Intervju – Feliks Baumgartner: Otkad sam je video iz svemira, Zemlja mi je još zanimljivija

Imaju Englezi tu sjajnu reč „Daredevil“. Sem što je alijas jednog Marvelovog junaka, ona doslovno označava đavol(k)a, avanturistu koji ne preza ni od čega, hazardera koji je na kocku spreman da stavi i svoju glavu ako treba, adrenalinskog džankija čiji su receptori za strah potpuno isključeni, ali i klince koji odmalena prave potpuni haos - penju se po drveću, vise naglavačke sa onih sprava u Tašmajdanskom parku, stalno smišljaju neke nove dogodovštine. Jedno takvo dete, otkriće u ekskluzivnom intervjuu, prvom za srpske medije, bio je i Feliks Baumgartner, Austrijanac čiji je neverovatan let 14. oktobra 2012. gledalo maltene celo čovečanstvo. Bivši austrijski vojnik, skakač s padobranom i BASE-jumper, očarao je planetu kada se strmeknuo sa same ivice svemira - 36.402 metra. U padu koji je trajao četiri minuta i 19 sekundi, Feliks je uspeo da probije granicu zvuka, krećući se 1.357 kilometara na čas. O svom neverovatnom postignuću, ali i o svemu što je prethodilo poduhvatu Red Bull Stratos, Feliks Baumgartner je napisao knjigu „Osvajač neba: Moj život u slobodnom padu“, koja se pojavila i u prevodu na srpski jezik, u izdanju Lagune. A o onome što je došlo kasnije, govori u ekskluzivnom intervjuu za Nedeljnik...  



Prošlo je prilično vremena od tvog skoka, ali i dalje moram da te pitam: je li ti Zemlja posle toga makar malo dosadna? I da li te ogromni rezervoar za adrenalin sprečava da uživaš u jednostavnim stvarima?

Daleko od toga da mi je ova planeta dosadna. Pre će biti da je obrnuto. Istina je da obožavam da budem na nebu, ali to je delimično i zato što tada mogu da vidim toliko sveta iz jedne sasvim druge perspektive. Čak i kad sam bio klinac, provodio sam mnogo vremena na visini, peo sam se po drveć u i stenama, kako bih dobio taj specijalni pogled. Ali nikada nisam sebe smatrao baš džankijem za adrenalin - za mene je to više izazov koji treba savladati, ali i učenje i rast, bez preuzimanja nepotrebnog rizika. A što se tiče tih malih zadovoljstava u životu, naravno da uživam u njima: dobar ručak s prijateljima, sunčani dan na brodiću, sve te savršeno normalne stvari. S obzirom na to kakav mi je raspored, čini mi se da sada uživam u njima više nego pre.

Postoji onaj mit da nam ceo život prođe pred očima u trenucima pred smrt. Jesi li ti imao neke flešbekove dok si padao sa ivice svemira?

To su, srećom, dve prilično različite situacije. Ali što se tiče slobodnog pada Red Bull Stratosa, to je sve bio posao. Stratosfera je neprijateljsko okruženje, i punih pet godina trenirao sam i obučavao se kako da se nosim sa rapidnim ubrzanjem i sa poteškoćama kontrolisanja slobodnog pada u vazduhu toliko razređenom da je kao vakuum. Znao sam da ne smem da dozvolim sebi da izgubim fokusiranost ni na tren, posebno u onom trenutku u kojem sam počeo da se obrćem. Tek kada sam sleteo, mogao sam da se opustim i da dozvolim emocijama da me preplave.

Prošle godine je Alan Justas, potpredsednik kompanije Google, uspeo da sruši tvoj rekord. Imaš li u planu da ga ponovo izazoveš, ili si srećan što je još neko imao hrabrosti da uradi ono što i ti? Drugim rečima, je li „penzija“ neopoziva odluka?

Čestitam mu na uspehu i na tome što je išao za svojim snovima. Ja ću uvek biti ponosan na ono što sam uradio sa Red Bull Stratosom, ne samo jer sam postao prvi čovek koji je probio zvučni zid u slobodnom padu, ili zbog drugih rekorda, već zbog naučnih podataka koji i dalje pomažu istraživačima da povećaju bezbednost u svemiru. Uradili smo ono što smo naumili, i sada sam potpuno okrenut novim izazovima.

Glavna stvar koja mi se dogodila prošle godine jeste učešće na automobilskoj trci „24 sata Nirburgringa“ sa timom Audi Race Experience. Bilo je to potpuno novo iskustvo za mene, koje je uključivalo mesece intenzivnog treninga. A ove godine sam u Australiji učestvovao u Bathurstu, na dvanaestočasovnoj trci sa timom Phoenix Racing.

Kao čovek koji je uradio nešto što niko nije pre njega, kao čovek kojeg je Ban Ki-Mun nazvao „najhrabrijim među nama“, postoji li nešto čega se plašiš, nešto u čemu nisi dobar? To bi umnogome pomoglo nama „običnim“ ljudima da se osetimo malo bolje...

Naravno, i ja imam strahove, baš kao i svi ostali. Dok sam se spremao za skok Stratosa, postajao sam klaustrofobič an svaki put kada bih obukao odelo za pritisak. Na tome sam morao mnogo da radim sa sportskim psiholozima. Ali strah može da bude dobra stvar, ako naučite kako da ga koristite, umesto da dozvolite da vas blokira. Strah može da vas učini snažnijim i bolje fokusiranim.

Napunio si 45 godina. Da li neko poput tebe uopšte može da doživi krizu srednjih godina? Nije baš da ćeš kupiti nova kola ili kožnu jaknu...

Uopšte ne osećam da mi se približava ta kriza. Veoma sam srećan. Putujem po svetu, imam nove ciljeve i izazove u životu, od onih automobilskih trka do moje dugogodišnje pasije - upravljanja helikopterom. Pre nekoliko dana sam naučio da letim helikopterom Airbus H175, od sedam tona, i to je najveći kojim sam dosad upravljao. Dešavaju mi se fantastične stvari, upoznajem neverovatne ljude, život je dobar!

Jesi li u kontaktu sa ljudima iz tima Red Bull Stratosa? Čime se oni sad bave?

Da, ta mi je ekipa postala kao porodica, i uprkos tome što smo rasuti širom planete, redovno smo u kontaktu. Mnogi od njih se i dalje bave naučnim podacima prikupljenim tokom misije, ali i promovisanjem nauke i obrazovanja. Naš medicinski direktor Džon Klark i njegovi saradnici pišu naučne radove i drže predavanja o onome što smo naučili. Naš direktor tehničkog projekta Art Tompson i njegova kompanija Sage Cheshire Aerospace uključeni su u nove projekte koji se tiču kosmičkog prostora.

Nedavno sam sreo svog mentora Džoa Kitingera i njegovu suprugu Šeri u Lucernu, gde je otvorena izložba o Red Bull Stratosu. Džo je takva inspiracija - on je imao onaj neverovatan skok iz stratosfere još 1960. godine i još je neumoran. Bavi se projektima u vezi sa balonima, ali i predaje studentima univerziteta. I gde god da ode, ljudi ga jednostavno obožavaju!

Kada govorimo o naučnim plodovima tvog skoka, jesi li potpuno svestan koliko su oni važni?

Čak i sada, dve i po godine posle skoka, i dalje saznajem da postoje novi načini da se primene saznanja iz Red Bull Stratosa. Naravno da je bilo velikih rezultata, poput dokazivanja da čovek može da probije zvučni zid bez letelice, i prikupljanja prvih fizioloških podataka od osobe koja je padala brže od zvuka. Ali taj uticaj se ne smanjuje. Art Tompson mi je nedavno rekao da je objavljivanje podataka iz naše kapsule doprinelo da pritisak u avionima koji lete na velikim visinama, poput U-2, bude promenjen, tako da sada piloti mnogo manje pate od bolesti dekompresije. To je nešto što sve nas mora da raduje. Ali ono zbog čega se verovatno najbolje osećam, jeste to kako je Red Bull Stratos inspirisao novu generaciju da se zainteresuje za nauku i svemir. Vidim koliko su deca uzbuđena kada kapsula i odelo gostuju po muzejima, i to mi se mnogo sviđa.

Nekoliko trenutaka pre nego što ćeš skočiti, glas iz kontrole izgovorio je rečenicu: „Paziće te anđeli čuvari.“ Jesi li religiozan?

Taj glas pripadao je upravo Džou Kitingeru, jedinoj osobi koja je dotad uspešno uradila nešto nalik meni. Ne bih da na ovako kratkom prostoru ulazim u svoju veru, ali može se reći da imam duhovnu stranu.

Neko bi pomislio da je Austrija monotona zemlja. A opet, tu je toliko vas koji se bavite ekstremnim sportovima, od tebe preko Laude do ski-skakača. Jesu li Austrijancima „obični“ sportovi dosadni?

Ne bih to rekao. Čini mi se da Austrijanci vole baš različite sportove. Ali možda postoji nešto u pejzažima Austrije - koji su i prelepi i izazovni u isto vreme - što inspiriše ljude da ispituju svoje granice. Tako je bilo i sa mnom, i možda sam baš zato još kao dečak voleo da upadam u razne avanture.
 
Autor: Marko Prelević
Foto: Red Bull Stratos
Izvor: Nedeljnik