Ironični esej, romaneskni narativ, autobiografski fragment, istorijska činjenica, izleti u svet mašte – sintetička moć romana sve ove elemente objedinjuje u celinu, kao različite glasove u polifoniji. Jedinstvo knjige nije nužno vezano za radnju, ono može poticati od teme. U mojoj novoj knjizi postoje dve takve teme: smeh i zaborav.

Smeh vam je oduvek bio blizak. Vaše knjige izazivaju smeh humorom ili ironijom. Kada vaši junaci pate, to je zato što su se sudarili sa svetom koji je izgubio smisao za humor.

Kakav je značaj humora uvideo sam u periodu staljinističkog terora. Tada sam imao dvadeset godina. Uvek sam bio u stanju da prepoznam osobe koje nisu bile staljinisti, kojih se nije trebalo bojati, po načinu na koji su se osmehivali. Smisao za humor bio je dobar znak prepoznavanja. Još od tada živim u stalnom strahu od sveta koji je izgubio smisao za humor.

Ipak, u vašoj novoj knjizi postoji još nešto. U kratkoj paraboli poredite smeh anđela sa smehom đavola. Đavo se smeje jer mu svet, koji je Božjih ruku delo, izgleda besmisleno; anđeli se smeju od radosti, jer u Božjem svetu sve ima smisao.

Da, čovek se oslanja na istu psihološku manifestaciju – smeh – kako bi izrazio dva suprotna metafizička stava. Ako nekome šešir padne na sanduk u sveže iskopanom grobu, sahrana gubi smisao i iz besmislene situacije rađa se smeh. Dvoje ljubavnika trče poljanom, drže se za ruke i smeju se. Njihov smeh nema nikakve veze sa šalama i humorom, to je ozbiljan smeh anđela koji izražavaju radost postojanja. Obe vrste smeha spadaju u životna zadovoljstva, ali nagoveštavaju i dve različite apokalipse. Sa jedne strane, tu je entuzijastični smeh fanatičnih sledbenika anđela, toliko ubeđenih u važnost svog sveta da su spremni da obese svakog ko ne učestvuje u njihovoj radosti. Sa druge strane pak dopire smeh koji svetu objavljuje da je sve postalo besmisleno, da su čak i sahrane postale lakrdija i da je grupni seks samo komična pantomima. Ljudski život odvija se između ta dva ambisa: fanatizma sa jedne i apsolutnog skepticizma sa druge strane.

Ono što sada nazivate smehom anđela je novi naziv za „lirski stav prema životu“ iz vaših prethodnih romana. U jednoj od knjiga opisali ste eru staljinističkog terora kao vladavinu dželata i pesnika.

Totalitarizam je oličenje pakla, ali on istovremeno u sebi nosi ideju raja – staru dobru predstavu o svetu u kome će svi živeti u harmoniji, ne skrivajući tajne jedni od drugih, ujedinjeni jednom zajedničkom voljom i verom. Andre Breton je takođe sanjao o tom raju kada je govorio da čezne za životom u staklenoj kući. Da totalitarizam nije eksploatisao tu vrstu stereotipa, koji žive duboko u nama i u korenu su svake religije, nikada ne bi privukao toliko ljudi, naročito tokom rane faze svog postojanja. Međutim, kada san o raju počne da se ostvaruje, iznenada počinju da iskrasavaju ljudi koji mu stoje na putu, i vladari raja primorani su da izgrade mali gulag u blizini rajskog vrta. Vremenom ovaj gulag raste i usavršava se, dok obližnji raj postaje sve manji i siromašniji.

Za vašu prozu karakterističan je stalni sukob privatnog i javnog. Ali ne u smislu da politički događaji služe kao pozadina privatnih priča, niti da politički događaji zadiru u privatne živote. Pre bi se moglo reći da vi stalno pokazujete da političkim događanjima rukovode isti zakoni koji upravljaju i dešavanjima u privatnoj sferi, tako da je vaša proza jedna vrsta psihoanalize politike.

Metafizika čoveka je ista i u privatnoj i u javnoj sferi. Uzmite drugu temu knjige – zaboravljanje. Reč je o velikom problemu čoveka: smrt kao gubitak sebe samog. Šta je suština naše ličnosti? To je zbir svih naših sećanja. Gubitak prošlosti ne plaši nas samo na kraju života. Zaboravljanje je forma smrti oduvek prisutna u svakodnevnom životu. To je problem moje heroine, ona pokušava da sačuva sećanja na voljenog pokojnog muža, koja polako blede. Ali zaboravljanje je i veliki problem politike. Kada neka velika sila želi da liši malu zemlju njene nacionalne svesti, služi se metodom organizovanog  zaborava. To je ono što se trenutno dešava u Bohemiji.

Dela savremene češke književnosti, kakvog god kvaliteta bila, ne objavljuju se već dvanaest godina; dvesta čeških pisaca je zabranjeno, uključujući i pokojnog Franca Kafku; 145 čeških istoričara otpušteno je sa radnih mesta, istorija se ponovo piše, spomenici uništavaju. Nacija koja izgubi svest o prošlosti postepeno gubi sebe. I tako je politička situacija na brutalan način osvetlila običan metafizički problem zaboravljanja, sa kojim se svakodnevno susrećemo, ne poklanjanjući mu previše pažnje. Politika razotkriva metafiziku privatnog života, a privatni život razotkriva metafiziku politike.

Skoro svi vaši romani, kao i svi pojedinačni delovi vaše poslednje knjige, nalaze rasplet u scenama koitusa. Čak i deo pod nevinim naslovom „Majka“ predstavlja dugu scenu seksa utroje, sa prologom i epilogom. Šta znači seks za vas kao romanopisca?

Danas, kada seksualnost više nije tabu, puki opis seksa ili najobičnija seksualna ispovest postali su prilično dosadni. Kako samo zastarelo deluje Lorens, ili čak Henri Miler sa svojom lirikom opscenosti! Ipak, kod Žorža Bataja ima erotskih pasaža koji su na mene ostavili trajan utisak. Možda zato što nisu lirski već filozofski. U pravu ste kada kažete da se kod mene sve završava velikim erotskim scenama. Mislim da prizor fizičke ljubavi može da generiše izuzetno oštar mlaz svetlosti koji iznenada otkriva suštinu likova i sumira njihovu životnu situaciju. Hugo vodi ljubav sa Taminom dok se ona očajnički trudi da misli o izgubljenim odmorima sa svojim pokojnim mužem. Erotska scena predstavlja žižu u kojoj se susreću sve teme i kriju sve tajne ove priče.

Da li je ovo, onda, najudaljenija tačka do koje je stigao vaš pesimizam?

Reči pesimizam i optimizam treba pažljivo koristiti. Roman ne nameće nikakvo rešenje, on traži i postavlja pitanja. Ja ne znam da li će moja nacija nestati, ne znam ko je od mojih likova u pravu. Ja izmišljam priče, suočavam jednu sa drugom, i na taj način postavljam pitanja. Ljudska glupost vodi poreklo iz potrebe da za sve postoji odgovor. Kada je Don Kihot krenuo u svet, taj svet se pred njegovim očima pretvorio u misteriju. To je ono što je prvi evropski roman ostavio u nasleđe svim onima koji su usledili za njim. Romanopisac uči čitaoca da svet shvati kao pitanje. U takvom stavu ima mudrosti i tolerancije. U svetu koji počiva na bespogovornim činjenicama, roman je mrtav. Totalitarni svet, bilo da počiva na Marksu, islamu ili nečem drugom, jeste svet odgovora, a ne pitanja. Tu nema mesta za roman. U svakom slučaju, čini mi se da su danas ljudi u celom svetu skloniji tome da sude nego da pokušaju da shvate. Više vole da odgovaraju nego da postavljaju pitanja. Zato se glas romana teško može čuti od buke koju proizvodi glupost ljudske izvesnosti.

Izvor: kundera.de
Prevod: Jelena Tanasković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
intervju sa sofi kinselom laguna knjige Intervju sa Sofi Kinselom
14.10.2019.
Sofi Kinsela je autorka međunardnih bestselera, najpoznatija po serijalu knjiga o kupoholičarki. Ove godine je objavila prve knjige za mlađu decu iz serijala „Mama Vila i ja“. Živi na relaciji London ...
više
laguna i knjižare delfi na sajmu knjiga ekskluzivni naslovi i gosti laguna knjige Laguna i knjižare Delfi na Sajmu knjiga – ekskluzivni naslovi i gosti
14.10.2019.
Nastup Lagune i knjižara Delfi na predstojećem Sajmu knjiga biće u znaku sjajnih knjiga i gostiju.   Samo za Sajam, Laguna predstavlja čak 80 novih naslova. Budući da se kalendar izdavača r...
više
e l džejms o gospodinu nema bičeva i lanaca, ali lisica možda ima  laguna knjige E L Džejms o „Gospodinu“: „Nema bičeva i lanaca, ali lisica možda ima“
14.10.2019.
Britanska književnica E L Džejms je objavila svoju novu knjigu, prvi roman posle završetka trilogije „Pedeset nijansi“, koju je završila još 2012. godine. Džejms, rođena kao Erika Mičel, nije rado ...
više
najpoznatiji roman srđana valjarevića komo od 17 oktobra u izdanju lagune laguna knjige Najpoznatiji roman Srđana Valjarevića „Komo“ od 17. oktobra u izdanju Lagune
14.10.2019.
Roman „Komo“ Srđana Valjarevića nalazi se u samom vrhu moderne srpske književnosti. Za roman „Komo“ autor je dobio nagradu „Stevan Sremac“ 2007. godine, „Austria Literaris“ 2008. i „Prix des lecteurs ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.